Industrijski park

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Industrijski park u Lublinu

Industrijski park, biznis park ili industrijska zona je savremeni urbanistički i organizacioni oblik koncentracije industrijskih i drugih postrojenja u nekom gradu.[1] To je deo gradskog prostora namenjen industrijskoj proizvodnji u koji je ugrađen veliki broj postrojenja, koja često imaju zajedničku infrastrukturu (železnicu, puteve, gasovod, dalekovod, vodovod, kanalizaciju, telekomunikacije, aerodrom itd.). Stoga industrijskii park nije samo funkcionalni, veći prostorni koncept.[2][3]

Danas, savremeno projektovani i realizovani industrijski parkovi postali su jako atraktivni za pojedine velike kompanije i društva, međusobno povezana jer ne moraju brinuti oko izlaska na teren i izrade urbanistički planova, jer ponuđene zone to već predviđaju.[4] Ovo je posebno važno kada se danas zna da je sve veći broja industrijskih preduzeća, raznim merama administrativne vlasti primoravn na seobu iz urbanih područja grada. Tako je razvoj gradova istovremeno praćen, stvaranjem industrijskih parkova , kao jedno od najmoćnijih sredstava opština, za bolju i zdraviju organizaciju života svojih građana ali i istovremeno dobar marketinški potez gradova i regija da privuku industriju u svoj prostor, naravno ako one to žele.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Kroz istoriju do grupisanja određenih proizvodnih aktivnosti na istom geografskom položaju, imalo je za cilj da zadovolji brojne potrebe proizvođača i trgovaca, poput prisustva sirovina, radne snage, transporta, kupaca ili drugih srodnih industrijskih aktivnosti. Istorijski, ova vrsta pregrupisavanja istih ili srodnih aktivnosti na geografskom lokalitetu je veoma stara, a glavno mesto pregrupisanja često je bio neki grad, koji je imao koristi od ove ekonomske aktivnosti koja ga je ponekad i stvorila.

Arheološka istraživanja sprovedena na širem prostoru antičkih gradova često pokazuju grupisanje aktivnosti, kao što su izrada keramike,metala ili tekstila , ili prerada poljoprivrednih proizvoda kao što su uljare ili fabrike sapuna

Faktori koji su pokrenuli proizvođače na istom geografskom položaju bili suj različiti:

  • Prisustvo radne snage i velikog potrošačkog tržište, bili su od suštinske važnosti.
  • Transportni putevi, kojiu su bili od posebnog značaja, kako u pogledu snabdevanja sirovinama, tako i u pogledu marketinške proizvodnje. Rimski putevi, na primer, omogućavali su gradu koji se nalazi na raskrsnici puteva da napreduje koncentrisanjem proizvodnih aktivnosti.
  • Morske ili rečne luke, kao važan faktor za koncentraciju proizvodnih aktivnosti aktivnosti i prevoze sirovina i izvoz gotovih proizvoda
  • Bogatsvo regiona sirovinama, koje se putnom ili rečnom transportnom mrežom mogao kanalisati u grad, u kome su se sirovine transformisalu gotove proizvode ili poluproizvode koji su korišćeni na licu mesta, prevoze u region. okružiti ili izvoziti dalje.

Savremeno doba[uredi | uredi izvor]

Industrijski park sa fabrikama u Kvinstaunu, Novi Zeland
Industrijski park Shoreham Dock London, Ujedinjeno Kraljevstvo

U savremeno dobu ovi parkovi postali su važan pomak u koncentraciji proizvodnih delatnosti, uglavnom iz kvantitativnih razloga odnosno povećanje obima proizvodnje, u odnosu na uložen rad,itd Na pojavu industrijskih parkova uticale su i tehničke inovacije, koje su sve više doprinosile povećanju proizvodnje ili pojavi novih potreba.

Ovaj period je obeležen je pojavom prvih fabrika, pre svega u tekstilnoj proizvodnji, grnčarstvu, staklarstvu, brodogradnji, pomorskoj trgovini i proizvodnji naoružanja.

Razvoj transportnie mreže takođe je omogućava početak značajnije specijalizacije gradova ili regija oko nekoliko prilagođenih i profitabilnih aktivnosti.

Industrijska revolucija[uredi | uredi izvor]

Industrijska revolucija označila je veliku prekretnicu u19. veku. Veličina proizvodnih lokacija i potrebe za sirovinama, radnom snagom i efikasnim prevoznim sredstvima dovele su do neviđene konsolidacije industrijskih aktivnosti na lokacijama koje su na najbolji način zadovoljavale ove potrebe. Ovaj rast podržavala je pojava železnice koja jeomogućava prevoz velike količine robe po smanjenim troškovima.

Pojavili su se prvi industrijski gradovi, potpuno usmereni na ovu aktivnost, a ponegde su nastala i čitava naselja radnog stanovništva na periferiji velikih industrijskih lokacija, kao što su rudnici ili metalurške fabrike.

Na kraju 20.  veka,razvio se koncept industrijskih parkova ili zona sa brojnim novosnovanim industrijskih postrojenjima, posebno za potrebe industrije. Ove lokacije nastale su kao rezultat političke volje i odgovarajućeg planiranskog razvoja teritorije. Za tu nameno obično su odabrane velike kopnene površine po atraktivnoj ceni u blizini drumskog, železničkog ili morskog i rečnog transporta.U ovim parkovima se uvoder i povoljne poreske odredbe za privlačenje korisnika.

Generalno, ovi veliki industrijski parkovi najčešće su izgrađeni oko glavne vrste delatnosti, na primer petrohemijskih proizvoda[5][6][7] ili automobilske[8][9] ili vazduhoplovne industrije,[10][11] ali prednosti lokacije privlače i industrije usredsređene i na drugu proizvodnju. Koncentracija kvalifikovane radne snage i visokoobrazovanih istraživača angažovanih u razvoju zone, sve više učestvuju u razvoju takvog industrijskog područja.

Postindustrijska ekonomija koja se sve više okreće uslužnim delatnostima ili visokim tehnologijama, a velika industrijska proizvodna mesta ponekad se napuštaju nakon značajnog pada aktivnosti ili preseljenja u privlačnije zemlje, izmenila je izled pojedinih inustrijskih parkova Ipak, evolucija ka specijalizaciji u visokim tehnologijama delom poprima iste principe, vodeći do stvaranja velikih tehnopola .

Izbor lokacije[uredi | uredi izvor]

Industrijska zona u Dakaru, Senegal
Industrijska zona u Triru, Nemačka
Deo industrijskog kompleksa aerodroma u Edmontonu, Kanada

Pri izboru lokacije za park treba vršiti upoređivanje više mogućih lokacija a neposredni izbor obaviti na osnovu skupa različitih kriterijuma. Ponekad kriterijumi za odabir lokacije već mogu postojati u obliku državnih propisa i smernica, mada ti kriterijumi mogu biti specifični (zasnovani na određenim zahtevima za planiranju i uređivanju prostora za industrijsku upotrebu). Zakoni ili propisi koji štite određena ugrožena područja ili resurse služe kao ograničavajući faktori i moraju se obavezno uključiti u kriterijume koji se koriste za izbor lokacije.

Postoje i kriterijumi prtoistekli iz dobre urbanističke prakse za određene vrste industrije. Najzad, postoje i opšti principi za planiranje korišćenja zemljišta u ekološki zaštićenim oblastima.

Na osnovu napred navedenog većina Ministarstva životne sredine i šuma propisuje sledeće osnovne smernice, za izbor lokacije, koje sadrže:[12]

  • Spisak kriterijuma za oblasti koje treba izbegavati
  • Spisak ekoloških zahteva za industrijske lokacije

Kriterijumi za izbor lokacije[uredi | uredi izvor]

Položaj

Lokacija mora biti udaljena od oblasti koje treba izbegavati, najmanje:

  • 25 km od ekološki ili na drugi način ugroženih područja (uključujući i verska i istorijska nalazišta i arheološke spomenike, slikovita područja, plaže, obalska područja i ušća reka koji su glavni rasadnici, nacionalni parkovi i svetišta, prirodna i močvarna jezera i plemenska naselja)
  • 0,5 km od linije za plimu u primorskim područjima
  • 0,5 km od prirodnih ili modifikovanih granica plavnog područja
  • 25 km od projektovane granice rasta velikih gradova (broj stanovnika od 3 miliona ili više)
Ekološka zaštita

Ekoloških zahteva vezani za industrijsku upotrebu određenih lokacija predviđaju:

  • zabnranu pretvaranja šuma i drugih nešumsih prostora pre svega najboljeg poljoprivredno zemljište za industrijsku upotrebu
  • da predviđena lokacija ima dovoljno prostora za skladištenje čvrstog otpada i pravilno tretiranje i ponovnu upotrebu otpadnih voda
  • da se oko parka nalazi zeleni pojas širine 0,5 km
  • da predložena instalacija mora biti prilagođena pejzažu, tako da svojim razvoj ne menja živopisne pejzaže.

Indijske smernice možda nisu primenljive u svim zemljama, ali one pokazuju šta treba uzeti u razmatranja pri izboru industrijskih lokacija.

Ostali faktori

Slede primeri drugih faktora koji bi se mogli uvrstiti u listu karakteristika koja zabranjuju izbor određenog lokaliteta za upotrebu u industriji koja je veoma sklona kontaminaciji (u zavisnosti od prirode industrije):

  • Ako se radi o području koje puni vodonosnik koji se trenutno koristi za pitku vodu, ili ako postoji mogućnost da će se u budućnosti koristiti, ili ako je vodno područje za javnu akumulaciju vode
  • Ako na datom podrčju podzemne vode ne mogu da apsorbuju kanalizaciju bez narušavanja njenog kvaliteta, uprkos adekvatnom tretmanu
  • Ako klimatska zona ima periode nezdravi vazduh
  • Ako je to stanište ugroženih biljnih i životinjskih vrsta
  • Ako su lokacija (ili prilazni putevi) u blizini nepodudarnih ustanova za korišćenje zemljišta, na primer, domovi zdravlja, škole, stambeni prostori
  • Ako nema regionalnog kapaciteta za odlaganje opasnog otpada (ako ga industrija proizvodi)

Alternativne lokacije[uredi | uredi izvor]

Postoje i drugi faktori koji obično ne isključuju lokaciju iz razmatranja,ali predstavljaju područja koja zbog potencijalnog uticaja na životnu sredinu treba svrstati u alternativne lokacije. Glavni kriterijumi za to su:

  • Broj stanovnika koji će biti raseljen u toku izgradnje parka
  • Broj nekretnina na koje bi gradnja parka ili eksprprijacija mogla uticati
  • Udaljenost lokacije od najbliže neindustrijske oblasti (zone)
  • Kompatibilnost otpadnih voda sa lokalnim sistemom za sakupljanje i pročišćavanje, ako ga ima.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Becattini, G., Bellandi, M., & De Propris, L. (Eds.). (2009). A handbook of industrial districts. Edward Elgar Publishing.
  2. ^ Pyke, F., Becattini, G., & Sengenberger, W. (Eds.). (1990). Industrial districts and inter-firm co-operation in Italy. International Institute for Labour Studies.
  3. ^ Bellandi, M., & De Propris, L. (2015). Three generations of industrial districts. Investigaciones Regionales, (32), 75.
  4. ^ Johnson, William H.A.; Liu, Qing (27. 9. 2011). „Promoting innovation in China by sharing resources in clusters: the new firm perspective”. Journal of Technology Management in China. 6 (3): 242—256. doi:10.1108/17468771111157454. 
  5. ^ Sönnichsen, N. „Daily global crude oil demand 2006-2020”. Statista (na jeziku: engleski). Pristupljeno 9. 10. 2020. 
  6. ^ „The World Factbook — Central Intelligence Agency — Country Comparison :: Refined Petroleum Products - Consumption”. www.cia.gov. Arhivirano iz originala 16. 6. 2013. g. Pristupljeno 9. 10. 2020. 
  7. ^ „The Pharmaceutical Industry in Figures Key Data 2021” (PDF). European Federation of Pharmaceutical Industries and Associations. Pristupljeno 28. 6. 2022. 
  8. ^ „The 2021 EU Industrial R&D Investment Scoreboard” (PDF). European Commission. Pristupljeno 27. 2. 2022. 
  9. ^ Scientific and Technical Societies of the United States (Eighth izd.). Washington, DC: National Academy of Sciences. 1968. str. 164. Pristupljeno 25. 3. 2014. 
  10. ^ Kevin Michaels (28. 4. 2016). „MRO Industry Outlook” (PDF). ICF International. 
  11. ^ Jerrold T. Lundquist (18. 10. 2017). „Opinion: C Series Deal Ends Aerospace Status Quo”. Aviation Week & Space Technology. 
  12. ^ „ZAKON UKRAЇNI, Pro іndustrіalьnі parki (Vіdomostі Verhovnoї Radi (VVR), 2013, № 22, st.212)”. zakon.rada.gov.ua. Pristupljeno 19. 7. 2020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Hans-Jürgen Müggenborg: Umweltrechtliche Anforderungen an Chemie- und Industrieparks. 1. Auflage. Erich Schmidt Verlag, Berlin 2008, ISBN 978-3-503-10659-2.
  • Hans-Jürgen Müggenborg: Chemieparks unter der Lupe. Fortsetzungsserie in der Zeitschrift Chemie-Technik, Hüthig Verlag, Heidelberg. Folge 1: Chemietechnik 1–2/2003, S. 10 ff., zuletzt: Folge 59, in: Chemie-Technik, 7/2015 S. 58 ff.
  • Thomas Bergmann, Matthias Bode, Gunter Festel, Hermann G. Hauthal (Hrsg.): Industrieparks: Herausforderungen und Trends in der Chemie- und Pharmaindustrie. Festel Capital, 2004, ISBN 3-00-014280-0
  • Kompendium Industrieparks. In: Chemie-Technik, 12S/2007. Hüthig-Verlag, Heidelberg 2007
  • Jan Schipper: Betriebliche Mitbestimmung im Industriepark. Nomos Verlag, 2009, ISBN 978-3-8329-3942-7
  • „Cyberpark - Projects”. Kerala IT. Arhivirano iz originala 12. 2. 2014. g. Pristupljeno 16. 2. 2014. 
  • „An Intelligent Street Lighting System”. The New Indian Express. 7. 2. 2014. Arhivirano iz originala 23. 06. 2016. g. Pristupljeno 16. 2. 2014. 
  • Govind, Biju (2020-02-24). „Kozhikode's IT hub dream yet to take wing”. The Hindu (na jeziku: engleski). ISSN 0971-751X. Pristupljeno 2021-07-01. 
  • Govind, Biju (2016-02-24). „UL CyberPark marks a first in IT sector”. The Hindu (na jeziku: engleski). ISSN 0971-751X. Pristupljeno 2021-07-01. 
  • Boudet, Hilary; Clarke, Christopher; Bugden, Dylan; Maibach, Edward; Roser-Renouf, Connie; Leiserowitz, Anthony (2014-02-01). „"Fracking" controversy and communication: Using national survey data to understand public perceptions of hydraulic fracturing”. Energy Policy (na jeziku: engleski). 65: 57—67. ISSN 0301-4215. doi:10.1016/j.enpol.2013.10.017. 
  • „U.S. Makes Ninety Percent of World's Automobiles”. Popular Science. sv. 115 br. 5. novembar 1929. str. 84. Pristupljeno 6. 8. 2013. 
  • Aichner, T.; Coletti, P (2013). „Customers' online shopping preferences in mass customization”. Journal of Direct, Data and Digital Marketing Practice. 15 (1): 20—35. S2CID 167801827. doi:10.1057/dddmp.2013.34 Slobodan pristup. 
  • Hartley, Keith. The Political Economy Of Aerospace Industries: A Key Driver of Growth and International Competitiveness? (Edward Elgar, 2014); 288 pages; the industry in Britain, continental Europe, and the US with a case study of BAE Systems.
  • Newhouse, John. The Sporty Game: The High-Risk Competitive Business of Making and Selling Commercial Airliners. New York: Alfred A. Knopf, 1982. ISBN 978-0-394-51447-5.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Индустријски_парк&oldid=27677061”