Ivan Panfilov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
ivan vasiljevič panfilov
Poštanska marka sa likom Ivana Vasiljeviča Panfilova
Lični podaci
Datum rođenja(1892-12-20)20. decembar 1892.
Mesto rođenjaPetrovsk, oblast Saratov, Ruska Imperija
Datum smrti18. novembar 1941.(1941-11-18) (48 god.)
Mesto smrtiMoskva, Ruska SFSR,  SSSR
Profesijavojno lice
Delovanje
Učešće u ratovimaPrvi svetski rat
Ruski građanski rat
Veliki otadžbinski rat
SlužbaSovjetska armija
Čingeneral
Heroj
Heroj SSSR od12. april 1942.
Odlikovanja
sovjetska odlikovanja:
Heroj Sovjetskog Saveza
Heroj Sovjetskog Saveza
Orden crvene zastave
Orden crvene zastave
Orden crvene zastave
Orden crvene zastave
Orden crvene zastave
Orden crvene zastave

Ivan Vasiljevič Panfilov (rus. Иван Васильевич Панфилов; Petrovsk, 20. decembar 1892 — Moskva, 18. novembar 1941) je bio sovjetski general i Heroj Sovjetskog Saveza[1] koji je komandovao 8. gardijskom streljačkom divizijom (odnosno 316. streljačkom divizijom, kako se jedinica zvala pre nego što je dobila počasno zvanje "gardijske") tokom Bitke za Moskvu, u Drugom svetskom ratu. Komandant 16. armije i njegov nadređeni, Konstantin Rokosovski pripisao mu je reči "Rusija je velika, ali se odstupati nema kuda - iza nas je Moskva!"[2] koje će postati borbeni poklič svih branilaca Moskve.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Panfilov je rođen u činovničkoj porodici u gradu Petrovsk, u Oblasti Saratov, u Ruskoj Imperiji. Nakon smrti majke 1904. godine, sa dvanaest godina morao je da napusti školu i da počne da radi u lokalnoj prodavnici.[3] Njegov otac je umro 1912. godine.[4]

Tokom Prvog svetskog rata 1915. godine, Panfilov je regrutovan u Rusku carsku armiju i raspoređen u 638. Olpinski pešadijski puk. Kasnije je prekomandovan na jugozapadni front, gde je unapređen u narednika. 1917. godine, nakon Februarske revolucije, Panfilova su saborci izabrali za predstavnika u pukovskom sovjetu. [5]

Građanski rat[uredi | uredi izvor]

Nakon Oktobarske revolucije i početka Građanskog rata u Rusiji, Panfilov se 1918. godine prijavio kao dobrovoljac u tek formiranu Crvenu armiju, u kojoj je postavljen za komandanta voda u 25. streljačkoj diviziji kojom je komandovao Vasilij Čapajev. U martu 1919. godine divizija je poslata na Ural kako bi se suprotstavila kozačkoj belogardejskoj armiji pod komandom Aleksandra Dutova, koji je bio sledbenik admirala Aleksandra Kolčaka. U jesen iste godine Panfilovljev puk je prebačen u grad Caricin i učestvovao je u bici kod Caricina protiv belogardejskih snaga pod komandom Antona Denjikina. Tokom kampanje Panfilov je oboleo od tifusa i mora je da bude evakuisan u pozadinu.[6]

U aprilu 1920. godine, nakon oporavka, dobrovoljno se vratio u aktivnu službu. Dodeljena mu je komanda nad vodom u 100. pešadijskom puku, sa kojim je učestvovao u Poljsko-Sovjetskom ratu, tokom kojeg je primljen u članstvo Ruske komunističke partije (broj članske karte: 0291274)[4] Za svoje zasluge u borbi, Panfilov je 1921. godine odlikovan Ordenom crvenog barjaka.[7]

Kasnije, Panfilov je pridodat 183. graničnom bataljonu koji je učestvovao u borbi protiv lokalne gerile u Ukrajini. U novembru 1921. godine upisao je pešadijsku školu Sergeja Kamenova u Kijevu. Iste godine oženio se Marijom Kolomjec, sa kojom je imao petoro dece: četiri ćerke - Valentina, Evgenija, Galina i Maja - i jednog sina Vladlena. [4] Nakon što je diplomirao u septembru 1923. godine, raspoređen je u 52. Jaroslavski pešadijski puk i poverena mu je komanda nad četom.[6][8]

Centralna Azija[uredi | uredi izvor]

Panfilovljena bista u Almatiju.

U martu 1924. godine Panfilov se doborovoljno prijavio da učestvuje u kampanji protiv pokreta Bamaši i otputovao je u Turkestanski vojni okrug. U aprilu je dobio komandu nad 1. Turkestanskim pešadijskim pukom. U oktobru je postavljen za upravnika pukovske škole. U avgustu 1925. godine ponovo je dobio komandu na terenu i komandovao je vojnom ispostavom u Pamirskim planinama. U aprilu 1928. godine unapređen je u komandanta puka i na ovom položaju nalazio se sledeće tri godine.[6] Njegovo učešće u gušenju ustanka plemena Bamaši donelo mu je 1929. godine drugo odlikovanje Crvenog barjaka.[9]

U junu 1931. godine Panfilov je postavljen za komandanta 8. nezavisnog streljačkog bataljona. U decembru 1932. godine postavljen je za komandanta 9. planinskog pešadijskog puka "Crveni barjak". Od 1935. godine Panfilov je služio kao instruktor na vojnoj akademiji Vladimir Lenjin u Taškentu.[6] U septembru 1937. godine postavljen je za načelnika štaba u Centralno Azijskim vojnim okrugu. U oktobru 1938. godine imenovan je za vojnog komesara Kirgizijske SSR, a 26. januara 1939. godine unapređen je u komandanta brigade. 4. juna 1940. godine unapređen je u čin general-majora.[10]

Po otpočinjanju Operacije Barbarosa, nemačkog napada na SSSR, koji je počeo 22. juna 1941 godine Panfilov je bio zadužen za mobilisanje rezervista i njihovo slanje na front. 12. jula poverena mu je komanda nad 316. streljačkom divizijom, novom jedinicom koja je obrazovana u Alma Ati. Divizija se sastojala uglavnom od regruta iz Kazaške i Kirgiske sovjetske republike.[11]

Bitka za Moskvu[uredi | uredi izvor]

General major I.V. Panfilov (prvi s leva), u obilasku položaja u selu Gusenovo, u Volokolamskom okrugu, tokom bitke za Moskvu, 18. novembar 1941.god.

Dana 27. avgusta 1941. godine 316. streljačka divizija stigla je u mesto Boroviči blizu Lenjingrada i dodeljena je 52. armiji. 2. septembra prebačena je u rezervu i provela je mesec dana u pozadini.[12]

Na dan 7. oktobra 1941. godine, nakon što je Vermaht otpočeo Operaciju Tajfun, divizija je upućena u rejon Moskve, gde je stigla 10. oktobra. Bila je raspoređena na levom krilu 16. armije pod komandom generala Konstantina Rokosovskog i dobila je zadatak da brani sektor fronta koji je bio deo Možajske odbrambene linije, a koji se prostirao južno od Volokolamska, u dužini od 41 km. [13]

Dana 15. oktobra Nemci su otpočeli napad na ovom sektoru fronta. Nakon dve nedelje neprekidnih borbi 316. streljačka divizija napustila je Volokolamsk. Zajedno sa ostatkom 16. armije divizija se povukla u pravcu Moskve. Iako je pretrpela velike gubitke divizija je uspela da značajno uspori nemačko napredovanje u pravcu Moskve, što je braniocima grada obezbedilo vreme da pripreme odbranu. 11. oktobra Panfilov je odlikovan treći ordenom Crvenog barjaka za ličnu hrabrost ispoljenu u borbi.[14] Prema istoričaru Ričardu Overiju, maršal Georgij Žukov je rekao Panfiolovu da će ga streljati ukoliko se povuče.[15]

Nakon povlačenja 316. streljačka divizija posela je novu odbrambenu liniju u blizini sela Dubosekova, ali su nemačke snage u napadu 15-16. novembra uspele da probiju i ovu liniju odbrane; neke sovjetske novine su kasnije izvestile da je 16. novembra, 28 vojnika iz 1075. pešadijskog puka uništilo 18 nemačkih tenkova i da su pri tom svi poginuli, iako je zvanična istraga sovjetskog vojnog sudstva sprovedena 1948. godine utvrdila da su ove tvrdnje bile preterane.[16] Nemački proboj ugrozio je bok armije Rokosovskog zbog čega je Stavka naredila da se iz rezerve na ugroženi sektor fronta hitno uputi 78. Sibirska streljačka divizija. Nakon tri dana borbi i 78. divizija je bila prinuđena da se povuče, ali je dalje nastupanje Vermahta prvo usporeno, a zatim i zaustavljeno zahvaljujući kombinaciji snažnog sovjetskog otpora i loših vremenskih uslova.[17]

Nakon posete štabu 316. streljačke divizije, 16-17. novembra 1941. godine, Konstantin Rokosovski je ovako opisao Ivana Vasiljeviča Panfilova: 

Командант дивизије је руководио трупама сигурно, чврсто, паметно и вешто. "Ако овде у једном тренутку дође до критичне ситуације", помислио сам, "Панфилову треба помоћи само на тај начин да му се пошаљу свеже снаге, а он ће већ бити у стању да их најцелисходније искористи без сугестија одозго." Уверен у то, напустио сам његову осматрачницу.[2]

Dana 17. novembra 1941. godine Josif Staljin izdao je naređenje kojim se 316. streljačkoj diviziji dodeljuje počasno zvanje "gardijska" i nova oznaka 8. gardijska streljačka pešadijska divizija.[18] 18. novembra grupa izveštača koja je posetila Panfilovljev komandni položaj u selu Gudenovo obavestila ga je o ovom Staljinovom naređenju. Dok je na otvorenom davao intervju novinarima, Nemci su otvorili minobacačku vatru na sovjetske položaje. Panfilov je smrtno ranjen gelerom koji ga je pogodio u grudi i povredio srčane arterije. Istog dana Staljinovo naređenje je stupilo na snagu.[19]

Zaostavština[uredi | uredi izvor]

Epilog[uredi | uredi izvor]

Dana 23. novembra 1941. godine, sada već 8. gardijska streljačka divizija je dobila predložak "Panfilovljeva", u čast poginulog komandanta, a vojnici divizije od tada su nazivani Panfilovcima. Divizija je učestvovala u sovjetskoj kontra-ofanzivi tokom bitke za Moskvu, koja je počela u decembru iste godine i kojom su snage Vermahta odbačene od Moskve. Kraj Drugog svetskog rata divizija je dočekala u Litvaniji, kao deo jedinica koje su držale u obruču nemačke snage u Kurlandiji. [20]

Dana 12. aprila 1942 godine Panfilov je posmrtno odlikovan orednom heroja Sovjetskog Saveza. General je sahranjen na groblju Novodeviči pored dva heroja SSSR, Leva Dovatara i Viktora Talalikina.[21]

U literaturi[uredi | uredi izvor]

Lik generala Panfilova ovekovečen je u trilogiji autora Aleksandra Beka, u kojoj opisuje borbe u okolini Moskve iz ugla kazaškog oficira Baurdžana Momišulija, koji je služio u 316. diviziji. Knjige "Volokolamski autoput", "Nekoliko dana" i "Rezerva generala Panfilova"[22] - bile su veoma popularne u SSSR-u i inostranstvu.[23] Prema istraživaču medija Juvalu Šašalu, knjiga "Volokolamski autoput", koja je 1946. godine objavljena na hebrejskom jeziku, stekla je gotovo kultni status u Palmahu, a kasnije i u izraelskoj vojsci[24] i postala je standardni taktički priručnik Izraelskih odbrambenih snaga.[25] Inspirisan ovim delom, budući načelnik generalštaba izraelske vojske Mota Gur, dok je još bio mladi oficir, jednom prilikom je održao "Panfilovsku prozivku" za dva vojnika koja su dezertirala iz njegove čete, javno ih osramotivši pred njihovim saborcima; kasnije je napisao da je to bila standardna praksa u Izraelskim odbrambenim snagama.[26] Ehud Barak je 2005. godine izjavio "kao mladi oficiri, vaspitavani smo na Momišuliju."[27] Knjiga "Volokolamski autoput" je takođe bila veoma popularna na Kubi.[28] Fidel Kastro rekao je jednom prilikom Norbertu Fuentesu "ideja da upotrebim ljubav prema majci otadžbini kako bih ubedio narod da me podrži, javila se nakon čitanja ove knjige".[29] Roman je bio veoma popularan među pripadnicima Kubanskih revolucionarnih oružanih snaga.[30] Raul Kastro izjavio je 1961. godine u intervjuu da je svaki komandant puka "morao da ima jedan primerak".[31] U poznatom romanu Hesusa Dijaza Las iniciales de la tierra, glavni protagonista romana navodi Bekovu knjigu kao delo koje je izvršilo presudan uticaj na njegov život.[32] Roman je takođe uvršten u listu obaveznog štiva za članove Komunističke partije Kine i pripadnike Narodno-oslobodilačke vojske Kine.[33] 27. juna 1963. godine ministar odbrane Istočne Nemačke izdao je naredbu br. 50/63 - sačinjenu na inicijativu Valtera Ulbrihta - koja je uvrstila roman "Volokolamski autoput" u program političke edukacije vojnika. [34][35] U zvaničnoj istoriji vojske Istočne Nemačke, istoričar i general-major Rajnhard Brul naveo je ovaj roman kao delo koje je imalo značajan uticaj na vojnike.[36]

Bekov roman poslužio je kao osnova za istoimenu seriju sačinjenu od pet drama, koje je napisao Hajner Miler, u periodu od 1984. do 1987. Prvi deo "Rusko otvaranje", bio je baziran na drami "Princ od Hombura" autora Hajnriha fon Klajsta. U Milerovoj reinterpretaciji, Momišuli igra ulogu velikog elektora.[37]

Momišuli je nakon rata počeo da se bavi pisanjem i bitku kod Volokolamska je opisao u više dela, kao što su "Moskva je iza nas" i "Naš general, Ivan Panfilov".[38]

Lista lokacija koje nose ime po Ivanu Panfilovu[uredi | uredi izvor]

  • Panfilovljev vrh, 4.300 metara visok vrh u kirgiškim Tjen Šan planinama.[39]
  • Panfilovljev distrikt u Kazahstanu, provincija Almati.
  • Panfilovljev distrikt u Kirgistanu, provincija Čui.
  • Panfilovljev park u Biškeku, Kirgistan.
  • Panfilovljev park u Almati, Kazahstan.
  • Grad Žarkent je u periodu od 1942. do 1991. godine nosio ime Panfilov.
  • Panfilovljen prospekt, ogranak Lenjingradskog auto-puta u Zelenogradu, Moskva.
  • Panfilovljeva ulica u Zelenogradu, Moskva.
  • Panfilovljeva ulica u distriktu Sokol, Moskva.
  • Panfilovljeva ulica u Volokolamsku.
  • Panfilovljeva ulica u Nabakinu, Krasnogorsk, Moskovska oblast.
  • Panfilovljeva ulica u Krasnovgradskom distriktu, Sankt Peterburg.
  • Panfilovljeva ulica u Permu.
  • Panfilovljeva ulica u Saransku.
  • Panfilovljeva ulica u Taganrogu.
  • Panfilovljeva ulica u Almati.
  • Panfilovljeva ulica u Astani.
  • Panfilovljeva ulica u Biškeku.
  • Panfilovljeva ulica u Lucku.
  • Panfilovljeva ulica u Dnjepropetrovsku.
  • Panfilovljeva ulica u Lipecku.
  • Panfilovljeva ulica u Barnaulu.
  • Panfilovljeva ulica u Saratovu.[40]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ukaz Prezidiuma Verhovnogo Soveta SSSR «O prisvoenii zvaniя Geroя Sovetskogo Soюza načalьstvuющemu i rяdovomu sostavu Krasnoй Armii» ot 12 aprelя 1942 goda // Vedomosti Verhovnogo Soveta Soюza Sovetskih Socialističeskih Respublik : gazeta. — 1942. — 24 aprelя (№ 13 (172)). — S. 1.
  2. ^ a b Rokosovski 1977, str. 104.
  3. ^ Heroji Sovjetskog Saveza iz Saratova. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. mart 2012) Saratovske vesti. 28 April 2010.
  4. ^ a b v [https://web.archive.org/web/20120711184416/http://www.sovross.ru/modules.php?name=News&file=article&sid=588848 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. jul 2012) Panfilovljeva bigrafija, koju je u članku citirao Dmitri Jazov.
  5. ^ Ivan Vasilyevich Panfilov Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. jul 2011). Retro-almaty.kz.
  6. ^ a b v g Parrish 2004, str. 279
  7. ^ List of the Recipients of the Order of the Red Banner, 1920-21. Kdkv.narod.ru.
  8. ^ Ivan Panfilov. Arhivirano 2012-06-30 na sajtu Archive.today Great Soviet Encyclopedia.
  9. ^ Ivan Panfilov. Bsc.sci-lib.com.
  10. ^ A Biography of Ivan Panfilov. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. septembar 2020) Cprfsb.ru.
  11. ^ Ivan Panfilov. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. jul 2011) Biography.kz.
  12. ^ A History of the 316th Rifle Division. Samsv.ru.
  13. ^ The 8th Guards Rifle Division Arhivirano 2012-06-30 na sajtu Archive.today. Yandex.ru.
  14. ^ Ivan Panfilov on hrono.ru.
  15. ^ Overy 1999, str. 116–117
  16. ^ Bellamy, Chris (2008). Absolute War. Knopf. str. 307—8. ISBN 978-0-375-41086-4. 
  17. ^ Braithwaite 2006, str. 283–284
  18. ^ A History of the 8th Guards Rifle Division. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. septembar 2020) Eskert.ru.
  19. ^ Mikhail Katukov. In the Vanguard of the Primary Strike. Voenizdat, Moscow (1974). pp. 83-4 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. oktobar 2011)
  20. ^ Ivan Panfilov. War60.ru.
  21. ^ Ivan Panfilov Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. oktobar 2010). Novodevichye.ru.
  22. ^ Alexander Bek. Sovlit.net
  23. ^ „Issue 98 of the OSCE's Kazakh mission.”. Arhivirano iz originala 26. 07. 2011. g. Pristupljeno 21. 09. 2015. 
  24. ^ Journal of Media History in Israel, November (2007). str. 6e.
  25. ^ Braithwaite 2006, str. 298.
  26. ^ Motta Gur. Panfilov Roll Call. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. decembar 2012) mota.co.il
  27. ^ Knesset protocol no. 232 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. март 2016), 17 May (2005). стр. 4.
  28. ^ Fernando Heredia . Che Guevara's Marxism.
  29. ^ Fuentes, Norberto (2008). Die Autobiographie des Fidel Castro. DTV Deutscher Taschenbuch. стр. 530. ISBN 978-3-423-34495-1. 
  30. ^ C. F. Judson. (1984). Cuba and the Revolutionary Myth: The Political Education of the Cuban Rebel Army, 1953-1963. Westview Press. стр. 124. ISBN 978-0-86531-827-4. 
  31. ^ USSR Union of Writers. Soviet Literature: April 1961. ISSN 0202-1870. стр. 146.
  32. ^ Jesús Díaz. The Initials of the Earth. Duke. 2006. ISBN 978-0-8223-3844-4. str. 184–188. See, for example, in 184: "a leader of the People's Army, as hard as Momish-Uli".
  33. ^ Oleg Borisov; Boris Koloskov (1975). Soviet-Chinese relations, 1945-1970. Indiana University Press. str. 163–164. ISBN 978-0-253-35410-5. 
  34. ^ Toni Nelles. Zeittafel zur Militärgeschichte der Deutschen Demokratischen Republik, 1949 bis 1968. Deutscher Militärverlag . . pp. 204. OCLC 4984029. 
  35. ^ Klaus Froh. Chronik der NVA, der Grenztruppen und der Zivilverteidigung der DDR 1956-1990. Köster. 2010. ISBN 978-3-89574-745-8. str. 140.
  36. ^ Reinhard Brühl. Armee für Frieden und Sozialismus: Geschichte der Nationalen Volksarmee der DDR. Militarverlag der DDR. 1987. ISBN 978-3-327-00459-3. str. 319–321.
  37. ^ Jonathan Kalb. The Theater of Heiner Müller. Limelight. 1998. ISBN 978-0-87910-965-3. str. 52.
  38. ^ Baurzhan Momyshuly Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. oktobar 2010). Lit.kz.
  39. ^ Climbing the Panfilov Peak. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. avgust 2020) A.S. Marechko, 1998.
  40. ^ Ivan Panfilov. El-history.ru.]

Literatura[uredi | uredi izvor]

.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Панфилов&oldid=27672871”