Друга мрља

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Druga mrlja
Ilustracija iz 1904.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Adventure of the Second Stain
AutorArtur Konan Dojl
ZemljaUjedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
Izdavanje
Datum1904.
Hronologija
PrethodnikEbi Grejndž
NaslednikVisterija lodž

„Druga mrlja” (engl. The Adventure of the Second Stain) je jedna od 56 pripovedaka o Šerloku Holmsu koje je napisao Artur Konan Dojl, trinaesta je i poslednja priča u zbirki kratkih priča Povratak Šerloka Holmsa i jedini je nezabeleženi slučaj koji je doktor Votson pasivno pomenuo. Objavljena je u britanskom časopisu The Strand Magazine u decembru 1904, kao i u američkom časopisu Collier's 28. januara 1905. godine. Dojl je ovu pripovetku svrstao na osmo mesto na svojoj listi dvanaest omiljenih priča o Holmsu.[1]

Radnja[uredi | uredi izvor]

Premijer i državni sekretar za evropske poslove se konsultuju sa Holmsom, ilustracija iz 1904. godine

Lord Belinger, premijer i Treloni Houp, državni sekretar za evropske poslove, dolaze kod Šerloka Holmsa zbog krađe važnog dokumenta iz Houpovog sandučeta, koju je držao kod kuće kada nije bio na poslu. Ako bude otkriven, ovaj dokument bi mogao da donese veoma strašne posledice po celu Evropu, čak i rat. U početku ne žele da kažu Holmsu tačnu prirodu sadržaja dokumenta, ali kada Holms odbije da preuzme njihov slučaj, govore mu da je to bilo prilično nerazumno pismo stranog moćnika. Nestalo je iz sandučeta jedne večeri kada se Houpova supruga malo duže zadržala u pozorištu. Za dokument niko u kući nije znao, pa ni sekretareva supruga. Niko od sluga nije mogao da pretpostavi šta je u sandučetu.

Ledi Hilda Treloni Houp posećuje Holmsa, ilustracija iz 1905. godine

Holms odlučuje da počne sa nekim njemu poznatim špijunima, ali biva zapanjen kada čuje od dr Votsona da je jedan od onih koje je imenovao, Eduardo Lukas, ubijen. Pre nego što Holms ima priliku da deluje, ledi Hilda Treloni Houp, supruga sekretara za evropske poslove, neočekivano stiže u Ulicu Bejker 221b. Ona uporno ispituje Holmsa o sadržaju ukradenog dokumenta, ali Holms samo otkriva da bi bilo strašnih posledica ukoliko dokument ne bi bio pronađen. Ledi Hilda takođe moli Holmsa da njenom mužu ne kaže o ništa o svojoj poseti. Holmsov lov na špijune ne ide dobro. Četiri dana nakon ubistva, francuska policija uhapsila je verovatnog krivca, ženu koju je Lukas oženio u Parizu pod pseudonimom. Ona je viđena u Londonu u blizini Lukasove kuće tokom noći kada je počinjen zločin, ali je sada beskorisna kao svedok jer je poludela.

Inspektor Lestrad poziva Holmsa na mesto zločina da ispita nešto što naziva „neobičnim”. Naime, Lukas je iskrvario preko tepiha, i krv se natopila kroz njega, ali čudno je da na podu ispod tepiha nema mrlje od krvi. Međutim, postoji jedna ispod suprotne ivice tepiha. To samo može značiti da je policajac koji je čuvao mesto zločina bio dovoljno glup da pusti nekoga unutra i da ga je ostavio na miru dok je pomerao stvari u prostoriji, uključujući i tepih. Holms kaže Lestradu da odvede policajca u zadnju sobu i dobije priznanje, što on energično i čini. U međuvremenu, Holms povlači tepih u stranu i brzo pronalazi skrovište u podu, ali ono je prazno. Policajac koji je pazio na kuću prethodne noći govori Holmsu da je neovlašćeni posetilac bila mlada žena. Ona se onesvestila kada je videla krv, ali je otišla dok je policajac izašao da donese malo brendija kako bi je osvestio. Dok Holms napušta Lukasovu kuću, pokazuje policajcu fotografiju i on je prepoznaje kao posetioca.

Holms se suočava sa ledi Hildom, ilustracija iz 1905. godine

Holms odlazi u Houpovo domaćinstvo i suočava se sa ledi Hildom, optužujući je za krađu. U početku, ona sve negira, ali je prinuđena da prizna svoju krivicu pod pretnjom izvesnog skandala. Ledi Hilda priznaje da ju je Lukas ucenjivao kompromitujućim pismom koje je napisala godinama ranije i zahtevao je sadržaj muževljevog sandučeta (neimenovani špijun u kancelariji njenog muža obavestio je Lukasa o dokumentu). Ledi Hilda je otišla u Lukasovu kuću da obavi razmenu kada se pojavila njegova supruga iz Pariza i suočila se sa njim u vezi sa njegovom aferom, verujući da je ledi Hilda njegova ljubavnica. Ledi Hilda je žurno otišla. Međutim, vratila se po ukradeni dokument nakon što ju je njena poseta Holmsu uverila da to treba da uradi. Ona predaje dokument Holmsu. Holms odlučuje da vrati dokument u Houpovo sanduče koristeći duplikat ključa ledi Hilde.

Kada se Houp vrati kući zajedno sa premijerom, Holms se pretvara da veruje da su ga dokazi uverili na to da se dokument zapravo još uvek nalazi u sandučetu. Ubrzo ga pronalaze, a Houp se raduje što je sve ovo bila samo greška. Na ovaj način izgubljeni dokument je vraćen bez otkrivanja učešća ledi Hilde u aferi, iako uz moguću cenu da njen muž ispadne pomalo glupo. Premijer, međutim, nije ubeđen u ovo. On može da vidi osnovnu priču, ali Holms mu odgovara: „Imamo i mi naše diplomatske tajne.”

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Ovaj slučaj je prvi put pomenut u pripoveci „Pomorski sporazum”. U toj priči, Votson izjavljuje da ovaj slučaj ima „interes od tolikog značaja i da uključuje toliko kraljevskih porodica da će dugi niz godina ovo biti nemoguće objaviti”. S druge strane, Votson se tu takođe poziva na „gospodina Dubjuka iz pariske policije i Frica fon Valdbauma, poznatog specijalistu iz Danciga, kao i da su obojica trošili svoju energiju na ono što se pokazalo kao sporedna pitanja” koji se ne pojavljuju u objavljenoj verziji priče. U knjizi Moj dragi Holmse, Holmsovoj biografiji koju je napisao Gevin Brend, Brend pretpostavlja da njihovo pominjanje sugeriše da bi mogla da postoji druga avantura koja sadrži „drugu mrlju”.

Neki stručnjaci spekulišu da je „strani moćnik” koji je napisao važno pismo bio nemački kajzer Vilhelm II, čija je spoljna politika smatrana kontroverznom u Britaniji.[2]

Referenca u istoj priči jasno pokazuje da je radnja pripovetke smeštena u julu 1888. godine, usred leta, dok Votson u objavljenoj verziji „Druge mrlje” kaže da se slučaj dogodio u jesen.

Votson navodi da je Holms zbog svog penzionisanja pokušavao da izbegne publicitet i dozvolio Votsonu da objavi priču samo zato što je to „obećao” u „Pomorskom sporazumu”.

Špijun po imenu Oberštajn pojavljuje se i u ovoj priči i u pripoveci „Brus-Partingtonovi planovi” (ponovo naveden kao jedan od tri najistaknutija agenta u Londonu), smeštenoj sedam godina kasnije.

Istorija objavljivanja[uredi | uredi izvor]

Pripovetka je objavljena u britanskom časopisu The Strand Magazine u decembru 1904, kao i u američkom časopisu Collier's 28. januara 1905. godine.[3] Priča je objavljena sa šest ilustracija Frederika Dora Stila u časopisu Collier's i sa osam ilustracija Sidnija Padžeta u časopisu The Strand Magazine.[4] Uvrštena je u zbirku kratkih priča Povratak Šerloka Holmsa,[4] koja je objavljena u SAD u februaru 1905. i u Velikoj Britaniji u martu iste godine.[5]

U časopisu Collier's, priča je predstavljena kao „poslednja priča o Šerloku Holmsu koju je ikada napisao A. Konan Dojl”.[6] Ovo se pokazalo netačnim pošto je priča prethodila kasnijim pričama o Šerloku Holmsu prikupljenim u zbirkama Njegov poslednji podvig i Arhiva Šerloka Holmsa.

Adaptacije[uredi | uredi izvor]

Film i televizija[uredi | uredi izvor]

Kratki nemi film adaptiran po ovoj priči objavljen je 1922. godine, kao deo filmskog serijala u kome je Eje Norvud glumio Šerloka Holmsa. U ostalim ulogama su bili Hjubert Vilis kao Votson, Doroti Fejn kao ledi Houp i Volas Bosko kao Eduardo Lukas. Tedi Arundel je glumio inspektora Hopkinsa u ovom kratkom filmu, kao i u drugim filmovima ovog serijala.[7]

Priča je prilagođena za epizodu serije Šerlok Holms iz 1951. u kojoj se Alan Vitli našao u ulozi Holmsa.[8]

Pripovetka je prilagođena za seriju Šerlok Holms iz 1968. sa Piterom Kušingom u glavnoj ulozi. Epizoda je sada izgubljena.[9]

Priča je adaptirana u televizijskoj seriji Avanture Šerloka Holmsa, sa Džeremijem Bretom u glavnoj ulozi, 1986. godine.

Priča je takođe adaptirana u sovjetskom TV filmu Dvadeseti vek se približava (1986), poslednjem televizijskom filmu u serijalu Avanture Šerloka Holmsa i dr Votsona.

Epizoda animirane televizijske serije Šerlok Holms u 22. veku zasnovana je na ovoj priči. Epizoda pod nazivom „Avantura druge mrlje” emitovana je 2001. godine.[10]

Radio[uredi | uredi izvor]

Radio-adaptacija ove priče emitovana je kao epizoda američke radio-serije Avanture Šerloka Holmsa. Epizodu je adaptirala Edit Mejzer i emitovana je 23. juna 1932, sa Ričardom Gordonom u ulozi Holmsa i Lijem Lovelom kao dr Votsonom.[11]

Mejzerova je takođe adaptirala priču kao epizodu američke radio-serije Nove avanture Šerloka Holmsa, sa Bejzilom Ratbonom kao Holmsom i Najdželom Brusom kao Votsonom, koja je emitovana 29. januara 1940. godine.[12] Još jedna epizoda u istoj seriji adaptirana prema ovoj priči emitovana je 4. januara 1942. godine.[13]

Džon Gilgud je igrao Holmsa, a Ralf Ričardson je igrao Votsona u radio-adaptaciji ove priče koja je emitovana na BBC Light programu u novembru 1954. godine. Takođe su glumili Raf De La Tore kao lord Belinger i Džon Kazabon kao Lestrad. Produkcija je emitovana januara 1955. na NBC radiju.[14]

Majkl Hardvik je dramatizovao priču kao radio-adaptaciju za BBC Home Service, kao deo radio-serije iz 1952–1969, u kojoj su glumili Karlton Hobs kao Holms i Norman Šeli kao Votson, sa Sajmonom Lakom u ulozi Trelonija Houpa i Barbarom Mičel kao gospođom Hadson. Adaptacija je emitovana 1967. godine.[15]

Pripovetka je dramatizovana za BBC Radio 4 tokom 1993. godine od strane Berta Kulsa kao deo radio-serije iz 1989–1998. u kojoj su glumili Klajv Merison kao Holms i Majkl Vilijams kao Votson. Pored njih su se pojavili Džeremi Klajd kao Treloni Houp i Sabina Frenklin kao ledi Hilda.[16]

Priča je 2013. adaptirana kao epizoda Klasičnih avantura Šerloka Holmsa, serijala u američkoj radio-emisiji Imagination Theatre, u kojoj su glumili Džon Patrik Louri kao Holms i Lorens Albert kao Votson.[17]

Reference[uredi | uredi izvor]

Napomene
  1. ^ Temple, Emily (22. 5. 2018). „The 12 Best Sherlock Holmes Stories, According to Arthur Conan Doyle”. Literary Hub. Pristupljeno 6. 1. 2019. 
  2. ^ „"The Adventure of the Second Stain" (The Strand Magazine, December 1904)”. Discovering Sherlock Holmes. Stanford University. 2007. Pristupljeno 17. 7. 2013. 
  3. ^ Smith 2014, str. 148
  4. ^ a b Cawthorne 2011, str. 135
  5. ^ Cawthorne 2011, str. 110
  6. ^ „Collier's. v.34 no.15-26 1905.”. HathiTrust Digital Library. str. 93. Pristupljeno 19. 11. 2020. 
  7. ^ Eyles, Alan (1986). Sherlock Holmes: A Centenary CelebrationNeophodna slobodna registracija. Harper & Row. str. 131. ISBN 0-06-015620-1. 
  8. ^ Eyles, Alan (1986). Sherlock Holmes: A Centenary CelebrationNeophodna slobodna registracija. Harper & Row. str. 136. ISBN 0-06-015620-1. 
  9. ^ Stuart Douglas. „Missing Episodes”. Arhivirano iz originala 04. 01. 2014. g. Pristupljeno 2011-05-29. 
  10. ^ Barnes, Alan (2011). Sherlock Holmes on Screen. Titan Books. str. 226. ISBN 9780857687760. 
  11. ^ Dickerson 2019, str. 43
  12. ^ Dickerson 2019, str. 89
  13. ^ Dickerson 2019, str. 104
  14. ^ Dickerson 2019, str. 285
  15. ^ De Waal, Ronald Burt (1974). The World Bibliography of Sherlock HolmesNeophodna slobodna registracija. Bramhall House. str. 392. ISBN 0-517-217597. 
  16. ^ Bert Coules. „The Return of Sherlock Holmes”. The BBC complete audio Sherlock Holmes. Pristupljeno 12. 12. 2016. 
  17. ^ Wright, Stewart (30. 4. 2019). „The Classic Adventures of Sherlock Holmes: Broadcast Log” (PDF). Old-Time Radio. Pristupljeno 17. 6. 2020. 
Izvori

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Друга_мрља&oldid=27428057”