Duško Tadić (političar)

Za druge upotrebe, pogledajte Duško Tadić (višeznačna odrednica).

Duško Tadić
Datum rođenja	(1955-10-01)1. oktobar 1955.
Mesto rođenja	Kozarac (Prijedor), FNRJ

Duško Tadić (Prijedor, 1. oktobar 1955) srpski je političar, bivši lider SDS-a u Kozarcu. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) osudio ga je za zločine protiv čovečnosti, teška kršenja Ženevskih konvencija i kršenja običaja ratovanja za svoje postupke na području Prijedora, uključujući logore u Omarskoj, Trnopolju i Keratermu. Osuđen je na 20 godina zatvora.

Suđenje

Tadića je nemačka policija uhapsila u Minhenu u februaru 1994. godine. On se suočio sa dvanaest tačaka za zločine protiv čovečnosti, dvanaest tačaka za teške povrede Ženevskih konvencija i deset tačaka za kršenje običaja ratovanja, za koje se izjasnio da nije kriv. Trebalo je da mu se sudi zajedno sa Goranom Borovnicom, ali je Borovnica nestao 1995. godine i kasnije je proglašen mrtvim.

Dana 7. maja 1997. Pretresno veće 2 proglasilo je Tadića krivim po 9 tačaka i delimično krivim po 2 tačke. Tadić i tužilaštvo uložili su žalbe po više osnova. Jedan od argumenata zahtevao je od suda da utvrdi da li je sud bio legitiman u vršenju svoje nadležnosti. Tadić je tvrdio da je sud nelegitimno formiran preko Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Njegov argument je bio zasnovan na podeli vlasti. On je u suštini tvrdio da je Savet bezbednosti izvršni ogranak vlade i da stoga nije imao moć da stvori pravosudno telo.

Da bi rešio ovaj argument, sud je bio primoran da utvrdi da li je legitimno formiran preko Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Analiza suda je počela utvrđivanjem da li je to pitanje nadležnosti. Objašnjeno je da ovo možda nije pitanje nadležnosti, kada je nadležnosti data uska definicija. Zatim je primetio da uska definicija nadležnosti nije opravdana u međunarodnom kontekstu.

Zatim je sud nastavio da utvrđuje da li ima ovlašćenja da proceni sopstvenu nadležnost. U donošenju zaključka, sud je objasnio da tribunal, u međunarodnom kontekstu, mora da potvrdi sopstvenu jurisdikciju u okviru saveta koji ga formira. Shodno tome, utvrdio je da nema ovlašćenja da utvrđuje važenje svog osnivanja od strane saveta bezbednosti.

Značajno pitanje na suđenju bilo je korišćenje zaštitnih mera za nekoliko svedoka, kao što su anonimnost (uključujući čuvanje njihovih imena od odbrane), podnošenje dokaza iz sobe odvojene od sudnice, i izobličenje glasova i slika. Većina Pretresnog veća odobrila je ovaj zahtev na osnovu toga što je Tribunal imao dužnost „da zaštiti svedoke koji su istinski uplašeni“. Međutim, sudija Stiven se nije složio, tvrdeći da je nerazumno tražiti od odbrane da unakrsno ispita svedoka koji je predstavljao „bestelesni i izobličeni glas prenet elektronskim putem“.

Još jedan značajan incident tokom suđenja bilo je kršenje naloga o anonimnosti od strane odbrane u vezi sa svedokom L, koji je u unakrsnom ispitivanju otkrio da je lagao o smrti svog oca i da je bio obučen da svedoči na Tribunalu od strane vlade Federacije BiH.

Tadićevom žalbom na presudu proglašen je krivim po još nekoliko tačaka. Godine 2000. MKSJ je Tadićevog advokata Milana Vujina proglasio krivim za nepoštovanje suda. Prema Tadićevim rečima, Vujin je više bio zainteresovan za odbranu interesa Srbije nego za odbranu interesa svog klijenta. Ova presuda nije uticala na izricanje presude Tadiću. Nakon što je izdržao kaznu do septembra 2000. godine u Hagu, prebačen je u zatvor u Minhenu u Nemačkoj. Prevremeno pušten iz zatvora 17. jula 2008. godine i živi u Srbiji.