Duboka štampa (umetnička grafika)
 | Neka imena u ovom članku nisu transkribovana. Ako umete, kliknite na karticu uredi i transkribujte imena data u izvornom obliku. |
Duboka štampa je grafička metoda štampe, gde se slika urezuje u površinu koja se naziva matrica ili ploča. Sadržaj koji se štampa definiše se udubljenjima u matrici koja se pune bojom, da bi se kasnije u štampi pod presom boja prenela na površinu na kojoj se štampa. To je suprotan postupak od visoke štampe, gde udubljenja ostaju bela, a površina je ta koja se boji. U duboku štampu spada i kolografija, gde se matrica priprema lepljenjem elemenata raznih tekstura na samu površinu matrice. Duboka štampa potiče iz ranog 15. veka, od pojave bakroreza.
Princip[uredi | uredi izvor]
Za duboku štampu se uglavnom koriste bakarne i cinkane ploče, a udubljenja se prave ecovanjem (hemijskim nagrizanjem), rezbarenjem, grebanjem itd. Postupak duboke štampe karakterišu udubljeni štampajući elementi matrice (štamparske forme, klišea). Neštampajući elementi matrice leže na konstantno uzdignutom nivou. Pre samog procesa nabojavanja ploče, pripremamo papir za duboku štampu potapajući ga u kadu sa vodom da odstoji pre štampanja najmanje 15 minuta. Za konačne otiske duboke štampe koriste se kvalitetni papiri veće gramaže (250-300 g/m²). Celokupna površina matrice se pre štampe nabojava, tj. na nju se nanosi štamparska boja u koju se, za razliku od visoke štampe, dodaje laneno ulje. Proces nanošenja boje na ploču obavlja se gumom (rakelom) ili specijalnim grafičkim tupferom. Pre štampanja se odgovarajućim materijalima (novinski papir ili flispapir, impregnirana gaza) sa neštampajućih elemenata odstranjuje boja, tako da boja na kraju ostaje samo u udubljenjima. Tako pripremljenu ploču polažemo na grafičku presu, preko nje stavljamo prethodno nakvašeni a potom osušeni papir (papir se suši između listova novinske hartije ili za to specijalno izrađenih upijajućih tabaka papira), a potom sve prekrijemo filcom (specijalna tkanina koja naleže između ploče i valjaka prese) i propustimo otisak kroz presu. Visoki pritisak prese i adhezione sile između materijala na koji se štampa i boje uzrokuju prenošenje boje iz udubljenja na papir.
Tehnike duboke štampe[uredi | uredi izvor]
Od izbora materijala i načina obrade matrice direktno zavisi i kvalitet sadržaja budućeg otiska. Prema načinu obrade matrice za duboku štampu, tehnike se dele na mehaničke, hemijske, termičke i kolagrafiju. Tehnike duboke štampe se u praksi često kombinuju.
Mehaničke tehnike[uredi | uredi izvor]
Matrica je sačinjena od materijala koji omogućava laku manipulaciju mehaničkim postupkom - dubljenjem ili grebanjem. Tehnike su bakrorez, suva igla i mecotinta.
Bakrorez[uredi | uredi izvor]
Za bakrorez se uglavnom koristi bakar, ali može poslužiti (manje ili više efikasno) i neki drugi mekani materijal, kao što je aluminijum, cink ili pak pleksiglas. Obrada je slična kao kod drvoreza, površina se izdubljuje odstranjivanjem viška materijala uz pomoć specijalizovanog alata, ali je kvalitet štampe drugačiji, s obzirom da se radi o radikalno drugačijem materijalu. Ploče u bakrorezu su glatke, nemaju svoju teksturu, i omogućavaju daleko precizniju obradu nego što je to slučaj sa drvetom.
Suva igla[uredi | uredi izvor]
U ovoj tehnici se za nanošenje crteža koristi oštrica igle ili šila, kojom se grebe po površini metalne ili plastične ploče iz jednog položaja ruke, i tako ostavljaju tragovi u vidu tankih udubljenja. Udubljenja kod suve igle se razlikuju od onih u bakrorezu po tome što na prvom mestu nisu udubljenja u pravom smislu, jer višak materijala, odnosno „špun“ ostaje kao sastavni deo linije, te čini uzvišenje pored udubljenja. Linija se stoga kod suve igle razlikuje od linije bakroreza po tome što je blago zamućena, i deluje duplirano. Crtež se nanosi iz jednog položaja ruke da bi se, kasnije, u postupku brisanja, koji se obavlja u jednom pravcu, očuvao taj kvalitet podjednako za svaku liniju, i svaki otisak u tiražu.
Mecotinta[uredi | uredi izvor]
Izum ove tehnike pripisuje se amateru Ludvigu fon Cigenu(1609-1680), koji prvi počinje sa nazrnčavanjem ploče njihalicom i ruletima. Princip rada je sledeći: na bakarnoj ploči se ručnom mehaničkom metodom, uz pomoć specijalne alatke koja se zove berso ili njihalica, formira gusta tekstura koja se kasnije glačalicom ili strugačem (šaberom) glača na onim mestima koja kasnije u štampi ne treba da budu duboko crna. Ploča se „nazrnčava“ sve dok se ne dobije odgovarajuća gustina teksture, a raspon tekstura je od onih koje daju svetlosivu do najdublje crne (mecotinta omogućava najveći valerski ključ od svih tehnika duboke štampe), tako da je ploča u osnovi tamna, a kasnije se glačanjem izvlače svetlije partije. Prvo se izvlači srednji ton sive boje, po čemu je ova tehnika i dobila naziv (mezzotinta - srednji tonalitet). Što se ploča više izglača to će na tom mestu na otisku ton biti svetliji, i tako sve dok ploča ne bude potpuno glatka (da sija). Glatke partije ne zadržavaju boju i one su na otisku potpuno bele. Mecotinta se štampa pod presom za duboku štampu uz upotrebu kvalitetnog papira velike gramaže (250-300 g/m²), i kvalitetnog filca za samu štampu. Ceo postupak pripreme umnogome određuje izgled definitivnog otiska. Mecotinta je prepoznatljiva po dubokom valerskom ključu i velikim tamnim površinama. Iz tog razloga su je umetnici koristili pre pronalaska fotografije kako bi reprodukovali poznata umetnička dela, jer je mogla savršeno da prenese kvalitet slike ne narušavajući njenu estetsku vrednost. Danas se retko koristi u grafičarskoj praksi zbog same pripreme koja iziskuje dosta vremena i napora. Od umetnika koji su u savremenoj umetnosti nastavili da se bave ovom tehnikom izdvaja se Japanski grafičar Yozo Hamaguchi. Na našim prostorima poznati umetnik po ovoj tehnici je Emir Dragulj, čiji je rad doveden do savršenstva.
Hemijske tehnike[uredi | uredi izvor]
Udubljenja se postižu delovanjem kiseline na nezaštićene delove površine metalne ploče. Ovaj proces se naziva ecovanjem ili nagrizanjem. Ploča se zaštiti sa svih strana premazom otpornim na kiselinu (lakom), te se kasnije „otvara“ na onim mestima gde je potrebno načiniti udubljenja. Tako pripremljena, ploča se potapa u rastvor kiseline i ostavlja da kiselina nagriza metal. Kad je ploča nagrizana do određene mere, premešta se u sud sa vodom radi spiranja kiseline. Potom se premaz skida sa ploče i ona ulazi u proces štampe. Postoji više načina na koji se ploča može selektivno blokirati, odnosno otvoriti za delovanje kiseline, pa postoji i više tehnika: bakropis, akvatinta, meka prevlaka, rezervaž.
Bakropis[uredi | uredi izvor]
Na zaštićenoj ploči se grebanjem laka oštricom igle iscrtava slika. Moguće je postići više različitih nivoa udubljenja višestrukim nagrizanjem. Delovi na kojima je postignut zadovoljavajući nivo štite se lakom, dok se ostali delovi ponovo izlažu delovanju kiseline.
Akvatinta[uredi | uredi izvor]
Pre nanošenja laka, na ploču se nanosi prah kolofonijuma, koji se potom zagrevanjem ploče otapa i nakon hlađenja ostaje prilepljen za ploču. Potrebno je postići pravilnu, gustu teksturu. Lak se ne nanosi svuda, već se četkom, islikavanjem blokiraju željene površine. Pre prvog ecovanja blokiraju se površine koje želimo da u štampi ostanu bele, pre drugog svetlosive, i tako nekoliko puta. Površine koje nisu bile blokirane predstavljaju najdublji ton. Moguće je postići širok valerski ključ.
Meka prevlaka[uredi | uredi izvor]
Ploča se premaže veoma tankim slojem voska. Na ploču se postavi komad flispapira pa se po njemu običnom olovkom blagim pritiskom crta, čime se vosak lepi na naličje lista, i tako odstranjuje sa ploče. Na vosak se može delovati na drugi način, npr. pritiskom površina različitih tekstura itd. Ova tehnika poseduje veliki izražajni potencijal. Na francuskom se tehnika naziva vernis mou, u bukvalnom prevodu „meki lak“.
Rezervaž[uredi | uredi izvor]
Površine na kojima treba da budu udubljenja pre nanošenja laka se izoluju (rezervišu) vodootopivim sredstvom. Po nanošenju laka, toplom vodom se uklanja vodotopivo sredstvo tako da lak ostaje samo na onim mestima koja u početku nisu bila izolovana.
Kolagrafija[uredi | uredi izvor]
Kod kolagrafije matrica se priprema lepljenjem tankih elemenata različitih tekstura.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Dževad Hozo, Umjetnost multioriginala, Prva književna komuna Mostar, 1988.