Pređi na sadržaj

Dokumentacioni i kulturni centar nemačkih Sinta i Roma

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Dokumentacioni i kulturni centar nemačkih Sinta i Roma osnovan je u Hajdelbergu u Nemačkoj, početkom devedesetih godina, kao spomen na Sinte i Rome koji su ubijeni od strane Nacionalsocijalističke partije.[1] Posle nekoliko godina sprovođenja radova na prikupljanju priča od žrtava, sprovođenju istraživanja i konverziji, kompleks zgrada je svečano otvoren za javnost 16. marta 1997. godine, a podržana je prisustvom mnogih preživelih Roma i Sinta. To je prva stalna izložba na svetu o genocidu koji su nad Sinti i Romima počinili nacisti.[2] Dokumentacioni centar ima tri nivoa i prostire se na gotovo 700 kvadratnih metara, a prati istoriju i priče o progonu Sintija i Roma u vreme nacionalsocijalizma.[3] Ovu instituciju nadgleda Centralno veće nemačkih Sinta i Roma, uz podršku grada Hajdelberga, a korisnik je posebnih sredstava nemačke savezne vlade i zemlje Baden-Virtemberg.

Opis[uredi | uredi izvor]

Prvi nivo izložbe osmišljen je tako da na jednom spratu prikaže svakodnevni život manjine, a na drugom spratu progon i teror. Istočnonemački arhitekta centra, Dieter Kuast, namerno je izvršio ovo razdvajanje i prostorno i na samoj izložbi.[3] Istovremeno, međusobno su povezani na način koji stvara stalnu napetost, što ne samo da izaziva posetioce da kritički razmišljaju o dokumentima koje su počinili počinioci, već ih i podstiče da empatično razumeju žrtve.[3]

Tri dela obnovljene istorijske zgrade u Oberen Fauken Pelz bila su izvedena oko dvorišta okrenutog ka istoku. Na južnoj strani je nad istorijskim svodom podruma dodat novi odeljak koji će služiti kao predsoblje i glavni ulaz u izložbu. Ispod ovog se nalazi nekoliko prezentacionih i predavaonica. Drugo je skladište iz 18. veka, koje je bilo opremljeno za izložbu dokumentarnih filmova. Potkrovlje magacina je naknadno opremljeno da služi kao memorijalna staza kroz završni deo izložbe. Pored toga, visoki mansardni krov i neprekidni krovni pokrivači za prašinu daju središnjem delu ovog nekadašnjeg skladišta centar važnosti.[3] I na kraju, severni deo je prvobitno izgrađen oko 1900. godine, a nekada je bio pozorište i restoran „Zum Faulen Pelz“. Pretvorena je u administrativnu kancelariju i Dokumentacionog i kulturnog centra i Zentralrat Deutscher Sinta i Roma.[3]

Među njima je i kancelarija Romani Rose, predsedavajućeg Centralnog saveta nemačkih Sintija i Roma i direktora centra. Budući da je i sam pripadnik manjine Roma i Sinta, i kao neko ko je izgubio 13 članova porodice u koncentracionim logorima, bio je veoma posvećen tome da Centar napreduje i tačno prenosi priče progonjenih.[4] Njegovi značajni uspesi uključuju priznavanje nemačkih Sinta i Roma kao nacionalne manjine prema uslovima Okvirnog sporazuma o zaštiti nacionalnih manjina Saveta Evrope, kao i direktor Dokumentacionog i kulturnog centra nemačkih Sinta i Roma. Rose je napisao:[5]

"Na jevrejskoj strani bilo je naravno po završetku rata da će zločini počinjeni nad Jevrejima biti sveobuhvatno dokumentovani. Jevrejske institucije su se potrudile da holokaust nad evropskim Jevrejima bude skrenuta pažnja javnosti i da se nikada ne može zaboraviti. Od početka je glavni cilj pokreta za građanska prava nemačkih Sinta i Roma bio stvaranje centra koji će se osvrtati i ponovo procenjivati našu istoriju - posebno istoriju genocida - i usidriti je u kolektivno sećanje. Shvatili smo da je ovaj zadatak nezamenljiv doprinos kako demokratskom samorazumevanju, tako i političkoj kulturi Savezne Republike Nemačke. Trebalo je pokazati da predrasude i državna diskriminacija koje se zasnivaju direktno na rasnim predrasudama i misaonim strukturama nacionalsocijalista nastavljaju i danas i održavaju svoj imidž naše manjine u javnosti. . . Od suštinske je važnosti da se stvarnost života Sinta i Roma odvoji od anti-ciganskih klišea koji su vekovima puštali korene u kolektivnoj svesti većinskog društva i koje je eksploatisala nacionalsocijalistička propaganda. Stoga je od vitalne važnosti da se prezrivi dokumenti počinilaca, u kojima se Sinti i Romi pojavljuju kao puki predmeti, uporede i uporede sa izveštajima i autentičnim svedočenjima preživelih. Tu se posebno uključuju stare porodične fotografije koje daju uvid u lične prilike ljudi i pokazuju različitost načina na koji su Sinti i Romi bili uključeni u život društva pre nego što su ih nacisti isključili iz svih oblasti javnog života. Odnos između ova dva nivoa - normalnosti i svakodnevnog života manjine s jedne, te terora i progona s druge strane - istovremeno otkriva da su apstraktni dokumenti birokratski organizovanog istrebljenja predstavljali nebrojene uništene živote i ljudske sudbine".

Pored funkcije muzeja savremene istorije i mesta za sećanje na prošlost, centar takođe nudi okruženje za susrete i dijalog. Značajan deo njenog odnosa sa javnošću posvećen je ljudskim pravima i osiguravajući da nijedna grupa ili manjina ne budu zanemarene kao Romi i Sinti četiri decenije posle Drugog svetskog rata. Centar nastoji dati svoj glas svima onima koji su pretrpeli diskriminaciju i rasističko nasilje. S obzirom na progon Roma i Sinta u vreme nacionalsocijalizma, Centar oseća obavezu da obezbedi forum za kritičku debatu o hitnim društveno-političkim pitanjima.[6]

Jedan od zadataka centra je da dokumentuje 600-godišnju istoriju Sinta i Roma u Nemačkoj, ali njegov glavni fokus i dalje ostaju dela genocida koja su počinili nacionalsocijalisti: dela koja su nekoliko decenija potiskivana iz javne svesti. Stoga, od svog osnivanja, centar daje prioritet intervjuisanju preživelih žrtava holokausta i čuvanju njihovih sećanja na traci i video snimku. Pored sprovođenja opsežnih arhivskih istraživanja u zemlji i inostranstvu, osoblje centra takođe sistematično prikuplja lična svedočenja preživelih i njihove rodbine. Stare porodične fotografije su u ovom pogledu od posebnog interesa, jer fotografije služe kao medij koji pokazuje kako su uništeni životi nebrojenih žrtava.[7]

Drugi deo rada centra predstavlja predstavljanje kulturnih doprinosa manjinske zajednice Sinti i Roma na polju književnosti, likovne umetnosti i muzike, pomažući tako u razbijanju stereotipa. U tu svrhu Centar organizuje konferencije i seminare zajedno sa stručnjacima iz Nemačke i drugih zemalja. Svakog proleća i jeseni vodi program javnih događaja koji uključuje predavanja, izložbe, filmove, koncerte i izlete.

Edukacija o Romima i Sintima[uredi | uredi izvor]

1990. godine Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) prepoznala je ranjivi položaj Roma i Sintija u pogledu rasne i etničke mržnje, ksenofobije i diskriminacije. Od tada se OEBS obavezao da promoviše ljudska prava Roma i Sintija i njihovu integraciju u društvo. Države učesnice OEBS-a obavezale su se da će promovisati pamćenje i obrazovanje o ovom i drugim genocidima. Takođe su se obavezali da će preduzeti efikasne mere za uklanjanje diskriminacije Roma i Sintija i poboljšati njihovo javno prepoznavanje.[8] U znak sećanja na 70. godišnjicu završetka Drugog svetskog rata, ODIHR (Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava) objavila je izveštaj Podučavanje i komemoracija za genocid nad Romima i Sinti.[8]

U ovom izveštaju, 34 od 57 država učesnica OEBS-a odgovorilo je na upitnik ODIHR-a o učenju i komemoraciji za genocid nad Romima i Sinti. Odgovori ukazuju na opšti nivo svesti da su Romi i Sinti bili žrtve genocida tokom Drugog svetskog rata, ali mnogi ljudi nisu znali u kojoj meri su progonjeni.[8] 20 zemalja (59 procenata) od 34 države učesnice izvestilo je da se genocid nad Romima i Sintima uči na najmanje jednom nivou obrazovanja. Devet zemalja (26,5 procenata) reklo je da neke informacije o genocidu nad Romima i Sintijima pružaju ili mogu da ih predaju nastavnici već u osnovnom obrazovanju. Većina ispitanika, ukupno 19 (56 procenata), navelo je da se to podučava na srednjem nivou.[8] To ne znači nužno da je lekcija posvećena Romima i Sintijima, ali da su informacije o progonu i genocidu od strane nacista uključene ili mogu biti uključene u osnovni nastavni program.[8] Na primer, četiri države učesnice primetile su da, iako se genocid nad Romima i Sintijima izričito ne pominje u udžbenicima, nastavnici bi se mogli odlučiti da uključe takve informacije tokom predavanja o Drugom svetskom ratu, holokaustu ili totalitarizmu, mada to možda nije strogo potrebno.[8]

Kada su države upitane kojim se tačno danom obeležava spomen na genocid nad Romima i Sintiima, 12 zemalja (35 posto) odgovorilo je da se žrtve genocida nad Romima i Sinti obilježavaju 27. januara, Međunarodnim danom sećanja na holokaust. Sedam zemalja je navelo da se spomen žrtava obeležava 2. avgusta, na dan kada su SS-ovi okupili i uklonili oko 23.000 Sinta i Roma i odveli ih u Aušvic. Šest zemalja (18 procenata) naznačilo je druge promenljive datume komemoracije.[8] Četrnaest država učesnica (41 procenat) koje su odgovorile na upitnik ODIHR-a pružile su informacije o spomen-mestima koja je odredila vlada. Jedan ispitanik se obratio Centralnom savetu nemačkih Sinta i Roma (Zentralrat Deutscher Sinti und Roma) kao važnom izvoru za pristup daljim informacijama i saznavanje više o kampovima, spomen obeležjima i prigodnim događajima širom Evrope, što je uključivalo i Dokumentacioni i kulturni centar Nemačke Sinti i Romi.[8]

Evropska nagrada za građanska prava Sinta i Roma[uredi | uredi izvor]

Evropska nagrada za građanska prava Sinta i Roma, koju je Fondacija Manfred Lautenschläger dodelila i osnovala povodom 10. godišnjice osnivanja Dokumentacionog i kulturnog centra nemačkih Sinta i Roma u novembru 2007. godine dodeljena je prvi put u decembru 2008. Nagrada podržava političke i društvene napore za trajnu zaštitu osoba pogođenih diskriminacijom, kako bi im se omogućio nezavisan život. Nagrada se dodeljuje pojedincima, grupama ili institucijama, prvenstveno većini, koji se suočavaju sa istorijskom odgovornošću i primerno pozivaju na poboljšanje stanja ljudskih prava Sinta i Roma.[9]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Sinti und Roma - Heidelberg”. www.sintiundroma.de. Pristupljeno 2016-12-15. 
  2. ^ Documentation and Cultural Centre Homepage Arhivirano 17 jul 2011 na sajtu Wayback Machine
  3. ^ a b v g d „Sinti und Roma - Building”. www.sintiundroma.de. Pristupljeno 2016-12-15. 
  4. ^ www.liwintermedia.com, liw intermedia -. „The Romani Elders”. www.theromanielders.org. Pristupljeno 2016-12-15. 
  5. ^ Rose, Romani. „The Nazi Genocide of the Sinti and Roma” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 20. 12. 2016. g. Pristupljeno 2019-09-25. 
  6. ^ Documentation and Cultural Centre Homepage, see "Veranstaltungen" Arhivirano 17 jul 2011 na sajtu Wayback Machine
  7. ^ Documentation and Cultural Centre Homepage, see "Zentrum" Arhivirano 17 jul 2011 na sajtu Wayback Machine
  8. ^ a b v g d đ e ž „Teaching about and Commemorating the Roma and Sinti Genocide: Practices within the OSCE Area | OSCE”. www.osce.org. str. 18—23. Pristupljeno 2016-12-15. 
  9. ^ „European Civil Rights Prize Homepage”. Arhivirano iz originala 16. 06. 2016. g. Pristupljeno 01. 04. 2021. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Документациони_и_културни_центар_немачких_Синта_и_Рома&oldid=26869227”