Eksperimentalni autoimuni encefalomijelitis

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mikrofotografija demijelinizirajuće lezije kod multiple skleroze. Imunohistohemijsko bojenje ističe brojne makrofage (braon).

Eksperimentalni autoimuni encefalomijelitis ili eksperimentalni alergijski encefalomijelitis (akronim EAE) je životinjski model zapaljenja mozga. To je inflamatorna demijelinizirajuća bolest centralnog nervnog sistema (CNS), koja se uglavnom koristi kod glodara i široko se proučava kao životinjski model demijelinizirajućih poremećaja CNS kod ljudi, uključujući multiplu sklerozu (MS) i akutni diseminovani encefalomijelitis (ADEM). Eksperimentalni autoimuni encefalomijelitis je takođe prototip za autoimunu bolest posredovanu T-ćelijama uopšte.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Eksperimentalni autoimuni encefalomijelitis je nastao nakon zapažanja Thomas M. Rivers, D. H. Sprunt-a i G. P. Berry-a 1933. godine tokom oporavka od virusnih bolesti, Njihovi nalazi o prenosu zapaljenog tkiva pacijenta na primate objavljeni su u Journal of Experimental Medicine.[1][2] Kao akutna monofazna bolest, navodi se da je EAE mnogo sličniji ADEM-u nego MS.[3]

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Multipla skleroza (MS) je multifokalna demijelinizirajuća bolest centralnog nervnog sistema (CNS) koja dovodi do progresivnog uništavanja mijelinskog omotača koji okružuje aksone. Može se pokazati različitim kliničkim i patološkim manifestacijama, koje mogu odražavati uključivanje različitih patogenih procesa. Iako mehanizmi koji dovode do razvoja bolesti nisu u potpunosti shvaćeni, brojni dokazi ukazuju na to da je MS autoimuna bolest, čije početak i progresija zavise od autoimunog odgovora na mijelinske antigene. Pored toga, genetska osetljivost i ekološki okidači verovatno doprinose započinjanju bolesti. U ovom trenutku ne postoji lek za MS, ali postoji nekoliko terapija koje modifikuju bolest (DMT) za kontrolu i usporavanje progresije bolesti. Dobar broj ovih DMT-a je identifikovan i testiran korišćenjem životinjskih modela MS koji se naziva eksperimentalni autoimuni encefalomijelitis (EAE).

Primena[uredi | uredi izvor]

EAE se može indukovati kod nekoliko vrsta životinja, uključujući miševe, pacove, zamorce, zečeve i primate. Najčešće korišćeni antigeni kod glodara su oni prisutni u kičmenoj moždini, prečišćenom mijelinu, mijelinskom proteinu ili peptidima iz ovih proteina, što sve rezultuje različitim modelima sa različitim kako imunološkim tako i patološkim karakteristikama bolesti.[4][5]

EAE se takođe može indukovati pasivnim transferom T ćelija koje su specifično reaktivne na ove mijelinske antigene.[6]

U zavisnosti od korišćenog antigena i genetskogsastava životinje, glodar može imati monofazni napad EAE, relapsno-remitentni oblik ili hronični EAE.

Tipični osetljivi glodari će pokazati kliničke simptome oko dve nedelje nakon imunizacije i pokazaće se bolešću koja se ponavlja. Prvi arhetipski klinički simptom je slabost repa koja napreduje do paralize repa, nakon čega sledi napredovanje ka telu koje utiče na zadnje udove i na kraju na prednje udove. Međutim, slično multiploj sklerozi, simptomi bolesti odražavaju anatomsku lokaciju inflamatornih lezija i mogu takođe uključivati izmenjenu emocionalnu stabilnost, gubitak senzora, optički neuritis, poteškoće sa koordinacijom i ravnotežom (ataksija) i slabost mišića i grčeve.

Oporavak od simptoma može biti potpun ili delimičan, a vreme varira u zavisnosti od simptoma i težine bolesti. U zavisnosti od intervala remisije i relapsa, ispitanici mogu imati do 3 izbijanja bolesti u toku eksperimentalnog perioda.

Značaj[uredi | uredi izvor]

Patofiziologija multiple skleroze je složena, uključuje različite tipove ćelija, autoantigene povezane sa mijelinom i modifikujući genetske faktore i faktore životne sredine. Stoga je nerealno očekivati da jedan životinjski model rekapitulira sve karakteristike patofiziologije multiple skleroze i da obuhvati genetsku raznolikost populacije pacijenata i niz elemenata životne sredine koji mogu uticati na početak i progresiju bolesti. Umesto toga, svaki EAE model oponaša određeni aspekt multiple skleroze a raznolikost modela pruža značajnu snagu.[7]

Važno je da su EAE modeli pokazali izuzetno korisnim za otkrivanje i testiranje efikasnosti DMT-a.

Spontani EAE modeli posebno obećavaju kao sistem za proučavanje patogeneze multiple sklerozei biće izuzetno korisni za testiranje jedinjenja koja mogu poboljšati ili sprečiti bolest.

Napredak u ciljanju gena kod miševa sada omogućava istraživačima da uslovno izraze ili izbrišu gen od interesa na način specifičan za tip ćelije. Ovo u velikoj meri istraživačima ubrzava proces identifikacije mehanizama koji stoje iza razvoja, održavanja i regulacije patogenog imunog odgovora tokom autoimunosti CNS.[7]

Napredak u ciljanju gena kod miševa nam sada omogućava da uslovno izrazimo ili izbrišemo gen od interesa na način specifičan za tip ćelije. Ovo u velikoj meri ubrzava proces identifikacije mehanizama koji stoje iza razvoja, održavanja i regulacije patogenog imunog odgovora tokom autoimunosti CNS.[7]

Međutim, potrebni su dodatni modeli koji bi oponašali progresivnu multiplu sklerozu i progresivno oštećenje tkiva koje se javlja kod primarno progresivne multiple skleroze. [7]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rivers, Thomas M.; Sprunt, D. H.; Berry, G. P. (1933). „Observations on Attempts to Produce Acute Disseminated Encephalomyelitis in Monkeys”. Journal of Experimental Medicine. 58 (1): 39—53. PMC 2132279 Slobodan pristup. PMID 19870180. doi:10.1084/jem.58.1.39. .
  2. ^ Rivers, Thomas M.; Schwentker, Francis F. (1935). „Encephalomyelitis Accompanied by Myelin Destruction Experimentally Produced in Monkeys”. Journal of Experimental Medicine. 61 (5): 689—702. PMC 2133246 Slobodan pristup. PMID 19870385. doi:10.1084/jem.61.5.689. .
  3. ^ Sriram, Subramaniam; Steiner, Israel (2005). „Experimental allergic encephalomyelitis: A misleading model of multiple sclerosis”. Annals of Neurology. 58 (6): 939—945. PMID 16315280. S2CID 12141651. doi:10.1002/ana.20743. 
  4. ^ MANNIE, M., R. H. SWANBORG and J. A. STEPANIAK, 2009,"Experimental autoimmune encephalomyelitis in the rat." Curr Protoc Immunol, Chapter 15: Unit 15 12
  5. ^ MILLER, S. D., and W. J. KARPUS, 2007. "Experimental autoimmune encephalomyelitis in the mouse." Curr Protoc Immunol, Chapter 15: Unit 15 11
  6. ^ Ellwardt, Erik; Zipp, Frauke (2014). „Molecular mechanisms linking neuroinflammation and neurodegeneration in MS”. Experimental Neurology. 262: 8—17. PMID 24530639. S2CID 34157793. doi:10.1016/j.expneurol.2014.02.006. 
  7. ^ a b v g Glatigny, Simon; Bettelli, Estelle (2018-11-01). „Experimental Autoimmune Encephalomyelitis (EAE) as Animal Models of Multiple Sclerosis (MS)”. Cold Spring Harbor Perspectives in Medicine (na jeziku: engleski). 8 (11): a028977. ISSN 2157-1422. PMC 6211376 Slobodan pristup. PMID 29311122. doi:10.1101/cshperspect.a028977. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Eilhard Mix, Hans Meyer-Rienecker, Hans-Peter Hartung, Uwe K. Zettl: Animal Models of Multiple Sclerosis – Potentials and Limitations. In: Progress in Neurobiology. 92(3)/2010. Elsevier, S. 386–404, ISSN 0301-0082
  • Andrew L. Croxford, Florian C. Kurschus, Ari Waisman: Mouse Models for Multiple Sclerosis: Historical Facts and Future Implications. In: Biochimica et Biophysica Acta – Molecular Basis of Disease. 1812(2)/2011. Elsevier, S. 177–183, ISSN 0925-4439

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Експериментални_аутоимуни_енцефаломијелитис&oldid=27442336”