Pređi na sadržaj

Zapadnosibirska lajka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fotografija lajke

Zapadnosibirska lajka ili ZSL, je rasa lovačkog psa tipa špic. Ruske publikacije ukazuju da se izraz zapadnosibirska lajka slobodno primenjivao na lovačke pse koji potiču iz oblasti gde žive narodi Mansi i Hanti na Uralu i Zapadnom Sibiru, ali nije bilo zvaničnost standarda ili registracije i rasa psa je registrovana tek 1930. godine. Dalji razvoj rase je poremetio Drugi svetski rat, ali je sistematski uzgoj nastavljen nakon završetka rata, od 1946. godine. Ovo je vreme kada je rasa počela da dobija moderan oblik. Pre toga lovci su znali samo za mansi lajku i hanti lajku. Početkom 1960. mnogi lovci na Uralu su i dalje preferirali termin Mansi Lajka, kada su govorili o zapadnosibirskoj lajci.[1] U ruskom jeziku termin lajka je nastao od reči layat što znači lajati ili lajanje. Bilo koja lovačka lajka skreće pažnju lovcima tako što fiksira lovinu, zadržave je i laje na nju.[2] To je svestran pas, u zavisnosti od upotrebe i okruženja, ali u određenim delovima Rusije, lajke su specijalizovane za određenu aktivnost (lov, rad i drugo).[3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Lajka u lovu na rakuna.

Lajke liče na pse koji su prvobitno pratili ljude od vremena praistorije širom sveta, sve dok ih nisu zamenili psi specijalizovani za određeni stil lova, kultivisane rase. U velikim ređe naseljenim delovima Rusije, ovaj proces je došao kasnije i autohtoni tipovi lajki i dalje su u upotrebi kod lovaca u udaljenim severnim i severoistočnim provincijama zemlje.[4]

Krčenje šuma za potrebe poljoprivrede i industrijalizacije u poznom 19. i početkom 20. veka ubrzalo je zamenu lajki drugim popularnim psima u to vreme. Ruski stručnjaci s kraja 19. veka razlikovali su desetine varijeteta izvornih lajki, od kojih je svaka bila povezana sa određenom etničkom grupom autohtonih naroda severoistočne Evrope i Sibira, ali nijedna od njih nije smatrana čistokrvnom i pedigreiranom.[5] Rusi su pokušali da spasu neke lovačke lajke od izumiranja tako što su ih dovozili iz različitih provincijskih delova Rusije u gradove evropskog dela zemlje i uzgajali kao čiste rase. Rusi su ustanovili četiri rase kao čistokrvne: karelo-finsku lajku, rusko-evropsku lajku, zapadnosibirsku lajku i istočnosibirsku lajku. Ponašanje svih pasa tokom lova je uglavnom slično. Svi oni su potomci izvornih tipova lajki koje su selektivno izabrane sa prostora velikih prostranstava i grupisane u četiri rase, za uzgoj u odgajivačnicama.[6] Od četiri rase, zapadnosibirska lajka je postala najpopularnija i do sada je najbrojnija lajka, koja je prisutna van Rusije.[7]

Izgled[uredi | uredi izvor]

Ženka stara četiri meseca. U ovoj fazi postaju očigledni izraženi prirodni lovački instinkti rase.

Lajke pripadaju severnim primitivnim rasama koje su u izgledu i ponašanju zadržale osobine divljeg pretka, vuka. To su psi sa šiljatom njuškom, blago naglašenog ili skoro četvrtastog tela i često preovlađuju siva ili siva pomešana sa crvenom bojom dlake vuka.[4]

Mužjaci imaju 56-61 a ženke 51-58 cm.[8]

Većina ženki zapadnosibirske lajke je skotna jednom godišnje, obično u februaru i martu. Prvi estrus može biti u dobi od jedne do dve i po godine. Ruski stručnjaci ne preporučuju razmnožavanje lajki dokada ne napune najmanje dve godine. Broj štenaca po leglu varira od jednog do devet, ali su najčešće legla od tri do sedam štenaca. Žene su dobre majke i, ako uslovi dozvoljavaju, one kopaju jazbinu za mladunčad, rađaju štence i odgajaju ih bez ikakve pomoći, čim hrana bude dostupna.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Quoted by Vladimir Beregovoy - Author, Translator, WSL Advisor and Curator of Primitive Aboriginal Dog Society International.
  2. ^ Quoted by Vladimir Beregovoy.
  3. ^ Beregovoy, Vladimir (2001). Hunting Laika Breeds of Russia. USA: Crystal Dreams Publishing. str. vi—vii. ISBN 1-59146-037-9. 
  4. ^ a b Beregovoy, Vladimir (2001). Hunting Laika Breeds of Russia. str. v. 
  5. ^ Dmitrieva-Sulima, M. (1911). Laika and Hunting with It. Moscow, Russia: Repulished in 2003 by Aquarium. 
  6. ^ Voilochnikov, A. T. and S. D. Voilochnikova (1982). Hunting Laikas. Moscow, Russia: Lesnaya Promyshlennost. 
  7. ^ Beregovoy, Vladimir (2001). Hunting Laika Breeds of Russia. 
  8. ^ Ioannesyan, A. P. (1990). Materials on Breeding of Hunting Dogs, West Siberian Laika. Moscow. str. 29—32. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Dmitrieva-Sulima, M., "Laika and Hunting With It", Sanct-Peterburg, 1911. Republished by Aquarium, Moscow, 2003.
  • Ioannesyan, A. P., "Materials on Breeding of Hunting Dogs," "West Siberian Laika", pages 29–32, Moscow, 1990.
  • Vakhrushev, I. I. and M. G. Volkov, "Hunting Laikas", Zagotizdat, Moscow, 1945.
  • Voilochnikov, A. T. and Voilochnikova, S.D. "Laikas and Hunting With Them", Lesnaya Promyshlennost, Moscow, 1972.
  • Voilochnikov, A. T. and Voilochnikova, S.D. "Which Breed of Laikas is the Best?", "Hunting and Hunting Industry", issue 10, page 30 -31, 1972.
  • Voilochnikov, A. T. and Voilochnikova, S.D. "Hunting Laikas", Lesnaya Promyshlennost, Moscow, 1982.
  • Cherkassov, A. A., 1884, "Notes of an East Siberian Hunter", A. S. Suvorin, Sanct Peterburg. Translated in English by Vladimir Beregovoy and Stephen Bodio and published by AuthorHouse, Bloomington, IN, 2012.
  • Beregovoy, Vladimir, "Hunting Laika Breeds of Russia", Crystal Dream Publishing, USA, 2001.
  • Jagdlaikarassen Russlands, 2013, Verlag Laika-Klub, Germany, ISBN 1-59146-037-9, Translated into German by Tina and Edda Thalis, Christine and Dieter Klingelhoeller
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Западносибирска_лајка&oldid=27812836”