Dole Mina

Dole Mina (holandski: Dolle Mina; Luda Mina) bila je holandska feministička grupa i pokret koji potiče iz Socijalističke omladine 1969. godine. Dole Mina je pokret koji je imao za cilj poboljšanje polažaja i prava žena ali i muškaraca u periodu između 1970. i 1978. godine.

Nastanak

U prvom feminističkom talasu, od oko 1880. do 1925. godine, feministkinje su težile ka tome da žene dobiju pravo na aktivno i pasivno glasanje kao i pristup fakultetu i univerzitetu. Ovaj pokret je bio utišan nakon što su postignuti glavni ciljevi ali i zbog ekonomske krize oko 1930. godine. Tokom ratnih godina, 1939—1945, razmišljanje o ulozi žena dramatično se promenilo. U posleratnim godinama radno vreme je takoće delimično promenjeno. Žene koje su radile u fabrikama poslate su kući, isključne su iz sindikata i drugih društvenih organizacija. Novi moral je bio taj da se od žene generalno ne očekuje da radi van kuće i da su one bile srećne što su se brinule o svojim supružnicima, podizale decu i vodile računa o domaćinstvu. U Holandiji su zaposlene žene nakon stupanja u brak odmah dobijale otkaz i to je bilo regulisano zakonom za državne službenike. U Holandiji udate žene nisu mogle samostalno vršiti pravne akte kao što je sklapanje ugovora (nesposobnost za rad). Tokom šezdesetih godina ponovo se pojavio feministički pokret, posebno u zapadnim zemljama među ženama širom sveta, iz nezadovoljstva socijalnim stavom ali delom i zbog kontracepcijske pilule koja je omogućavala sprečavanje neželjene trudnoće. Ovaj period naziva se drugi feministički talas a u Holandiji je akciona grupa Dole Mina bila važan i dobro poznati deo toga.

U jesen 1969. inicijatori su bili Dunya Verwey, Michel Korzec, Alex Korzec i Rita Hendriks. Ubrozo su se njima uključili Anne Marie Philippens i njen suprug Huub. Od samog početka najaktivniji članovi Dole Mina bili su Nora Rozenbroek, Friedl Baruch, Claudette van Tricht, Selma Leydesdorff, Marjan Sax, Miklos Racz, Loes Mallée i Henriëtte Schatz. Tokom okupacije Maagdenhuis ranije te godine je Dunya Verwey primetila da samo muškarci aktivisti vode glavnu reč dok žene samo spremaju sendviče. Tokom istog perioda su se Nora Rozenbroek, Rita Hendriks i njen suprug Alex Korzec suočavali u svakodnevnom radu i životu sa praktičnim posledicama nejednakosti između muškaraca i žena.

Dole Mina je pokušavala i uspevala da raznim, javnim i svakodnevnim kampanjama skrene pažnju na nejednaka prava muškaraca i žena.

Od oktobra 1968. godine postojala je grupa Man Vrouw Maatschappij koja je zajedno s akcionom grupom PvdA pokušala da izvrši pritisak na parlament i javnu administraciju kako bi poboljšala prava žena i njihov položaj u društvu. Osnivači Dole Mina smatrali su MVM kao neku vrstu konformističkog kluba s drugim ciljevima i metodama. Drugi glanovi Dole Mina smatrali su MVM previše reformatističkim: oni su sebe videli kao članove novog "osnovnog pokreta" koji je imao za cilj temeljnije promene u društvu. Prema njima, trebalo bi da postoji demokratsko socijalističko društvo a sve vrste grupa u sastavu socijalnog života moraju biti mobilisane u njemu.

Osnovni ciljevi pokreta

• Jednaka zarada za jednak rad
• Više i bolje seksualno obrazovanje i vaspitanje
• Borba protiv dvostrukog seksualnog morala
• Dobra kontracepcija
• Samo-odlučivanje o abortusu ("Šef u sopstvenom stomaku")
• Jednako vaspitanje za dečake i devojčice
• Širenje broja dečijih centara
• Sigurna dečija igrališta
• Bez uloge roba za domaćicu
• Bez podređenosti venčane majke
• Posao za udatu ženu, ako je to njena želja
• Javni toaleti takođe za žene
• Svi programi obrazovanja dostupni i ženama
• Unapređenje i demokratizacija obrazovanja
• Muškarci moraju biti u mogućnosti da odbiju uslugu
• Protiv izbora za mis (‘Missverkiezing’)

Prva kampanja

Amsterdamska grupa je osmislila veliki broj kampanja koje su i te kako dospevale u žiži javnosti. Prva akcija je nastupila 23. januara 1970. godine. Reč je o okupaciji dvorca Nijenrode, u kojem se nalazila Poslovna škola koja do tada nije prihvatala ženske studente. Izvršnom odboru ovog instituta snažno se obratila Nora Rozenbroek. Ova akcija završila se javnim spaljivanjem korseta kraj statue Wilhelmin–e Drucker, umitirajući feministkinje iz prvog talasa koji su javno spalile svoje korsete. U svim novinama je bilo reči o ovoj kampanji a u večernjim satima postojao je program aktuelnih dešavanja Brandpunt u kojem je Rita Hendriks javno upozoravala sve muškarce.

Televizijsko emitovanje

Dana 24. januara 1970. godine optpočeo je drugi dan kampanje sa grupom ljudi koja je ispred gradske uprave u Amsterdamu razgovarala sa svadbenim parom sa parafrazom "waar werd oprechter trouw( ...". Sve ovo bilo je snimljeno i preneseno od strane VPRO. Zatim je grupa prošla kroz grad pokrivajući muške toalete ružičastim trakama ( nije postojao javni toealt za žene ) i time zahtevale ravnospravnost.

Ime

Naziv Dole Mina zasniva se na jednoj od prvih feministkinja iz Holandije, Vilhelmina Druker (Wilhelmina Drucker), (1847—1925). Rođena je u Amsterdamu i smatrana je veoma radikalnom i fanatičnom feministkinjom. Jedan od njenih nadimaka bio je „Gvozdena Mina”. Grupa žena koje su se sastale u septembru 1969. u pripremi drugog feminističkog talasa, smatrala je da je naziv „Gvozdena Mina” previše grub. pa je izabrala Dole Mina kao ime za svoju akciju. Njeno prezime je zvanično glasilo Lensing, a ne Drucker. Rođena je 1847. godine kao druga ćerka neudate majke Constantia Christina Lensing. Njen otac, Louis Drucker, nikada je nije priznao kao zakonitu ćerku, ali je ona svakako zadržala očevo prezime. Okolnosti u kojima je odrastala su takođe odigrale odlučujuću ulogu u njenom dalje m životu. Odmalena je naučila da bude samostalna i nezavisna i u velikoj meri se brinula o sudbinima samohranih majki i napuštene dece. Nakon smrti njenog oca koji je 1884. godine preminuo Wilhelmina je ostala bez ikakvog nasleđa koji je u potpunosti pripao njenom polubratu, kasnije poznati advokat i poslanik - H. L. Drucker. Objavljivanjem knjige zajedno sa svojom sestrom pod nazivom „George David”, pokušala je ali bezuspešno da razradi i objasni na koji način se njihov otac ophodio prema njima.

Širenje pokreta

Kampanje koje su sprovođene napravile su pravi talas publiciteta, ne samo u Holandiji već i u mećunarodnoj štampi. Za registraciju ljudi koji su želeli da postanu članovi, bilo je potrebno uspostavljanje stalne telefonske službe u takozvanom „ akcionom centru". Ženama i muškarcima se savetovalo da na svojim mestima osnuju svoja odeljenja, što se zapravo i dogodilo u mnogim delovima zemlje. Mnoge kreativne kampanje su bile prava prilika za štampu da govori i piše o Dole Mini, njenim mišljenjima i ciljevima.U narednim nedeljama i mesecima usledile su različite kampanje širom zemlje propraćene mnogim intervjuima koji su kasnije objavljeni u novinama.

Dole Mina je kidnapovala filmskog scenaristu Pim de la Parra tokom kinematografskih izbora (Cinemissverkiezing), u podrumu gradskog parlamenta u Utrehtu. Nakon toga je usledila velika poruka na naslovnoj strani T elegraf a (De Telegraaf), „ Dolle Mina kidnapuje muškarce ". Jedna od najpopularnijih fotografija bila je s invazije na kongresu ginekologa na kojem su se članovi Dole Mine pojavili sa golim stomacima na kojima je pisalo „ Šef u sopstvenom stomaku ".

Amsterdamska Dole Mina putovala je širom grada ali i zemlje kako bi držala govore na večarama koje su organizovane od strane centara za zajednicu. Pojavila se i na Slobodnom univerzitetu (Vrije Universiteit van Brussel) u Briselu i jedne večeri na ( Volksunie) uniji sindikata u Antverpenu. Nakon toga usledile su sve vrste televizijskih nastupa u Holandiji i Nemačkoj. Na inicijativu Nestlea, grupa Dole Mina otišla je u Bon, tadašnji glavni grad Savezne Republike. Tamo su se na reci Rajni na jednom brodu okupile s političarima, urednicima magazina i ženama iz Nemačke koje su kontaktirale aktvistiknje u Amsterdamu. Izveštaji o tome dospeli su na nemačkim televizijskim kanalima ali i u velikim ilustrovanim časopisima. U saradnji sa Renate Rubinstein aktivistkinje su doprinule razvitku ženskog magazina Margriet. Njihov sopstveni časopis, Evolucija, sa istim naslovom kao i časopis Wilhelmin –e Drucker prodavao se na ulici.

Dole Mina u uredničkim prostorijama Margriet (1970)

Kasnije se ovaj pokret proširio i na Sjedinjene Američke Države gde se Michel Korzec upoznao sa novoosnovanim ženskim oslobodilačkim pokretom (Women's Lib) i pokretom crne snage (Black Power). Odnosno, upoznao se s metodom "samosvesti" američkog ženskog i građanskog pokreta, u kojem vršnjake okupljaju u malim grupama i lično ojačavaju razmenom iskustava.

Podgrupe

U Holandiji su aktivne razne podgrupe. Grupa za abortus je bila veoma uspešna, koja je vodila kampanju za legalizaciju abortusa. Aktivan među njima bio je Hennie de Swaan. Postojala je i grupa " 'Broodje mee", koja je promovisala bolje smeštaje za decu. Fotografkinja Eva Besnyö ispunila je važnu funkciju unutar akcione grupe. Godine 1974. osnovana je posebna akciona grupa koja se borila za legalizaciju abortusa pod nazivom Wij Vrouwen Eisen.

Pristalice za leglaizaciju abortusa marširaju 1974. godine na Binnenhof -u. Žena na leđima nosi natpis „šef u sopstvenom stomaku" . U crtanom filmu prikazan je trudni ministar Van Agt, koji je odigrao glavnu ulogu u pokušaju da se abortus i dalje kažnjava.

Širenje pokreta

Posle nekog vremena, grupa iz Amsterdama počela je da traži načine organizovanja pokreta. Organizovani su kongresi u kojima se diskutovalo o kontradikcijama između anarhističkih i marksističkih pokreta i gde su sva odeljenja širom zemlje reagovala protiv "centralnog rukovodstva" u Amsterdamu, u kojem bi dominirali muškarci. Oko 1972. godine iz grupe Dole Mina pojavile su se i druge feminističke grupe, kao što je Paarse September, sastavljena od grupe lezbijki s potparolom Maaike Meijer. Mnoge pristalice pridružile su se ženskim grupama za razgovor i / ili su postale aktivne u drugim organizacijama. Dole Mina kao grupa pala je u zaborav, ali njene ideje, analize i metode su se i dalje razvijale i propagirane su u mnogo širim pokretima.

Dole Mina danas

Dole Mina je i dalje poznata široj javnosti kao simbol posleratnog feminizma. Ostala je zapamćena kao grupa mladih devojaka s velikom hrabrošću, koje su zahtevale promenu uz bezbroj različitih kampanja. Međutim, neke od tih kampanja su i dalje aktuelne. Emancipacija još uvek postoji u svetu. Postignuća kao što su jednake zarade i mogućnosti za muškarce i žene, bolja briga o deci, seksualna sloboda i nova podela uloga između muškaraca i žena još uvek su predmet socijalne debate.

Spoljašnje veze

Institut za rodnu ravnopravnost i žensku istoriju (engleski)