Zen monasi

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zazen

Zen monasi su članovi monaškog reda koji su svoj život posvetili izučavanju zen budizma. Zen pripada mahajana školi budizma i zastupljen je najviše u Kini, Japanu, Koreji i drugim istočnoazijskim zemljama. Monasi žive u manastirima rasprostranjenim u ovim državama. [1]

Dvorana za meditaciju[uredi | uredi izvor]

Zendo

Zendo je dvorana za meditaciju. To je mesto gde se obučavaju monasi. Prostor koji je dodeljen svakom monahu je jedan tatami, na kome on sedi, meditira i spava. Posteljinu čini samo jedan pokrivač, bilo da je leto ili zima. Imaju malo lične svojine. Želja za posedovanjem se u budizmu smatra za jednu od najgorih strasti kojima su smrtnici skloni. Na ideal da se imetak monaha može staviti u malu kutiju se može videti kao protest. U svetu u kome želja za moć i bogatstvo uzrokuju sukobe i ratove među klasama i narodima oni odlaze u drugu krajnost i lišaju se impulsa za posedovanjem.[2]

Monaški život[uredi | uredi izvor]

Čuvenu izreku: „Dan bez posla je dan bez obroka’’ je rekao učitelj zena Hjakuđo. Kada su njegovi sledbenici hteli da mu zabrane da radi zato sto je bio previše star, on je odbio da jede. Rad je glavni element u životu monaha. Oni čiste, kuvaju, obrađuju zemlju ili odlaze u prošnju. Ne izbegavaju ni teške ni ponižavajuće poslove. Mišićna aktivnost je dobar lek za otupljenost uma koja može da nastane prilikom meditacije. Takođe, telo i um tako deluju u skladu. Smatra se da je odvojenost uma i tela je jedino idejna, oni oni su zapravo jedna celina.[3]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Monasi ne praktikuju asketizam. Glavni obrok je oko 10 ujutru, tada jedu pirinač i supe od povrća ili turšije. Poslepodne jedu ono što je ostalo od glavnog jela. Dok jedu preovlada potpuna tišuna. Svaki monah pojede onoliko koliko mu se sipa i na kraju svako opere svoje činije.[4]

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Monasi ne dobijaju nikakvo formalno obrazovanje i osnovno načelo zena je : „učiti kroz delanje’’ . U monaškom životu postoji period koji je isključivo određen za mentalnu disciplinu, kada nisu sputavani manuelnim poslom. Taj period je poznat kao seššin. Održava se nekoliko puta godišnje i svaki put traje nedelju dana. Svakog dana tokom seššina se održava „predavanje’’. Koriste se knjige kao što su Hekiganšu (zbirka koana sa komentarima i objašnjenjima), Rinzairoku (zbirka propoveda osnivača rinzai škole) ili Mumonkan ( jednostavnija knjiga sa koanima). Za vreme seššina monasi moraju 4-5 puta dnevno da posete učitelja i predstave svoje shvatanje koana koje on kritički ocenjuje. To se naziva sanzen. [5]

Da bi postao majstor monahu razumevanje istine zena nije dovoljno. On mora da prođe kroz period poznat kao „ dugo sazrevanje materice’’. Tada se njegova intelektualna postignuća stavljaju na probu u stvarnom svetu. Mnogi veliki učitelji zena su u ovaj period proveli u osamljeništvu, ali svrha ovoga nije bio asketizam, koga se zen budizam gnuša, već sazrevanje monahovog moralnog karaktera. [5]

Zazen[uredi | uredi izvor]

Zazen ili dhjana je sedenje sa prekrštenim nogama u miru i dubokoj kontemplaciji. To je metodična obuka uma, čija je svrha sazrevanje za stanje satorija . Ova praksa je nastala u Indiji i raširila se čitavim Istokom. Zazen sa koanom se smatra za najosnovniji oblik zena. [6]Za vreme zazena treba da se sedi sa prekrstenim nogama, ispravljenom ali, ne napetom kičmom. Ruke treba da se nalaze ispred stomaka u položaju jednostavne mudre. Mudra je položaj ruku koji za vreme meditacije treba da stimuliše određeni deo tela ili uma. Neke od najpoznatijih su čin mudra i dhjana mudra.[1]

Na početku dhjana je bila jedan od tri discipline:

  • sila ( moralna poruka),
  • prađnja ( mudrost )
  • dhjana ( kontemplacija )

Od Budista se očekivalo da ih neguju podjednako, ali vremenom su ljudi počeli da ističu jednu osobinu više od ostalih. Iz tog razloga sledbenici zena se smatraju praktičarima dhjane, ali je praktikuju na jedinstven način, u odnosu na ostale Budiste. Reč dhjana u slobodnom prevodu znači ; održavati misli sabranim, ne dozvoliti im da odlutaju sa prave staze. Da bi u tome uspeli Budisti regulišu ishranu, ne spavaju previše, sede uspravno ali u prijatnom položaju i kontrolišu disanje. [7]

Koan[uredi | uredi izvor]

Koan doslovn znači „javni dokument’’. Danas to je anegdota, izjava ili pitanje koji se koriste kao sredstvo za otvaranje čovekog uma za istinu zena. Učitelji su smislili način da upoznaju svoje učenike sa satorijem. Ranije zen majstori su bili samouki, napredovali su iz unutrašnjeg poriva.[8]

Kada je šestog patrijarha monah Mjo pitao šta je zen, on je rekao: „Kada tvoj um ne obitava u dualizmu dobra i zla, koje je tvoje izvorno lice pre rođenja?’’ Ovo je jedan od prvih koana koji je postavljan zrelim učenicima. Monahu je rečeno da se rukuje sa svojim unutrašnjim sopstvom. Kada mu je patrijarh postavio ovo pitanje, Mjo je već bio na ivici da pronikne u istinu zena. Patrijarh je to uvideo i dao mu je dao finalnu pomoć. Kada se ovo pitanje postavi novajliji, on ne može da sazna istinu zena, ali se njegov um probudi za činjenicu da neke ideje koje je smatrao za opšteprihvaćene činjenice ili za logičku nemogućnost možda nisu ispravne. Koan se danas tako koristi, kao pokretač na putu saznanja zena. [9]

Za vreme diskusije sa učiteljem, što se naziva sanzen, normalno je da se dođe do ćorsokaka. On je zapravo početna tačka u izučavanju zena. Kada se dođe do te tačke, smatra se da su koani postigli pola svog cilja.[10]

Dok nisu postojali koani, zen je možda bio prirodniji i čistiji, ali je samo nekolicina odabranih mogla da dopre do njegovog duha. Oni bi nakon mnogo godina meditacije uspeli da usavrše zen. Danas su takvi primeri veoma retki. Da bi se održala vitalnost zena bilo je neophodno naći način da se on napravi pristupačnijim. Zato se razvio sistem koana. Iako zen nikada neće postati raširen kao hrišćanstvo, on se već vekovima održava, najverovatnje zahvaljujući njemu koanima.[10]

Smatra se da postoji oko 1700 koana. Ali za praktičnu upotrebu čoveku je dovoljno deset, pet ili samo jedan da otvori um za vrhovnu istinu zena. Problem je što su ljudi skloni da smatraju koane najvažnijim u proučavanju zena. Time zaboravljaju šta je njegov pravi cilj, otkrivanje čovekove istine.[11]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Heine (ed.), Steven; Wright, Dale S. (2007). Zen Ritual : Studies of Zen Buddhist Theory in Practice: Studies of Zen Buddhist Theory in Practice. Oxford University Press. ISBN 9780198041467. 
  2. ^ Suzuki, D. T. (2016). Uvod u zen budizam. Beograd: Kokoro. str. 170—173 str. ISBN 978-86-89057-38-6. 
  3. ^ Suzuki, D. T. (2016). Uvod u zen budizam. Beograd: Kokoro. str. 170—171. str. ISBN 978-86-89057-38-6. 
  4. ^ Suzuki, D. T. (2016). Uvod u zen budizam. Beograd: Kokoro. str. 174—175. str,. ISBN 978-86-89057-38-6. 
  5. ^ a b Suzuki., D. T. (2016). Uvod u zen budizam. Beograd: Kokoro. str. 177—187. str. ISBN 978-86-89057-38-6. 
  6. ^ Suzuki, D. T. (2016). Uvod u zen budizam. Beograd: Kokoro. str. 141—142. str. ISBN 978-86-89057-38-6. 
  7. ^ Suzuki, D. T. (2016). Uvod u zen budizam. Beograd: Kokoro. str. 143—144. str. ISBN 978-86-89057-38-6. 
  8. ^ Suzuki, D. T. (2016). Uvod u zen budizam. Beograd: Kokoro. ISBN 978-86-89057-38-6. 
  9. ^ Suzuki, D. T. (2016). Uvod u zen budizam. Beograd. str. 148.149. str. ISBN 978-86-89057-38-6. 
  10. ^ a b Suzuki, D. T. (2016). Uvod u zen budizam. Beograd: Kokoro. str. 154—159. str. ISBN 978-86-89057-38-6. 
  11. ^ Suzuki, D. T. (2016). Uvod u zen budizam. Beograd: Kokoro. str. 165. str. ISBN 978-86-89057-38-6. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зен_монаси&oldid=26886026”