Elizabeta Hason

Elizabeta Kason
Aša Mohamed, student medicine, sa slikom dr Elizabete Kason
Lični podaci
Datum rođenja	(1881-04-14)14. april 1881.
Mesto rođenja	Denbi, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti	17. decembar 1954.(1954-12-17) (73 god.)
Mesto smrti	Bristol, Ujedinjeno Kraljevstvo
Obrazovanje	Univerzitetu u Bristolu
Naučni rad
Polje	psihijatrija
Poznat po	radnoj terapiji u psihijatriji

Elizabeta Kason (engl. Dr Elizabeth Casson, Denbi, Vels 14. april 1881 — 17. decembar 1954, Bristol) bila je britanski lekar i pionir u radnoj terapiji. Prvobitno obučena za sekretaricu, počela je da studira medicinu na Univerzitetu u Bristolu sa 32 godine. Diplomu lekara stekla je 1926. godine, i tako postala prva žena koja je diplomirala medicinu na Univerzitetu u Bristolu. Dobitnik je nagrade Gaskel Kraljevskog medicinsko-psihološkog udruženja i diplome psihološke medicine Univerziteta u Londonu.

Po završetku medicine Kason je 1929. godine u Bristolu osnovala rezidencijalnu kliniku za žene sa mentalnim poremećajima, u kojoj je bilo dovoljno stambenog prostora za lečenje 800 pacijenatica, a sledeće godine i prvu školu radne terapije u Velikoj Britaniji u istoj zgradi.

Kada je kontrolu nad školom Kason 1948. prenela u nadležnost neprofitne kompanije, ona je i danje ostala na njenom čelu kao potpredsednik i medicinski direktor ove ustanove.

Godine 1949. godine osnovala Trust Elizabeta Kason sa namerom da unapredi obrazovanje i lečenje radnom ili okupacionom terapije. Godine 1951. imenovana je za OBE za svoj rad u Dorset Housu i takođe je postala počasni član Svetske federacije terapeuta radnom terapijom.

Život i karijera

Elizabeta, poznata kao Elsi bila je šesto dete menadžera banke i amatera proizvođača organa, Tomasa Kasona, iz Velsa, i njegove supruge Lore En. Jedan od njene braće, Luis Kason, postao je glumac i pozorišni reditelj. Dok je živela u Denbiju, porodica je stimulisala sedmoro dece da uživaju u umetnosti.

Kada je 1891. godine otac Tomas odlučio da pokrene proizvodnju organa porodica se preselila u London, u kome se Elizabeta školovala na Kraljevskom koledžu u Londonu, za sekretarice po očevom nalogu. Nakon sticanja zvanja sekretarice, radila je kao sekretarica u firmi svog oca za izgradu organa do njegovog penzionisanja. Tokom 1908, Elizabeta je radio kao stambeni menadžer za socijalnog reformatora Oktaviju Hil, brinući se o životnim uslovima stanovnika u Crvenom krstu u Sauvarku. Sledećih pet godina bila je organizator rekreativnih aktivnosti u sali, fokusirajući se na umetnost. Filozofija Oktavije Hil uticala je na Elizabetin rad tokom narednih godina.

Godine 1911, Elizabetin ujak, Isambard Oven, prorektor na Univerzitetu u Bristolu, obećao joj je da će pronaći mesto na fakulztetu na kome bi studirala medicinu ukoliko položi prijemni ispit i upiše se na univerzitet. Dve godine se mučila sa ispitom iz latinskog jezika, ali ga je na kraju položila. Studije medicinu počela je 1. oktobra 1913. u dobi od 32 godine, a diplomirala 1919. godine. Nakon sticanja diplome lekara preuzela je mesto u bolnici West Hertfordshire Hospitalu u Hemel Hempstedu.

Radeći kao lekar primetila je da pacijenti na ženskim odeljenjima uživaju u korišćenju svog umetničkiog talenata i zaključila da su takve aktivnosti važne za lečenje bolesnika. Shvativđi da ove aktivnosti ne samo da zaokupljaju pacijente, već im pomažu i da steknu samopoštovanje i da reše svoje probleme, ona je sa svojim pacijentima počela da primenjuje radnu terapiju.

Kada je Elizabeta postala lekar u sanatorijumu Holovi 1921. godine, sve više je razvijala interesovanje među pacijentima za radnu terapiju, sve dok je radila u ovoj ustanovi do 1929. godine. U to vreme je diplomirala i medicinsku psihologiju na Univerzitetu u Londonu, a 1922. godine, doktorirala je na Univerzitetu u Bristolu 1926. (postavši prva žena kojoj je to pošlo za rukom). Za svoj rad 1927. dobila je nagradu Gaskell od Kraljevskog medicinsko-psihološkog udruženja.

Delo

Sa dugogodišnjim interesovanjem za dramu i pod uticajem pokreta za umetnost i zanat, Elizabet nije volela „atmosferu besposlice i dosade“ u dnevnim sobama mentalnih bolnica. Posmatrajući svoje bolesnika ona je „jednog ponedeljka ujutru... otkrila je da se atmosfera u bolnici potpuno promenila i shvatila da su pripreme za božićnu dekoraciju počele, a svi pacijenti su radosno radili u grupama, koristeći sve svoje umetničke talente sa pravim interesovanjem i zadovoljstvom. Od tog trenutka ona je znala da radna terapija treba da bude sastavni deo lečenja i da se mora obezbediti u psihijatrijskim bolnicama.”

Samo zapažanje nije bilo novo u medicini, ali strast sa kojim se Elizabeta uključila u realizaciju radne terapije bilo je izuzetno. Od osamnaestog veka, radna terapija bila je deo „moralnog“ tretmana u pionirskim mentalnim ustanovama, kao što je Retrit u Jorku, dok je terapija radom bila usvojena u nekim naprednim mentalnim bolnicama u Škotskoj i u SAD, a korišćeno je kao pomoćno sredstvo u lečenju vojnika povređenih tokom Prvog svetskog rata. Ta saznanja i iskustva postala su kamen temeljac za lečenje radnom terapijom kojeu su primenjivala Elizabetinih psihijatrijskih pacijenata u Dorset House's Bristol, bolnici koju je osnovala Elizabeta i odakle je pokrenula prvu školu radne terapije u Velikoj Britaniji.

Elizavetino nasleđe u lečenju mentalnih poremećaja

Grob i spomen obeležje Elizabete Hanson u porti crkve Svetog Andreja, Bekvel

Iako je Elizabeta Kason bila inspirativni i kreativni psihijatar, ona se danas verovatno više pamte među radnim terapeutima nego među kolegama psihijatrima. Radna terapija na način kako je ona to promovisala u ustanovama u kojima je radila, danas je nešto drugojačija i manje fokusira na kreativne umetnosti, a više na klasičnoj rehabilitaciji. U tom kontekstu mnogi smatraju da se možda Elizabetino nasleđe ogleda baš u tome što nas informiše o vrednosti kreativnih umetnosti u psihijatriji i navodi da je u toj oblasti jedan od njenih ciljeva promocija i razumevanje upotrebe umetnosti u lečenju mentalnih poremećaja. To najbolje ilustruju ove Elizabetine rači:

Kod onih koji tkaju treba primetiti originalnost boja i dezena, čiji rezultati su zadovoljavajući. Platnene krpe, džepovi, jastučnice, marame i materijali za suknje i odela se tkaju i kasnije dorađuju na različite načine.

Svojim uticajem u društvenim reformama i pokretima u umetnosti i zanatu, Elizabeta Kason, zajedno sa Džonom Raskinom (1819–1900) i Oktavijom Hil (1838–1912) identifikovala se kao pokretač u razvoja radne terapije u Ujedinjenom Kraljevstvu.