Društvo bele breze

Društvo bele breze (japanski:白樺派 Shirakabaha) je književno društvo i pokret osnovan od strane učenika elitne škole Gakušuin (japanski:学習院 Gakushūin) u Tokiju 1910. godine. Naziv pokreta potiče od istoimenog nekomercijalnog književnog časopisa koji je izlazio mesečno u periodu od aprila 1910. godine do 1923. godine, kada se dogodio Veliki Kanto zemljotres. Veruje se da je naziv časopisa inspirisan Lavom Tolstojem, ruskim književnikom čija su dela inspirisala članove grupe Bele breze.^[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Aprila 1910. godine, grupa književnika i književnih kritičara, ondašnjih učenika elitne japanske škole Gakušuin, počela je da izdaje mesečni nekomercijalni književni časopis kako bi stvorila jednistvenu platformu za izdavanje originalnih književnih radova i kritika. Grupu su činili umetnici i kritičari koji su odbacili vladajuća načela konfučijanizma i poetiku tradicionalne japanske književnosti, a zatim se okrenuli novim književnim strujama Zapada. Članovi u svojim radovima pokazuju težnju ka idealizmu, humanizmu i individualizmu, suprotstavljajući se načelima japanskog naturalizma, koji je u vreme nastanka Društva bele breze bio među vladajućim književnim strujama u Japanu. Za razliku od drugih književnih krugova u Japanu, Društvo bele breze nije ograničavalo svoja interesovanja samo na književnost, već ih je proširilo i na druge oblike umetničkog izražavanja, kao što je slikarstvo.

Najaktivniji članovi Društva bele breze bili su Mušanokođi Saneacu (1885-1976), Šiga Naoja (1883-1971), Nagajo Joširo (1888-1961), Arišima Takeo (1878-1923), Arišima Ikuma (1882-1974) i Arišima Hideo, poznat pod pseudonimom Satomi Ton (1888-1983).

Književno stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]

Društvo bele breze poštovalo je evropsku umetnost i bilo pod velikim uticajem evropskih književnih tendencija, zbog čega je aktivno učestvovalo u širenju evropskih ideja među japanskim narodom. Nazivajući Lava Nikolajeviča Tolstoja svojim učiteljem, članovi su se okupili oko zajedničkih sklonosti ka unutrašnjoj samoanalizi, poštovanju Tolstojeve ideje o socijalnoj utopiji i hrišćanske ideje o ljubavi plema bližnjem. To je podrazumevalo stav o potrebi stalnog fizičkog rada. Mnogi književnici, uključujući Mušanokođija, živeli su po tom principu jednim delom svog života.^[1]

Među prvim književnim delima članova Društva bele breze ispoljava se ubeđenje da u osnovi književnog stvaralaštva treba da se nalazi sam autor, te da je najvažniji postupak u delu samootvaranje ličnosti autora i razotkrivanje njegovog ega. Pri tome, kvalitet osobina samog autora ni u jednom književnom delu ne bi trebalo da je od glavne važnosti, sve dok su njegove misli i osećanja prikazani otvoreno i istinito. Ideja o ovakvom književnom postupku kasnije je postao teorijska osnova pravca koji se potom javio u japanskoj književnosti kao ego-beletristika.^[1]

Krajem Prvog svetskog rata, Društvu bele breze zamerao se humanistički optimizam prisutan u književnom stvaralaštvu, s objašnjenjem da se sve više udaljavalo od postojećih socijalnih problema. Kao odgovor na kritike, mnogi autori počeli su da uključuju socijalnu, antiratnu tematiku u svoja dela.

Karakteristike stvaralaštva Društva bele breze u delima Mušanokođija Saneacua[uredi | uredi izvor]

Kao osnivač grupe i pokreta Bela breza, stvarao je svoja dela pod uticajem Lava Tolstoja. Mušanokođijeva dela početne faze stvaralaštva karakteriše otvoren način izlaganja i samouverenost u stavove koji uglavnom odstupaju od socijalnih normi. Druga važna karakteristika njegovog stvaralaštva je suprotstavljanje idejama prisutnih u stvaralaštvu japanskih naturalista. Mušanokođi predlaže filozofsku i umetničku alternativu naturalizmu, zadržavajući centralne elemente naturalističke poetike, kao što je težnja ka individualizmu. Za razliku od japanskih naturalista, Mušanokođi se zalagao za ideju da čovekom ne upravljaju njegovi nagoni, već njegove želje.^[1]

Karakteristike stvaralaštva Društva bele breze u delima Arišime Takea[uredi | uredi izvor]

Stvaralaštvo Arišime Takea bilo je pretežno pod uticajem socijalističkih i progresivnih mislilaca, čija je dela čitao tokom studija u Evropi i Americi. Stoga je posebnu pažnju posvetio delima čija je tematika bila vezana za problematičnost odnosa seljaka i zemljoposednika. U velikom delu njegovog stvaralaštva vidi se sklonost Društva bele breze ka stvaranju dela autobiografskog i socijalnog karaktera, isključivo vezanih za pobunu protiv nepravednosti društvenih odnosa, siromaštva i lažnog morala.^[1] Pisao je romane, eseje, novele, pripovetke i novinske članke.

Slikarstvo[uredi | uredi izvor]

Prvi brojevi časopisa Bela breza, publikovani između 1910. i 1912. godine, sadržali su članke koji su bili namenjeni upoznavanju japanskih čitalaca sa stvaralaštvom evropskih slikara dvadesetog veka. U časopisima su sistematski publikovani članci o radovima Sezana, Renoara, Van Goga, Gogena i Rodena.^[1] Sa druge strane, Kinošita Nagahiro navodi da je ono što je privlačilo članove Bele breze da pišu članke o određenim slikarima češće bio njihov karakter, nego slikarsko umeće.^[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Jović-Đalović, Marina (2015). Književnost i osećaj: moderne tendencije u japanskoj proznoj književnosti. Beograd: Kokoro. str. 96. ISBN 978-86-6153-351-8.
^ Kinoshita, Nagahiro (1992). Shisō-shi toshite no gohho. Fukusei juyō to sōzōryoku. Tokio: Gakugei Shorin. str. 53. ISBN 978-4905640868.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

[:0-1] v ^g ^d ^đ Jović-Đalović, Marina (2015). Književnost i osećaj: moderne tendencije u japanskoj proznoj književnosti. Beograd: Kokoro. str. 96. ISBN 978-86-6153-351-8.

[2] Kinoshita, Nagahiro (1992). Shisō-shi toshite no gohho. Fukusei juyō to sōzōryoku. Tokio: Gakugei Shorin. str. 53. ISBN 978-4905640868.

[1]

[2]