Жалба

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Жалба је редован правни лек. Смисао жалбе је остварење вишестепености судства тј. једног од начела независности судства и једно од начела владавине права. Кад првостепени суд донесе своју одлуку, то није крај, већ лице незадовољно том одлуком има правно средство жалбу.

Лица овлашћена да уложе жалбу[уреди | уреди извор]

У корист оптуженог, жалбу може изјавити сам оптужени, његов законски заступник и бранилац, брачни друг оптуженог, сродник по крви у правој линији, усвојилац, усвојеник, брат, сестра, хранилац и лице са којим живи у ванбрачној или каквој другој трајној заједници и јавни тужилац. На штету оптуженог се може жалити јавни тужилац.

Оштећени има право да побија пресуду само због одлуке о трошковима кривичног поступка. Оштећени може изјавити жалбу због свих основа из којих се пресуда може побијати само у случају када ја јавни тужилац преузео гоњење од оштећеног као тужиоца. Лице чији је предмет одузет пресудом или од кога је одузета имовинска корист прибављена кривичним делом се такође може жалити.

Оптужени не може тражити преиначење пресуде на своју штету. Он може изјавити и жалбу против ослобађајуће пресуде само у случају кад би ослобађајућа пресуда која би се заснивала на другим разлозима била за њега повољнија. Бранилац и друга лица која могу да уложе жалбу за оптуженог не могу да поднесу жалбу противно вољи оптуженог, осим у случају када му је изречена казна затвора од 40 година.

Рок за улагање жалбе[уреди | уреди извор]

Ако су у питању кривична дела за која је прописана казна затвора преко 3 године, рок износи 15 дана који тече од дана достављања преписа првостепене пресуде, а ако је извршена материјална исправка пресуде рок почиње да тече од дана достављања исправљеног преписа пресуде.

Садржај жалбе[уреди | уреди извор]

Жалба садржи означење пресуде против које се улаже жалба, законски основ за побијање пресуде, образложење жалбе, предлог да се побијана пресуда укине (потпуно или делимично) или преиначи и потпис лица које изјављује жалбу.

Основи побијања пресуде[уреди | уреди извор]

  1. Погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање.
  2. Битне повреде Законика о кривичном поступку као што су:
    1. ако је пресуду донео суд који због своје стварне надлежности није могао судити у тој кривичној ствари, ако је суд неправилно одбацио оптужницу због стварне надлежности, ако је суд био непрописно састављен, ако је у изрицању пресуде учествовао судија или судија поротник који није суделовао на главном претресу или који је правноснажном одлуком изузет од суђења, ако ја на претресу суделовао судија или судија поротник који је морао бити изузет.
    2. ако је суд повредио прописе у погледу тога да ли постоји оптужба овлашћеног тужиоца или предлог оштећеног или одобрење надлежног органа, ако је пресудом непотпуно решен предмет оптужбе, ако је пресудом оптужба прекорачена.
    3. ако је главни претрес одржан без присуства оптуженог или ку је противно његовом захтеву, ускраћено право да на главном претресу користи свој језик, ако је пресудом повређена забрана преиначења пресуде на штету окривљеног (reformatio in peius), ако је суд на главном претресу повредио право одбране, а то је било или је могло бити од утицаја на законито и правилно доношење пресуде.
  3. Повреде Кривичног законика као што су:
    1. повреде у погледу кривичног дела,
    2. повреде у погледу учиниоца,
    3. повреде у погледу одлуке о санкцијама,
    4. повреде у погледу кривичног гоњења,
    5. повреде у погледу одлуке о притвору.
  4. Повреда одлуке о санкцијама и мери одузимања имовинске користи
    1. Жалба због одлуке о кривичноправним питањима:

Овде суд није прекорачио своја овлашћења као што је то случај са случајем под бројем 3, већ је неправилно одмерио казну с обзиром на околности које утичу да казна буде већа или мања, или није применио одредбе о ублажавању казне, ослобођењу од казне, условној осуди, судској опомени или условном отпусту иако су постојали законски услови за то.

    1. Жалба због одлука о кривичнопроцесним питањима:

За одлуку о трошковима кривичног поступка законик користи аналогију у погледу разлога који важе за побијање одлуке о мери безбедности и одузимању имовинске користи.

Поступак[уреди | уреди извор]

Жалба се подноси првостепеном суду који може само донети процесне одлуке тј. решење о одбацивању жалбе као неблаговремене и недозвољене. Жалба се потом доставља другој страни на одговор која је је дужна да га да у року од 8 дана. После тога жалба се заједно са одговором и осталим списима доставља другостепеном суду.

Председник жалбеног већа одређује судију известиоца који има задатак да припрема извештај о стању ствари. Судија известилац може да тражи поједине списе од председника већа првостепеног суда, да провери наводе жалбе, да достави списе на којима се не може заснивати пресуда председнику првостепеног већа и друге радње потребне за припремање извештаја о стању ствари.

Ако се ради о делу које се гони по захтеву јавног тужиоца, онда ће судија известилац доставити списе јавном тужиоцу који ће најкасније за 15 дана ставити свој предлог и вратити списе. Кад јавни тужилац врати списе, председник жалбеног већа ће заказати претрес (ако се побија чињенична основа пресуде) или седницу већа (ако се побија правна основа пресуде).

Седница већа другостепеног суда[уреди | уреди извор]

Веће је састављено од тројице судија ако је у питању кривично дело за које је прописана казна затвора до 15 година, а ако је прописана казна у трајању од 15 година или тежа казна веће је састављено од пет судија.

Седница већа почиње извештајем судије известиоца о стању ствари. Недолазак странака које су уредно позване не спречава одржавање седнице већа, а уколико постоје разлози за одбацивање жалбе, решење о одбацивању жалбе се може донети и без обавештења странака о седници већа.

Претрес пред другостепеним судом[уреди | уреди извор]

Услови:

  1. да је потребно извођење нових доказа или понављање раније изведених доказа због погрешног и непотпуног утврђеног чињеничног стања
  2. да постоје оправдани разлози да се предмет не врати првостепеном суду на поновни главни претрес.

Круг лица који се позивају на претрес је исти као ког позивања на главни претрес, стим што се недолазак оштећеног као тужиоца или приватног тужиоца не тумачи као одустанак од гоњења.

Веће је састављено од двојице судија и тројице судија поротника. Претрес почиње тако што судија известилац излаже стање ствари.

Одлуке другостепеног суда по жалби[уреди | уреди извор]

  1. Решење о дбацивању жалбе: ако је неблаговремена или недозвољена.
  2. Пресуда којом се одбија жалба као неоснована и потврђује првостепена пресуда: када не постоје разлози због којих се пресуда побија.
  3. Решење о укидању првостепене пресуде. Тада суд уважава наводе жалбе. Укидање може бити потпуно или делимично.
  4. Пресуда којом се првостепена пресуда преиначује: када суд утврди да су одлучне чињенице правилно утврђене али је суд неправилно применио право, када је поступак впђен без захтева овлашћеног тужиоца или без одобрења надлежног органа, када је оптужба прекорачена или када је прекршена забрана reformatio in peius.
  5. Решење којим се преиначује првостепена пресуда: када суд изрекне судску опомену.

Повреде на које суд пази по службеној дужности[уреди | уреди извор]

Треба одмах напоменути да суд само пази на повреде закона и то не све, а да никако не пази на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање.

Суд сам испитује да ли постоје повреде закона у погледу самог суда (стварна надлежност, састав), у погледу овлашћеног тужиоца и оптужбе и да ли постоји одобрење надлежног органа, у погледу оптуженог (да ли је незаконито одсуствовао са главног претреса) и браниоца (да ли је одсуствовао у случају обавезне одбране), у погледу забране reformatio in peius. Код повреде кривичног законика, суд испитује да ли су повреде учињене на штету оптуженог.

Историја[уреди | уреди извор]

Apelacioni sudovi i drugi sistemi ispravljanja grešaka postoje već više milenijuma. Tokom prve dinastije Vavilona, Hamurabi i njegovi guverneri služili su kao najviši apelacioni sudovi u zemlji.[1] Drevni rimski zakon priznavao je pravo na žalbu u zakonima Valerijana i Porcijana od 509. pne. Kasnije je koristio složenu hijerarhiju apelacionih sudova, gde je car saslušavao neke žalbe.[2] Pored toga, apelacioni sudovi su postojali u Japanu barem od Kamakura šogunata (1185–1333). Tokom ovog vremena, šogunat je uspostavio hikicuke, visoki apelacioni sud da bi pomogao državi u rešavanju tužbi.[3]

Iako neki naučnici tvrde da je „pravo na žalbu samo po sebi od suštinskog interesa za slobodu”,[4] pojam prava na žalbu je relativno skori razvoj u jurisdikcijama običajnog prava.[5] Zapravo, komentatori su primetili da su nadležnosti običajnog prava posebno „sporo uključivale pravo na žalbu bilo u svoju građansku ili krivičnu jurisprudenciju”.[6]

Ideja o žalbi od suda na sud (za razliku od suda direktno prema kruni) bila je nečuvena na ranim engleskim sudovima.[7] Engleski sudovi običajenog prava na kraju su razvili zapise o greškama i certiorare kao rute za žalbu, ali obe vrste pisama bile su ozbiljno ograničene u poređenju sa modernim žalbama u pogledu dostupnosti, obima revizije i pruženih pravnih lekova.[7] Na primer, sudski nalozi o greškama prvobitno nisu bili dostupni kao stvar prava i izdavali su se samo na preporuku državnog tužioca (što se redovno davalo u moderno doba).[7] Certiorari je prvobitno bio dostupan samo za najteža krivična delo; početkom 19. veka, certiorari su postali dostupni za optužive prekršaje, ali samo da bi dobili olakšanje pre presude.[7] Zbog rasprostranjenog nezadovoljstva spisima (što je rezultiralo uvođenjem najmanje 28 zasebnih zakona u parlament), Engleska je prešla na žalbe u građanskim parnicama 1873, a u krivičnim 1907.[7]

Sjedinjene Države su prvi put stvorile sistem saveznih apelacionih sudova 1789. godine,[note 1] ali savezno pravo na žalbu nije postojalo u Sjedinjenim Državama sve do 1889. godine, kada je Kongres doneo Zakon o pravosuđu kojim se dozvoljavaju žalbe u kapitalnim slučajevima.[13] Dve godine kasnije, pravo na žalbu prošireno je i na druge krivične predmete, a osnovani su i apelacioni sudovi Sjedinjenih Država koji preispituju odluke okružnih sudova.[14] Neke države, poput Minesote, još uvek formalno ne priznaju pravo na krivične žalbe.[15] Vrhovni sud SAD više puta je presudio da ne postoji savezno ustavno pravo na žalbu.[16]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Član III Ustava Sjedinjenih Država precizira da „Sudsku vlast Sjedinjenih Država ima jedan vrhovni sud, i takvi inferiorni sudovi koje Kongres s vremena na vreme može odrediti i uspostaviti.”[8] Godine 1789, kongres je stvorio prvi sistem srednjih apelacionih sudova, poznat kao savezni okružni sudovi, koji su imali apelacionu nadležnost u određenim stvarima o kojima su odlučivali okružni sudovi.[9] Ovi savezni okružni sudovi sastojali su se od dvoje sudija Vrhovnog suda Sjedinjenih Država i jednog okružnog sudije.[10] Godine 1891, kongres je stvorio postojeći sistem apelacionih sudova Sjedinjenih Država koji razmatraju žalbe okružnih sudova Sjedinjenih Država u ograničenim geografskim oblastima.[11] Na primer, Apelacioni sud za peti krug Sjedinjenih Država saslušava žalbe poreklom sa okružnih sudova Sjedinjenih Država u Luizijani, Misisipiju i Teksasu. Odluke na okružnim sudovima obično se donose rotacijom tročlanih veća izabranih od sudija koji sede u tom krugu, a okružni sudovi takođe povremeno odlučuju o slučajevima en banc.[12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Joseph W. Dellapenna & Joyeeta Gupta, The Evolution of the Law and Politics of Water 29 (2009).
  2. ^ Paul Du Plessis, Borkowski's Textbook on Roman Law 82 (2015).
  3. ^ John Stewart Bowman, Columbia Chronologies of Asian History and Culture 133 (2013).
  4. ^ Gary Stein, Expanding as per the Process Rights of Indigent Litigants: Will Texaco Trickle Down?, 61 N.Y.U.L. Rev. 463, 487-88 (1986) (internal quotation marks omitted).
  5. ^ See Peter D. Marshall, A Comparative Analysis of the Right to Appeal, 22 Duke J. of Comp. & Int. L. 1, 1 (2011) ("The right to appeal is a comparatively recent addition to the common law criminal process.")
  6. ^ Stan Keillor, Should Minnesota Recognize A State Constitutional Right to A Criminal Appeal?, 36 Hamline L. Rev. 399, 402 (2013)
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Orfield, Lester B. (1936). „History of Criminal Appeal in England”. Missouri Law Review. Columbia: University of Missouri School of Law. 1 (4): 326—338. Приступљено 28. 4. 2020. 
  8. ^ U.S. Const. art. III, § 1.
  9. ^ Daniel John Meador and Jordana Simone Bernstein, Appellate Courts in the United States 7 (1994); Ruth A. Moyer, Disagreement About Disagreement: The Effect of A Circuit Split or "Other Circuit" Authority on the Availability of Federal Habeas Relief for State Convicts, 82 U. Cin. L. Rev. 831, 836 (2014) (discussing history of federal circuit courts).
  10. ^ Ruth A. Moyer, Disagreement About Disagreement: The Effect of A Circuit Split or "Other Circuit" Authority on the Availability of Federal Habeas Relief for State Convicts, 82 U. Cin. L. Rev. 831, 836 (2014).
  11. ^ Daniel John Meador and Jordana Simone Bernstein, Appellate Courts in the United States 7 (1994).
  12. ^ Arthur D. Hellman, "The Law of the Circuit" Revisited: What Role for Majority Rule?, 32 S. Ill. U. L.J. 625 (2008); see also Fed. R. App. P. 35(a).
  13. ^ Act of February 6, 1889, ch. 113, § 6, 25 Stat. 656, 656.
  14. ^ Mar. 3, 1891, ch. 517, § 5; 26 Stat. 826, 827-28.
  15. ^ Spann v. State, 704 N.W.2d 486, 491 (Minn. 2005) (but noting that the right to at least one review by direct appeal or postconviction review has been recognized in Minnesota); Stan Keillor, Should Minnesota Recognize A State Constitutional Right to A Criminal Appeal?, 36 Hamline L. Rev. 399, 401-02 (2013) ("[S]aying 'there is no constitutional right to appeal' in criminal cases is a shibboleth").
  16. ^ Smith v. Robbins, 528 U.S. 259, 270 n.5 (2000) ("[t]he Constitution does not . . . require states to create appellate review in the first place"); M.L.B. v. S.L.J., 519 U.S. 102, 110 (1996) ("the Federal Constitution guarantees no right to appellate review").

Литература[уреди | уреди извор]

  • Загорка Јекић:Кривично процесно право-посебни део, Београд 2006.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]