Pređi na sadržaj

Žalba

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Žalba je redovan pravni lek. Smisao žalbe je ostvarenje višestepenosti sudstva tj. jednog od načela nezavisnosti sudstva i jedno od načela vladavine prava. Kad prvostepeni sud donese svoju odluku, to nije kraj, već lice nezadovoljno tom odlukom ima pravno sredstvo žalbu.

Žalbe funkcionišu i kao proces za ispravljanje grešaka, kao i kao proces pojašnjenja i tumačenja zakona.[1] Iako apelacioni sudovi postoje hiljadama godina, zemlje običajnog prava nisu uključile afirmativno pravo na žalbu u svoju jurisprudenciju sve do 19. veka.[2]

Terminologija[uredi | uredi izvor]

Američki i britanski engleski značajno su se razišli po pitanju apelativne terminologije.[3] Američki slučajevi se odvijaju „po žalbi“ i stranka „podnosi žalbu“ (neprelazno) ili „žalbe“ (prelazno) na odluku, nagradu, presudu ili osudu, dok se za odluke britanskih sudova kaže da su „u žalbenom postupku“, i stranka podnosi „žalbe protiv" presude.[3] Američki sud rešava žalbu rečima kao što su „presuda potvrđena“ (žalba je neosnovana) ili „presuda poništena“ (žalba je osnovana), dok britanski sud rešava žalbu rečima kao što su „žalba odbačena“ (žalba je neosnovana) ili „žalba je dozvoljena“ (žalba je osnovana).[3]

Lica ovlašćena da ulože žalbu[uredi | uredi izvor]

U korist optuženog, žalbu može izjaviti sam optuženi, njegov zakonski zastupnik i branilac, bračni drug optuženog, srodnik po krvi u pravoj liniji, usvojilac, usvojenik, brat, sestra, hranilac i lice sa kojim živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici i javni tužilac. Na štetu optuženog se može žaliti javni tužilac.

Oštećeni ima pravo da pobija presudu samo zbog odluke o troškovima krivičnog postupka. Oštećeni može izjaviti žalbu zbog svih osnova iz kojih se presuda može pobijati samo u slučaju kada ja javni tužilac preuzeo gonjenje od oštećenog kao tužioca. Lice čiji je predmet oduzet presudom ili od koga je oduzeta imovinska korist pribavljena krivičnim delom se takođe može žaliti.

Optuženi ne može tražiti preinačenje presude na svoju štetu. On može izjaviti i žalbu protiv oslobađajuće presude samo u slučaju kad bi oslobađajuća presuda koja bi se zasnivala na drugim razlozima bila za njega povoljnija. Branilac i druga lica koja mogu da ulože žalbu za optuženog ne mogu da podnesu žalbu protivno volji optuženog, osim u slučaju kada mu je izrečena kazna zatvora od 40 godina.

Rok za ulaganje žalbe[uredi | uredi izvor]

Ako su u pitanju krivična dela za koja je propisana kazna zatvora preko 3 godine, rok iznosi 15 dana koji teče od dana dostavljanja prepisa prvostepene presude, a ako je izvršena materijalna ispravka presude rok počinje da teče od dana dostavljanja ispravljenog prepisa presude.

Sadržaj žalbe[uredi | uredi izvor]

Žalba sadrži označenje presude protiv koje se ulaže žalba, zakonski osnov za pobijanje presude, obrazloženje žalbe, predlog da se pobijana presuda ukine (potpuno ili delimično) ili preinači i potpis lica koje izjavljuje žalbu.

Osnovi pobijanja presude[uredi | uredi izvor]

  1. Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.
  2. Bitne povrede Zakonika o krivičnom postupku kao što su:
    1. ako je presudu doneo sud koji zbog svoje stvarne nadležnosti nije mogao suditi u toj krivičnoj stvari, ako je sud nepravilno odbacio optužnicu zbog stvarne nadležnosti, ako je sud bio nepropisno sastavljen, ako je u izricanju presude učestvovao sudija ili sudija porotnik koji nije sudelovao na glavnom pretresu ili koji je pravnosnažnom odlukom izuzet od suđenja, ako ja na pretresu sudelovao sudija ili sudija porotnik koji je morao biti izuzet.
    2. ako je sud povredio propise u pogledu toga da li postoji optužba ovlašćenog tužioca ili predlog oštećenog ili odobrenje nadležnog organa, ako je presudom nepotpuno rešen predmet optužbe, ako je presudom optužba prekoračena.
    3. ako je glavni pretres održan bez prisustva optuženog ili ku je protivno njegovom zahtevu, uskraćeno pravo da na glavnom pretresu koristi svoj jezik, ako je presudom povređena zabrana preinačenja presude na štetu okrivljenog (reformatio in peius), ako je sud na glavnom pretresu povredio pravo odbrane, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na zakonito i pravilno donošenje presude.
  3. Povrede Krivičnog zakonika kao što su:
    1. povrede u pogledu krivičnog dela,
    2. povrede u pogledu učinioca,
    3. povrede u pogledu odluke o sankcijama,
    4. povrede u pogledu krivičnog gonjenja,
    5. povrede u pogledu odluke o pritvoru.
  4. Povreda odluke o sankcijama i meri oduzimanja imovinske koristi
    1. Žalba zbog odluke o krivičnopravnim pitanjima:

Ovde sud nije prekoračio svoja ovlašćenja kao što je to slučaj sa slučajem pod brojem 3, već je nepravilno odmerio kaznu s obzirom na okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja, ili nije primenio odredbe o ublažavanju kazne, oslobođenju od kazne, uslovnoj osudi, sudskoj opomeni ili uslovnom otpustu iako su postojali zakonski uslovi za to.

    1. Žalba zbog odluka o krivičnoprocesnim pitanjima:

Za odluku o troškovima krivičnog postupka zakonik koristi analogiju u pogledu razloga koji važe za pobijanje odluke o meri bezbednosti i oduzimanju imovinske koristi.

Postupak[uredi | uredi izvor]

Žalba se podnosi prvostepenom sudu koji može samo doneti procesne odluke tj. rešenje o odbacivanju žalbe kao neblagovremene i nedozvoljene. Žalba se potom dostavlja drugoj strani na odgovor koja je je dužna da ga da u roku od 8 dana. Posle toga žalba se zajedno sa odgovorom i ostalim spisima dostavlja drugostepenom sudu.

Predsednik žalbenog veća određuje sudiju izvestioca koji ima zadatak da priprema izveštaj o stanju stvari. Sudija izvestilac može da traži pojedine spise od predsednika veća prvostepenog suda, da proveri navode žalbe, da dostavi spise na kojima se ne može zasnivati presuda predsedniku prvostepenog veća i druge radnje potrebne za pripremanje izveštaja o stanju stvari.

Ako se radi o delu koje se goni po zahtevu javnog tužioca, onda će sudija izvestilac dostaviti spise javnom tužiocu koji će najkasnije za 15 dana staviti svoj predlog i vratiti spise. Kad javni tužilac vrati spise, predsednik žalbenog veća će zakazati pretres (ako se pobija činjenična osnova presude) ili sednicu veća (ako se pobija pravna osnova presude).

Sednica veća drugostepenog suda[uredi | uredi izvor]

Veće je sastavljeno od trojice sudija ako je u pitanju krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do 15 godina, a ako je propisana kazna u trajanju od 15 godina ili teža kazna veće je sastavljeno od pet sudija.

Sednica veća počinje izveštajem sudije izvestioca o stanju stvari. Nedolazak stranaka koje su uredno pozvane ne sprečava održavanje sednice veća, a ukoliko postoje razlozi za odbacivanje žalbe, rešenje o odbacivanju žalbe se može doneti i bez obaveštenja stranaka o sednici veća.

Pretres pred drugostepenim sudom[uredi | uredi izvor]

Uslovi:

  1. da je potrebno izvođenje novih dokaza ili ponavljanje ranije izvedenih dokaza zbog pogrešnog i nepotpunog utvrđenog činjeničnog stanja
  2. da postoje opravdani razlozi da se predmet ne vrati prvostepenom sudu na ponovni glavni pretres.

Krug lica koji se pozivaju na pretres je isti kao kog pozivanja na glavni pretres, stim što se nedolazak oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca ne tumači kao odustanak od gonjenja.

Veće je sastavljeno od dvojice sudija i trojice sudija porotnika. Pretres počinje tako što sudija izvestilac izlaže stanje stvari.

Odluke drugostepenog suda po žalbi[uredi | uredi izvor]

  1. Rešenje o dbacivanju žalbe: ako je neblagovremena ili nedozvoljena.
  2. Presuda kojom se odbija žalba kao neosnovana i potvrđuje prvostepena presuda: kada ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija.
  3. Rešenje o ukidanju prvostepene presude. Tada sud uvažava navode žalbe. Ukidanje može biti potpuno ili delimično.
  4. Presuda kojom se prvostepena presuda preinačuje: kada sud utvrdi da su odlučne činjenice pravilno utvrđene ali je sud nepravilno primenio pravo, kada je postupak vpđen bez zahteva ovlašćenog tužioca ili bez odobrenja nadležnog organa, kada je optužba prekoračena ili kada je prekršena zabrana reformatio in peius.
  5. Решење којим се преиначује првостепена пресуда: када суд изрекне судску опомену.

Повреде на које суд пази по службеној дужности[uredi | uredi izvor]

Треба одмах напоменути да суд само пази на повреде закона и то не све, а да никако не пази на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање.

Суд сам испитује да ли постоје повреде закона у погледу самог суда (стварна надлежност, састав), у погледу овлашћеног тужиоца и оптужбе и да ли постоји одобрење надлежног органа, у погледу оптуженог (да ли је незаконито одсуствовао са главног претреса) и браниоца (да ли је одсуствовао у случају обавезне одбране), у погледу забране reformatio in peius. Код повреде кривичног законика, суд испитује да ли су повреде учињене на штету оптуженог.

Историја[uredi | uredi izvor]

Apelacioni sudovi i drugi sistemi ispravljanja grešaka postoje već više milenijuma. Tokom prve dinastije Vavilona, Hamurabi i njegovi guverneri služili su kao najviši apelacioni sudovi u zemlji.[4] Drevni rimski zakon priznavao je pravo na žalbu u zakonima Valerijana i Porcijana od 509. pne. Kasnije je koristio složenu hijerarhiju apelacionih sudova, gde je car saslušavao neke žalbe.[5] Pored toga, apelacioni sudovi su postojali u Japanu barem od Kamakura šogunata (1185–1333). Tokom ovog vremena, šogunat je uspostavio hikicuke, visoki apelacioni sud da bi pomogao državi u rešavanju tužbi.[6]

Iako neki naučnici tvrde da je „pravo na žalbu samo po sebi od suštinskog interesa za slobodu”,[7] pojam prava na žalbu je relativno skori razvoj u jurisdikcijama običajnog prava.[8] Zapravo, komentatori su primetili da su nadležnosti običajnog prava posebno „sporo uključivale pravo na žalbu bilo u svoju građansku ili krivičnu jurisprudenciju”.[9]

Ideja o žalbi od suda na sud (za razliku od suda direktno prema kruni) bila je nečuvena na ranim engleskim sudovima.[10] Engleski sudovi običajenog prava na kraju su razvili zapise o greškama i certiorare kao rute za žalbu, ali obe vrste pisama bile su ozbiljno ograničene u poređenju sa modernim žalbama u pogledu dostupnosti, obima revizije i pruženih pravnih lekova.[10] Na primer, sudski nalozi o greškama prvobitno nisu bili dostupni kao stvar prava i izdavali su se samo na preporuku državnog tužioca (što se redovno davalo u moderno doba).[10] Certiorari je prvobitno bio dostupan samo za najteža krivična delo; početkom 19. veka, certiorari su postali dostupni za optužive prekršaje, ali samo da bi dobili olakšanje pre presude.[10] Zbog rasprostranjenog nezadovoljstva spisima (što je rezultiralo uvođenjem najmanje 28 zasebnih zakona u parlament), Engleska je prešla na žalbe u građanskim parnicama 1873, a u krivičnim 1907.[10]

Sjedinjene Države su prvi put stvorile sistem saveznih apelacionih sudova 1789. godine,[note 1] ali savezno pravo na žalbu nije postojalo u Sjedinjenim Državama sve do 1889. godine, kada je Kongres doneo Zakon o pravosuđu kojim se dozvoljavaju žalbe u kapitalnim slučajevima.[16] Dve godine kasnije, pravo na žalbu prošireno je i na druge krivične predmete, a osnovani su i apelacioni sudovi Sjedinjenih Država koji preispituju odluke okružnih sudova.[17] Neke države, poput Minesote, još uvek formalno ne priznaju pravo na krivične žalbe.[18] Vrhovni sud SAD više puta je presudio da ne postoji savezno ustavno pravo na žalbu.[19]

Напомене[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Član III Ustava Sjedinjenih Država precizira da „Sudsku vlast Sjedinjenih Država ima jedan vrhovni sud, i takvi inferiorni sudovi koje Kongres s vremena na vreme može odrediti i uspostaviti.”[11] Godine 1789, kongres je stvorio prvi sistem srednjih apelacionih sudova, poznat kao savezni okružni sudovi, koji su imali apelacionu nadležnost u određenim stvarima o kojima su odlučivali okružni sudovi.[12] Ovi savezni okružni sudovi sastojali su se od dvoje sudija Vrhovnog suda Sjedinjenih Država i jednog okružnog sudije.[13] Godine 1891, kongres je stvorio postojeći sistem apelacionih sudova Sjedinjenih Država koji razmatraju žalbe okružnih sudova Sjedinjenih Država u ograničenim geografskim oblastima.[14] Na primer, Apelacioni sud za peti krug Sjedinjenih Država saslušava žalbe poreklom sa okružnih sudova Sjedinjenih Država u Luizijani, Misisipiju i Teksasu. Odluke na okružnim sudovima obično se donose rotacijom tročlanih veća izabranih od sudija koji sede u tom krugu, a okružni sudovi takođe povremeno odlučuju o slučajevima en banc.[15]

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ See generally, Keenan D. Kmiec, The Origin & Current Meanings of "Judicial Activism", 92 Cal. L. Rev. 1441, 1442 (2004) (discussing contemporary discourse regarding judicial activism); Jonathan Mallamud, Prospective Limitation and the Rights of the Accused, 56 Iowa L.Rev. 321, 359 (1970) ("the power of the courts to contribute to the growth of the law in keeping with the demands of society"); Realist Jurisprudence & Prospective Overruling, 109 U. Pa. L. Rev. 1, 6 (1960) (discussing appeals as "a deliberate and conscious technique of judicial lawmaking").
  2. ^ Stan Keillor, Should Minnesota Recognize A State Constitutional Right to A Criminal Appeal?, 36 Hamline L. Rev. 399, 402 (2013).
  3. ^ а б в Garner, Bryan A. (2011). Garner's Dictionary of Legal Usage (3rd изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 67. ISBN 9780195384208. Приступљено 10. 9. 2023. 
  4. ^ Joseph W. Dellapenna & Joyeeta Gupta, The Evolution of the Law and Politics of Water 29 (2009).
  5. ^ Paul Du Plessis, Borkowski's Textbook on Roman Law 82 (2015).
  6. ^ John Stewart Bowman, Columbia Chronologies of Asian History and Culture 133 (2013).
  7. ^ Gary Stein, Expanding as per the Process Rights of Indigent Litigants: Will Texaco Trickle Down?, 61 N.Y.U.L. Rev. 463, 487-88 (1986) (internal quotation marks omitted).
  8. ^ See Peter D. Marshall, A Comparative Analysis of the Right to Appeal, 22 Duke J. of Comp. & Int. L. 1, 1 (2011) ("The right to appeal is a comparatively recent addition to the common law criminal process.")
  9. ^ Stan Keillor, Should Minnesota Recognize A State Constitutional Right to A Criminal Appeal?, 36 Hamline L. Rev. 399, 402 (2013)
  10. ^ а б в г д Orfield, Lester B. (1936). „History of Criminal Appeal in England”. Missouri Law Review. Columbia: University of Missouri School of Law. 1 (4): 326—338. Приступљено 28. 4. 2020. 
  11. ^ U.S. Const. art. III, § 1.
  12. ^ Daniel John Meador and Jordana Simone Bernstein, Appellate Courts in the United States 7 (1994); Ruth A. Moyer, Disagreement About Disagreement: The Effect of A Circuit Split or "Other Circuit" Authority on the Availability of Federal Habeas Relief for State Convicts, 82 U. Cin. L. Rev. 831, 836 (2014) (discussing history of federal circuit courts).
  13. ^ Ruth A. Moyer, Disagreement About Disagreement: The Effect of A Circuit Split or "Other Circuit" Authority on the Availability of Federal Habeas Relief for State Convicts, 82 U. Cin. L. Rev. 831, 836 (2014).
  14. ^ Daniel John Meador and Jordana Simone Bernstein, Appellate Courts in the United States 7 (1994).
  15. ^ Arthur D. Hellman, "The Law of the Circuit" Revisited: What Role for Majority Rule?, 32 S. Ill. U. L.J. 625 (2008); see also Fed. R. App. P. 35(a).
  16. ^ Act of February 6, 1889, ch. 113, § 6, 25 Stat. 656, 656.
  17. ^ Mar. 3, 1891, ch. 517, § 5; 26 Stat. 826, 827-28.
  18. ^ Spann v. State, 704 N.W.2d 486, 491 (Minn. 2005) (but noting that the right to at least one review by direct appeal or postconviction review has been recognized in Minnesota); Stan Keillor, Should Minnesota Recognize A State Constitutional Right to A Criminal Appeal?, 36 Hamline L. Rev. 399, 401-02 (2013) ("[S]aying 'there is no constitutional right to appeal' in criminal cases is a shibboleth").
  19. ^ Smith v. Robbins, 528 U.S. 259, 270 n.5 (2000) ("[t]he Constitution does not . . . require states to create appellate review in the first place"); M.L.B. v. S.L.J., 519 U.S. 102, 110 (1996) ("the Federal Constitution guarantees no right to appellate review").

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Загорка Јекић:Кривично процесно право-посебни део, Београд 2006.

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Жалба на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жалба&oldid=27553115”