Dinastija Vatac

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Grb dinastije Vatac

Porodica Vatac ili Vataci (grčki: Βατατζης) je bila plemićka vizantijska grčka porodica iz 11.–14. veka sa nekoliko ogranaka, koja je dala nekoliko viših generala vizantijske vojske i, nakon što se Jovan III Duka Vatac venčao sa princezom iz porodice Laskaris, dinastija Vatac - Laskaris, vladala je Nikejskim carstvom do uzurpacije Mihaila VIII Paleologa 1261. Ženski oblik imena je Vatacina. (Βατατζινα).[1]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Prema grčkom naučniku Konstantinu Amantosu, ime Βατατζης je deminutivni oblik od βατος, „drna, šik“, i sugeriše da je dato kao nadimak koji označava oštar karakter.[2] Drugo moguće poreklo je βατακι, „rakasta riba“.[3]

Prvi član porodice, poznat jednostavno po prezimenu, posvedočen je oko 1000. godine. Jovan Skilica (Sinopsis Istorija, 343.134) beleži da je „Vatac sa čitavom porodicom“ bio među onim „uglednim građanima Adrijanopolja“ koji su pobegli u bugarskog cara Samuila jer su bili optuženi za probugarska osećanja.[1][4] Tokom narednih vekova, porodica je ostala povezana sa Adrijanopoljom i okolnim regionom (tema Makedonije), gde su bili njihovi posedi.[1] Isto tako, hroničar Jefrem Monah iz 13. veka pominje Didimotika/Orestija kao rodni grad porodice.[2][3]

U periodu od 11. do 12. veka[uredi | uredi izvor]

Mihajlo Psel beleži da se 1047. godine jedan Jovan Vatac, rođak cara Konstantina IX Monomaha (r. 1042–1055), pridružio ustanku Lava Tornika.[2] Porodica je postala istaknuta u 12. veku, kada se nekoliko članova podiglo na visoke funkcije. Teodor Vatac se oženio Evdokijom, sestrom cara Manojla I Komnina (r. 1143–1180) i dobio je ime despot; njegovi sinovi su bili Andronik, Aleksije i Jovan Komnin Vatac, koji su postali mega domestik (glavnokomandujući vizantijske vojske).[1][5] Hagiograf nikejskog cara Jovana III Duke Vataca (r. 1221/22–1254) poistovetio je Jovana sa dedom potonjeg, koji je navodno imao dva sina po imenu Nićifor i Teodor, koje je progonio Andronik I Komnin (r. 1183–1185). ). Međutim, prema Nikiti Honijatu, Jovanovi sinovi su se zvali Manojlo i Aleksije. Ovo je najverovatnije rezultat zabune hagiografa.[5][6]

Drugi savremeni članovi bili su Lav Vatac, koji se pod Manojlom I borio protiv Mađara;[7] pečat iz 12. veka pominje „patrikije, hipatos i stratilat Zapada“ Vrijenije Vatac;[8] drugi pečat pominje Nićifora Vataca, " protoproedros, mega duks i pretor Egejskog mora“;[9] Josif Vatac, verovatno monah, takođe je poznat po svom pečatu, verovatno iz 13. veka;[9][10] dok je Vasilije Vatac poznat i kao duks i provincije pod nikejskim carem Teodorom I Laskarisom (r. 1205–1221/22).[5]

Vladari Nikejskog carstva[uredi | uredi izvor]

Drugi Vasilije Vatac, čovek neuglednog porekla prema Honijatu, oženio se u porodicu Anđel i uzdigao se da postane domestik Zapada pod Isakom II Anđelom (r. 1185–1195). Savremeni naučnici smatraju Vasilija ocem cara Jovana III Duke Vataca, koji stoga nije imao direktne veze sa plemićkom porodicom iz Komninskog doba.[traži se izvor] Vasilije je imao još dva sina, sevastokratora Isaka i anonimnog trećeg sina. Isak je imao sina po imenu Jovan i neimenovanu ćerku koja se udala za Konstantina Stratigopulosa, dok je drugi brat imao ćerku koja je postala žena protovestijarija Aleksija Raula.[traži se izvor]

Rođen 1192, Jovan se oženio Irinom, ćerkom osnivača Nikejskog carstva, Teodora I Laskarisa (r. 1205–1221/22), i nasledio ga na prestolu, uprkos protivljenju Teodorove braće. Jovan se pokazao kao sposoban vladar, pobedivši Latinsko carstvo u bici kod Poimanenona i proširivši svoje carstvo na Evropu, gde je zauzeo Solun 1246. Upamćen po svojoj dobroti kao i po sposobnostima, poštovan je kao svetac posle smrti kod maloazijskih Grka.[traži se izvor] Jovana III je na mestu cara Nikeje nasledio njegov jedini sin Teodor II (r. 1254–1258), koji je ipak više voleo prezime svoje majke, Laskaris. Sa suprugom Helenom imao je petoro dece.[traži se izvor] Teodora II je nasledio njegov jedini sin Jovan IV Laskaris (r. 1258–1261), ali ga je oterao sa prestola Mihailo VIII Paleolog (r. 1259–1282) posle ponovnog osvajanja Konstantinopolja 1261. godine, oslepljen i ostavljen u zatočeništvo u udaljenoj tvrđavi, gde je umro nešto posle 1285. godine.[traži se izvor]

Kasniji članovi[uredi | uredi izvor]

Poslednji istaknuti član bio je Jovan Vatac, koji je zauzimao niz visokih funkcija 1333–1345.[traži se izvor] Drugi Jovan Vatac je bio zemljoposednik u Cezaropolju 1320–1322;[traži se izvor] Konstantin Vatac je bio arhont u Janjini 1367, pre nego što ga je Toma Preljubović prognao;[traži se izvor] Vasilije Vatac je bio pisac himni;[20333] a Teodor Vatac je poklonio manastiru Agioi Pantes na Svetoj Gori 1447;[traži se izvor] Jovan Vatac je bio pisac himni sa Krita i protopsaltes (prvi pevač) u Kandiji 1465;[traži se izvor] zlatar Frangiskos Vatac je poznat iz testament iz 1497. godine;[traži se izvor] a 1563. godine posvedočen je sveštenik Konstantin Vatac.[traži se izvor] Konačno, u 17. veku Vasilije Vatac (rođen 1694) iz Terapeje kod Carigrada, koji je mnogo putovao po Persiji i Rusiji i pisao o svojim putovanjima.[traži se izvor]

Varijanta porodičnog imena, Diplovatac (Διπλοβατατζης, „Dvostruki Vatac“), korišćena je od sredine 13. veka za članove porodice koji potiču od Vataca sa obe strane. I oni su se svrstali među starije plemstvo kasnog Vizantijskog carstva.[traži se izvor] U 14. veku se pominju Aleksije i Manojlo Diplovatac, zajedno sa protovestijaritima i gospodarom Veroje Diplovatac;[traži se izvor] Teodor Diplovatac je dodelio manastiru Vatopedu na Lemnosu 1430;[traži se izvor] a poslednji član porodice bio je Tomazo. Diplovataco (1468–1541), koji je postao istaknuti pravnik i naučnik u renesansnoj Italiji.[traži se izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g ODB, "Vatatzes" (A. Kazhdan), pp. 2154–2155.
  2. ^ a b v Amantos 1951, str. 174.
  3. ^ a b Polemis 1968, str. 106.
  4. ^ Wortley 2010, str. 325.
  5. ^ a b v Amantos 1951, str. 175.
  6. ^ Polemis 1968, str. 107 (note 5).
  7. ^ Amantos 1951, str. 1765.
  8. ^ Amantos 1951, str. 176.
  9. ^ a b Amantos 1951, str. 177.
  10. ^ PLP, 2520. * Βατάτζης Ἰωσήφ.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Amantos, Konstantinos (1951). "Ἡ οἰκογένεια Βατάτζη". Επετηρίς Εταιρείας Βυζαντινών Σπουδών (in Greek). XI: 174–178.
  • Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8. 
  • Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: The Athlone Press. OCLC 299868377.
  • Trapp, Erich; Walther, Rainer; Beyer, Hans-Veit (2001). Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit. Vienna: Verlag d. Österr. Akad. d. Wiss. ISBN 3-7001-3003-1. .
  • Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (na jeziku: Greek). B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784665. Arhivirano iz originala (PDF) 30. 01. 2021. g. Pristupljeno 28. 06. 2023. 
  • Venetis, Evangelos (2012). "VATATZES, Vasilios". Encyclopaedia Iranica.
  • Wortley, John, ur. (7. 10. 2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811-1057: Translation and Notes. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-76705-7. .
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Династија_Ватац&oldid=26867719”