Zakon o nasleđivanju
| Zakon o nasleđivanju | |
|---|---|
 | |
| Krunske zemlje Komonvelta | |
| Zakon o nasleđivanju kralja | |
| Teritorija važenja | Kraljevstvo Engleske |
| Datum donošenja | 1701. godine. |
Zakon o nasleđivanju (Engleski jezik: Act of Settlement). Aktom o nagodbi, engleski parlament stvorio je novu osnovu za protestantsko nasledstvo na prestolu u Kraljevini Engleskoj 1701. godine. Kao pravilo nasledstva na prestolu, Akt o nagodbi i danas važi u Velikoj Britaniji, ali je suštinski promenjen od 2015. godine takozvanim Pertskim sporazumom.[1]
Opis i istorija[uredi | uredi izvor]
Aktom o prevlasti 1558. potvrđena je nezavisnost Engleske crkve od rimokatoličanstva pod engleskim monarhom. U političkoj krizi poznatoj kao Slavna revolucija 1688. godine, kralj Vilijam III Oranski, rimokatolik, percipirao je napad na englesku crkvu. Džejms II Stjuart je svrgnut u korist svoje ćerke Meri II i njenog supruga Vilijama III Potreba za Aktom nagodbe podstaknuta je neuspehom Vilijama i Meri, kao i njene sestre - buduće kraljice Ane - čak je i ona, i pre nego što je došla na presto, ostala bez potomstva. Tako je u Engleskoj nastala dinastička kriza rimokatoličke religije i ostalih članova Kuće Stjuart. Loza Sofije iz Hanovera bila je najmlađa među Stjuartima, ali sastojala se od ubeđenih protestanata koji su želeli da podrže Englesku crkvu. Sofija je umrla 8. juna 1714. godine, pre smrti kraljice Ane 1. avgusta 1714. godine. Nakon smrti kraljice Ane, Sofijin sin je propisno postao kralj Džordž I i pokrenuo dinastiju Hanoveriani u Britaniji.[2]
Taj čin je igrao ključnu ulogu u formiranju Kraljevine Velike Britanije. Engleska i Škotska delile su monarha od 1603. godine, ali su ostale odvojene države. Parlament Škotske je više oklevao od Engleza da napusti kuću Stjuart, čiji su članovi bili škotski monarsi mnogo pre nego što su postali engleski. Engleski pritisak na Škotsku da prihvati Zakon o nasleđivanju bio je faktor koji je 1707. doveo do parlamentarne unije dveju zemalja. Prema Zakonu o nasleđivanju, svako ko je postao rimokatolik ili se oženio bio je diskvalifikovan iz nasleđivanja prestola. Zakon je takođe ograničio i ulogu stranaca u britanskoj vladi i monarhovu moć nad parlamentom Engleske. Neke od ovih odredbi izmenjene su kasnijim zakonodavstvom. Zajedno sa deklaracijom o pravima iz 1689. godine, Zakon o nasleđivanju ostaje jedan od najvažnijih ustavnih akata do danas koji reguliše nasledstvo ne samo prestola Ujedinjenog Kraljevstva već i ostalih pregrada Zajednice, bilo usvajanjem ili patrijartacijom . Zakon o poravnanju ne može se promeniti ni u jednom području, osim u parlamentu ovog područja i po dogovoru samo uz saglasnost svih ostalih područja, jer utiče na sukcesiju zajedničke krune.[3]
Izmene: Sporazum iz Perta[uredi | uredi izvor]
Od 2008. godine, koju je pokrenula tadašnja laburistička vlada pod vodstvom Gordon Brauna, pregovara se o amandmanu na Akt o nasleđivanju. Dana 27. oktobra 2011. godine, Komonvelta Realms u Pertu (Australija) složili su se da ga reformišu. Prema statutu Vestminstera, za promenu nasledne linije bilo je potrebno odgovarajuće zakonodavstvo svih 16 država Komonvelta u kojima je britanska kraljica ili britanski kralj šef države, osim ako se nacionalno zakonodavstvo jednostavno ne odnosi na regulisanje nasledstva na prestolu Ujedinjenog Kraljevstva. Iako su sva carstva Komonvelta inače ratifikovala novu uredbu do kraja 2013. godine, primena je odložena u Australiji, gde su sve države morale pojedinačno da odluče, a zatim i sve države zajednički da usvoje novu uredbu o nasleđivanju na prestol. Tek 3. marta 2015. godine odobrenje je dao parlament zapadne Australije, zatim australijski parlament 17. marta, Senat 19. marta i Kraljevska saglasnost 24. marta. Dva dana kasnije, britanski potpredsednik vlade Nik Kleg obavestio je Parlament da je novi režim sukcesije stupio na snagu 26. marta 2015.
Sledeće se odnosi na nasledstvo na prestolu, bez obzira na pol, prema redosledu rođenja; ovo pravilo se odnosi na sve potencijalne prestolonaslednike rođene posle 28. oktobra 2011. Kada je stupio na snagu, ovaj propis je prvo uticao na mesta 28 i 29 na liniji sukcesije, gde se Sena Levis (* 2010) pomerila ispred svog brata Tane Levis (* 2012).
Drugo, brak sa katolikom više ne dovodi do isključenja iz linije nasledstva, ali sam vladar mora pripadati Anglikanskoj crkvi. Ova uredba se retroaktivno primenjuje na sve moguće naslednike prestola i, kada je stupila na snagu, prvo je uticala na 34. mesto u nizu nasledstva na koje je vraćen Georg Vindsor, grof od Sent Endruza; njegovo dvoje najstarije dece bilo je isključeno iz nasledne linije jer pripadaju katoličkoj crkvi.
Treće, samo šestorici sledećih prestolonaslednika sada je potreban pristanak sadašnjeg vladara da se venčaju, pa je tako ukinut Zakon o kraljevskim brakovima iz 1772. godine. Za razliku od Zakona o kraljevskim brakovima, brakovi sklopljeni bez pristanka više nisu ništavni, već samo vode ka isključenju dotične osobe i njihovih potomaka iz nasledne linije.
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- G. Asch, Ronald (2014). Hannover, Großbritannien und Europa Erfahrungsraum Personalunion 1714 - 1837. Göttingen. ISBN 9783835315846.
- Härtrich, Anne-Kathrin (2005). Hannover und die englische Thronfolge. Gütersloh. str. 87–111. ISBN 3895345792.
- Mlynek, Klaus. Stadtlexikon Hannover von den Anfängen bis in die Gegenwart. Hannover. ISBN 978-3-89993-662-9.
- Schnath, Georg (1982). Geschichte Hannovers im Zeitalter der neunten Kur und der englischen Sukzession 1674-1714 : im Anschluss an Adolf Köcher's unvollendete "Geschichte von Hannover und Braunschweig 1648-1714". Hildesheim: Lax. ISBN 3-7848-2404-8.
