Ibn Badal
Hasan ibn Malik ibn Badal el Kalbi poznatiji kao Ibn Bdal (u. 688/89), je bio omejadski guverner Palestine i Jordana za vreme vladavine Muavije I (v. 661–680) i Jazida I , visoki dostojanstvenik na dvoru kalifa, i poglavica plemena Banu Kalb. Svoju visoku poziciju kao i upravu nad moćnim plemenom Kalb dugovao je, glavnom izvoru svojih trupa, i svom srodstvu sa omejadima preko soje tetke Majsun bint Badal koja je bila žena kalifa Muavije i majka njegovog sina Jazida. Nakon Jazidove smrti, Ibn Badal služio je kao tutor njegovog sina i naslednika, Muavije II, do je njegove preuranjene smrti 684. Usred političke nestabilnosti i pobuna koji su nastali u kalifatu, Ibn Badal je uskratio podršku Marvanu I, koji podržao drugu granu omejada. Ibn Badal i njegovi plemenski saveznici su pobedili su Marvanove protivnike u bici kod Mardža Rahita i osigurali za sebe najistaknutije uloge u administraciji i vojsci u Omejada.
Porodica[uredi | uredi izvor]
Hasan ibn Malik je bio unuk Badala ibn Unajfa, vođe plemena Banu Kalb, jednog od najvećih beduinskih plemena na prostoru Arabije i Sirije u 7. veku.[1] Iako nije bio sin Badale, Hasan se obično pominje u srednjovekovnim izvorima kao "Ibn Badal".[1][2] Oni su pripadali Kalbovoj kneževskoj kući, poznatoj kao Banu Harita ibn Džanab, što je Ibn Badalu davalo prestiž i autoritet nad njegovim saplemenicima.[1] Štaviše, preko tetke, Majsun bint Badal, Ibn Badal je takođe bio rođak omejadskog kalifa Jazida I, koji je povećao svoj uticaj na vladajuću omejadsku dinastiju.[1] Kasnije je postao i Jazidov zet.[1]
Karijera pod Omejadima[uredi | uredi izvor]
Komandant i guverner pod Muavijom I i Jazidom[uredi | uredi izvor]
Pre osnivanja Omejadskog kalifata u 661, Ibn Badal se borio za jednog od članova dinastije i guvernera Sirije, Muviju I, a protiv sledbenika kalifa Alija u bici kod Sifina u 657.[1] Tokom te bitke, Ibn Badal je bio komandant svojih plemena iz plemena Kuda u Džund Dimašk (okrugu Damask).[1][3] Kasnije, Ibn Badal je jedan od troje Badalovih unučadi koji su dominirali na političkoj sceni Omejada u sufijanidskom periodu ,[3] sufijanidi su bili potomci Abi Sufjanove linije plemena Omejada, koji su vladali kalifatom između 661 i 684. Zbog moći plemena Banu Kalba i njegovih bračnih odnosa sa sufijanidima, Ibn Badal je imenovan za guvernera Džunda Filastina (Palestinski okrug) i Džund el-Urdun (Jordanskog okruga) od strane Muavije I (v. 661-680) i Jazida I (680-683).[1] Ibn Badal je pratio Jazida u Damask, gde je došao da preuzme Halafit nakon smrti Muavije.[1] Bio je uticajni glas na Jazidovom dvoru.[1]
Uloga u omejadskoj krizi za nasleđe prestola[uredi | uredi izvor]
Jazid je takođe postavio ibn Badalovog brata, Sa'ida ibn Malika, za guvernera pokrajine Džund Kinasrin (okrug Kinasrin).[2][4] U ovom okrugu su dominirali pripadnici plemena Kajs koji su bili ozlojeđenini zbog privilegovanog položaja plemena Kalb na dvoru Omejada.[2] Autoritet Sa'ida u Kinasrin-u je bio "izvan izdržljivosti Kajsa", kaže istoričar J. Velhausen.[2] Pod njihovim glavnim vođom u okrugu, Zufar ibn el-Harit el-Kilabiom, pleme Kajs je srušilo Saida.[2] U međuvremenu, Jazid je umro u 683. i Ibn Badal je postao čuvar njegovih mladih sinova,[5] Muvije II, i Halida i 'Abd Alaha.[1] Kao posledica uticaja Ibn Badal-a, Muavija II je nasledio svog oca kao kalifa, ali je umro od bolesti u 684, što je izazvalo krizu liderstva u kalifatu u vreme kada se ustnak Abdulah ibn el Zubaira, iz Medine novog tražioca prestola Kalifata, rasplamsao u Hidžazu i Iraku.[6]
Ibn Badal je podržao tvrdnje Muvijine mlađe polu braće o nasledstvu, iako je uglavnom njihova mladost onemogućavala da jedan od njih bude prihvaćen kao kalifi od strane ašrafa ( plemenske vlastele) iz Sirije i guvernera drugih provincija. [6] U Siriji, guverner Damaska, El-Dahak ibn Kajs el-Fihri, nagnuo je prema Ibn el-Zubairu, dok su guverneri Džund Hims ( okrug Homs) i Kinasrin, El-Nu'man ibn Bašir El-Ansari i Zufar ibn el-Harit el-Kilabi, odnosno Kajsi plemena uopšte, pa čak i članovi proširene porodice Omejada ponudili su svoje punopravno priznanje suvereniteta Ibn el-Zubairu.[1][6][7]
Ibn Badal je žestoko nastojao da održava vladavinu Omejada, a time i administrativne i sudske privilegije njegovog domaćinstva i plemena Banu Kalb.[6] Napustio je svoj dom u Palestini i otišao za Jordan kako bi pratio događaje u Damasku.[1] Odredio je Rav ibn Zinba, poglavicu Džudama, za svog zamenika u Palestini, ali Rava je ubrzo nakon toga proterao njegov suparnik iz plemena Džudam, Natil ibn Kajs, koji se pobunio i predao ga Ibn el-Zubairu.[1][7] U međuvremenu, omejadski vojskovođa, Ubajd Alah ibn Zijad, stigao je u Damask iz Iraka kako bi podržao vladu Omejada.[1] Međutim, umesto Jazidove mlađe dece, Ubaid Alah se okrenuo Marvanu I, ne-Sufianidovom članu klana Omejada,[6] koji je bio na putu ka Meki da prizna kalifat Ibn el-Zubairu, ali ga je Ubaid Alah uverio da se vrati u Palmiru i da zatraži sebi presto.[1]
Ibn Badal je i dalje favorizovao Halid ibn Jazida i predsedavao sastankom porodice Omejada i sirijskog ašrafa, isključujući Ubaid Alaha, da bi rešio pitanje sukcesije Muvije II.[1] Sastanak nije održan u glavnom gradu Damasku, gde je vladao el-Dahak, čija je pripadnost i dalje bila pod sumnjom, nego u Džabiji, velikom gradu u okrugu Jordana.[8] El-Dahak nije prisustvovao sastanku, nakon što ga je ašraf plemena Kajs ubedio da ga bojkotuje i mobiliše se za rat.[8] Na sastanku koji je održan u Džabiji, Ibn Badal je proglasio Ibn el-Zubair da je munafik (licemer) koji je izdao omejadsku stvar.[7] Prisutni ašraf se složio, ali je takođe odbio i Halida i Abd Alaha, rekavši: "Mi ne volimo ideju da bi drugi Kajsi ašraf trebalo da dođu kod nas sa šajkom [Ibn el-Zubair] dok im donese mladića".[7] Posle četrdeset dana razgovora, sastanak u Džabiji je završen tako što je zaključen sporazum kojim je Marvan nominovan kao novi kalif.[8][9] Iako je Ibn Badalov kandidat odbijen, uspeo je da osigura odredbu kojom će Halid naslediti Marvana.[10] Osim toga, u zamenu za njegovu nominaciju, Marvan je imao finansijske i administrativne obaveze prema Ibn Badalu, Banu Kalbu i prisutnom ašrafu.[8]
El-Dahakse se u međuvremenu ulogorio u Mardž Rahitu, severno od Damaska, sa garnizonom u Damasku, javno objavio svoju lojalnost sa Ibn el Zubairom i odustao od dinastije Omejada.[11] Guverneri Kajnasrina i Himsa su poslali trupe el-Dahakadu, kao i Natil ibn Kajs iz Palestine.[11] Marvanovi plemenski saveznici, uključivali su ptipadnike plemena Kalb iz Jordana , Kinda i Gasan.[12] Dok je istoričar Patricija Kron izjavila da je Ibn Badal bio prisutan u Mardžu Rahitu,[3] srednjovekovni istoričar el-Tabari napisao je da se Ibn Badal "odvezao do Jordana".[12] U julu 684. godine, dve strane su se borile u bici kod Mardža Rahita, što se završilo masovnim porazom za pleme Kajs i ubistvom el-Dahaka.[8] Ovim je Marvanom preuzeo kalifat u Damasku, dok su reperkusije bitke dovele do dugotrajne krvne zavade između Kajsa i Kalba.[8] U ovim kasnijim bitkama, pleme Kalb je predvodio brat ibn Badala, Humajd ibn Hurait ibn Bahdal.[4]
Kasniji život i smrt[uredi | uredi izvor]
Srednjovekovni izvori ne pominju da li je Ibn Badal nastavio sa svojim guvernerstvom Palestine nakon trijumfa Omejada-Kalbi kod Mardž Rahite, "ali to očigledno nije nemoguće", kaže Krone.[4] Marvan je umro u aprilu 685. godine, manje od godinu dana nakon što je postao kalif; međutim, pre njegove smrti, uspeo je da obaveže Ibn Badala da prizna njegovog sina Abd el-Malika ibn Marvana kao naslednika Kalifata umesto Kalidbina Jazida.[10][4] Posle toga, uticajnog dela Ibn Badala postepeno je odstupio sa bitnih pozicija.[10] Podržao je Abd el-Malika protiv pobunjenika Amr ibn Sa'id el-Ašdaka i bio je u društvu Omejada koji su bili svedoci 'pogubljenja Amra.[10][4] Prema Lamens-u, "Nakon ovog događaja više se ne čuje za ovog vođu Kalbija koji je u jednom trenutku bio arbitar sudbine dinastije Omejada."[10] Ibn Badal je verovatno umro 688/89.[10]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Lammens 1971, str. 270
- ^ a b v g d Wellhausen 1927, str. 170
- ^ a b v Crone 1980, str. 93
- ^ a b v g d Crone 1980, str. 94
- ^ Lammens . 1966. str. 920.
- ^ a b v g d Kennedy 2004, str. 78
- ^ a b v g Al-Tabari, ed. Hawting (1989). str. 49–50.
- ^ a b v g d đ Kennedy 2004, str. 79
- ^ Lammens 1971, str. 270–271
- ^ a b v g d đ Lammens 1971, str. 271
- ^ a b Al-Tabari, ed. Hawting . 1989. str. 56.
- ^ a b Al-Tabari, ed. Hawting . 1989. str. 59.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Crone, Patricia (1980). Slaves on Horses: The Evolution of the Islamic Polity. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52940-2.
- Kennedy, Hugh N. (2004). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (Second izd.). Harlow: Pearson Education Limited. ISBN 978-0-582-40525-7.
- Lammens, Henri (1960). „Baḥdal”. Ur.: Lewis, B; Pellat, Ch; Schacht, J. The Encyclopedia of Islam, Volume 1 A-B (2nd izd.). Leiden: Brill. str. 919—920. ISBN 978-90-04-08114-7.
- Lammens, Henri (1971). „Ḥassān b. Mālik”. Ur.: Lewis, B; Menage, V. L.;Pellat, Ch; Schacht, J. The Encyclopedia of Islam, Volume 3 H–Iram (2nd izd.). Leiden: Brill. str. 270—271. ISBN 978-90-04-08118-5.
- Al-Tabari (1989). Hawting, G. R., ur. The History of al-Tabari Vol. 20: The Collapse of Sufyanid Authority and the Coming of the Marwanids: The Caliphates of Mu'awiyah II and Marwan I and the Beginning of the Caliphate of 'Abd al-Malik. Albany: State University of New York Press.
- Wellhausen, J. (1927). Weir, Margaret Graham, ur. The Arab Kingdom and its Fall. University of Calcutta.