Пређи на садржај

Геноцид

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због упитног доприноса истих.
С Википедије, слободне енциклопедије
Жртве усташког геноцида, Јасеновац

Геноцид (гр. genos — род, народ — и лат. accidere — убити), међународни злочин намерног, потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група.[1][2][3] Спада у најтежу врсту злочина против човечанства (в. нирнбершка пресуда). Термин је измислио Рафел Лемкин, правник пољског порекла који је био саветник Министарств рата САД у току Другог светког рата.[3]

Термин Геноцид усвојен је на заседању Генералне скупштине УН (1946). За разлику од етничког чишћења, где је циљ да се дата територија „очисти“ од одређене групе људи (нагласак је на протеривању, мада је обично заступљено и физичко уништење), код геноцида је циљ физичко истребљење.

Можда најпознатији геноцида су холокауст или геноцид над Јерменима . За српски народ, најтрагичнији је био истовремени геноцид над Србима на територији Независне државе Хрватске.

Историја познаје много примера узајамног истребљивања завађених родова и племена у доба првобитне заједнице до најновијих времена, али се они не могу сматрати геноцидом. Овај појам почиње се употребљавати и постаје актуелан у 20. веку. Мотиви за вршење геноцида су жеља за пљачком и поробљивањем, расна национална и верска мржња и предрасуде. Било је хуманитарних схватања која су осуђивала такве злочине, и извесних прописа о њиховом кажњавању у унутрашњем законодавству неких цивилизованих земаља, као и филантропских акција у корист жртава геноцида Међународно ратно право (нпр. IV Хашка конвенција из 1907) штитило је, донекле, цивилно становништво од масовних убистава и злостављања за време рата, али до скоро није било ни одговарајуће дефиниције геноцида ни међународноправних прописа за његово спречавање и кажњавање. Концепције о томе сазревале су између два светска рата, заједно са концепцијом о међународноправној заштити националних мањина. Непосредни повод за савремено међународноправно регулисање геноцида дали су чудовишни злочини фашистичких држава, нарочито нацистичке Немачке, пре и за време Другог светског рата, масовним истребљењем српског и других словенских народа, Јевреја, Рома и других. Статути међународних војних судова у Нирнбергу (Нурнберг) и у Токију, обухватају неке битне елементе Геноцида., а оптужница главних тужилаца у Нирнбергу усваја и сам термин.

Резолуција бр. 96 Генералне скупштине ОУН од 02. XII 1946. осудила је геноцид као међународни злочин, позвала државне чланице да у свом законодавству донесу одговарајуће прописе против њега и да организују међународну сарадњу за његово сузбијање. Ставила је у задатак Економско – социјалном савету ОУН да изради нацрт међународне Конвенције о спречавању и кажњавању злочина Геноцида После припремних радњи од две године, Конвенција је једногласно примљена Резолуцијом Генералне скупштине ОУН децембра 1948. У њој се Г. осуђује као дело извршено у намери да се у целости или делимично уништи нека национална, етничка, расна или религијска група (убиство чланова групе;тешка повреда њиховог физичког или друштвеног интегритета; намерно подвргавање животним условима који су срачунати на потпуно или делимично физичко уништење; мере за спречавање порођаја унутрашње групе; принудно одвајање деце из групе). Дефиниција обухвата само најтеже видове тзв. Физичког или биолошког геноцида, који су фашисти највише примењивали.

Геноцид постоји без обзира на број жртава, ако су ова дела извршена у намери уништења припадника одређених група. По клаузулама Конвенције казниће се сви извршиоци, саучесници и подстрекачи, као и покушаји и удруживања ради вршења геноцида. Државе уговорнице дужне су да предузму законодавно мере за примену Конвенције, нарочито прописивањем ефикасних кривичних санкција. Кривцима ће судити надлежни судови државе на чијој су територији геноцидна дела извршена или међународни кривични суд. Државе уговорнице могу позвати надлежне органе ОУН да и са своје стране предузму мере за спречавање и сузбијање геноцида. Неспоразуми око тумачења и примене Конвенције изнеће се, на захтев једне од страна у спору пред међународни суд правде.

Конвенција представља значајан напредак у развоју међународног кривичног права човека и права мањина. Она потврђује међународноправну одговорност криваца, без обзира на њихову одговорност по унутрашњем праву, а истовремено јача и међународни субјективитет личности. Ипак, садржи и низ слабости и недостатака, који су резултат неизбежних компромиса, без којих се, под датим условима, не би до ње могло ни доћи. Конвенцијом, није обухваћен тзв. културни геноцид (денационализација, уништавање језика и вере), као ни физичко уништавање припадника политичких група. У погледу колонијалних и других несамоуправних територија, државама уговорницама остављено је, мање – више, на вољу да ли ће се у њима примењивати конвенција (што је посебном резолуцијом само препоручено).

И СФРЈ се заузимала за међународно дефинисање геноцида и за што обухватнију Конвенцију за спречавање и кажњавање свих његових видова, и међу првима је ратификовала без резерви (1950). У кривични законик унела је све што је у Конвенцији битно, с тим да је казна за геноцидна дела строги затвор од најмање 5 година или смртна казна. Конвенцији је приступио велики број држава, али она још није постала универзална. Неке државе су је ратификовале што знатно умањује њену стварну обавезност и дејство. Иако је конвенција важан међународни инструмент за сузбијање геноцида, она је само једна од потребних мера у борби против њега. Коначни нестанак злочина геноцида зависиће првенствено од уклањања друштвених услова из којих се, најчешће, рађао и рат као средство за решавање међународних спорова.

Степени у развоју геноцида и напори да се он предупреди

Према др Грегорију Стентону, председнику Џеносајд Воча (Genocide Watch), геноцид се развија у осам етапа:

  1. Разврставање (класификација): људи се деле на „ми“ и „они“. „Главна превентива у овом раном стадијуму јесте развијање универзалних институција које превазилазе... поделе."
  2. Означавање (симболизација): „Скупа са мржњом, члановима прокажених група (парија) могу противно њиховој вољи бити наметнута обележја (симболи)... У циљу борбе против обележавања, симболи мржње могу бити законски забрањени... као и говор мржње."
  3. Обесчовечавање (дехуманизација): „Обесчовечавањем се превазилази нормална људска одбојност према убиству."
  4. Организовање: „Геноцид је увек организован... Посебне војне, паравојне или милицијске јединице се често обучавају и наоружавају... Како би се супротставили овом стадијуму, чланство у оваквим милицијама мора бити забрањено законом."
  5. Поларизовање: „Групе које стоје иза мржње емитују поларизујућу пропаганду... Превентива може значити заштиту безбедности умерених вођа или помоћ групама за људска права..."
  6. Идентификовање: „Жртве се идентификују и издвајају због своје етничке или верске припадности... На овом ступњу, мора се јасно позвати на узбуну против геноцида..."
  7. Истребљивање: „На овом ступњу, само хитна, брза и надмоћна оружана интервенција може зауставити геноцид. Морају бити успостављене стварне сигурне зоне или коридори за евакуацију избеглица са тешко наоружаном међународном заштитом."
  8. Порицање: „Починиоци... поричу да су починили икакав злочин... Одговор на порицање јесте казна изречена пред међународним трибуналом или државним судовима."

Види још

Референце

  1. ^ „Legal definition of genocide” (PDF). United Nations. Приступљено 22. 2. 2017. 
  2. ^ News, VOA (15. 3. 2016). „What Is Genocide?”. Voice of America. Приступљено 22. 10. 2017. 
  3. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 104. ISBN 86-331-2112-3. 

Литература

Чланци

Књиге

Спољашње везе