Pređi na sadržaj

Institut za seksualnu nauku

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nemački studenti i nacistički članovi SA uništavaju biblioteku Magnusa Hiršfelda, direktora Instituta

Institut za seksualnu nauku (nem. Institut für Sexualwissenschaft) bio je rani privatni institut za istraživanje seksologije u Nemačkoj od 1919. do 1933. godine. Naziv ustanove može se prevesti i kao Institut za seksologiju, Institut za seksualna istraživanja i Institut za nauku o seksualnosti. Ovaj institut bio je neprofitna zadužbina stacionirana u Tirgartenu, Berlin. Na njenom čelu bio Magnus Hiršfeld, nemački lekar, seksolog i zastupnik prava homoseksualaca. Od 1897. godine je predsedavao Naučno-humanitarnim komitetom koji se zalagao za LGBT prava, toleranciju i dekriminalizaciju istopolnih odnosa između muškaraca. Između 1899. i 1923. Komitet je objavljivao časopis Jahrbuch für sexuelle Zwischenstufen, prvi naučni časopis koji se bavio seksualnim varijetetima. Materijal koji je objavljivan u godišnjaku obuhvatao je različite teme, od članaka o homoseksualnosti kod „primitivnih” naroda, do književnih analiza i studija slučajeva. Hiršfeld je izgradio jedinstvenu biblioteku koja je sadržala dela o istopolnoj ljubavi i erotici.[1]

Masovno spaljivanje knjiga koje su nacisti sprovodili nije poštedelo ni arhiv Instituta. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj 1930-tih, sam Institut i njegove biblioteke su uništile omladinske brigade u programu cenzure nacističke Vlade, koje su sve dokumente i knjige spalili na Opernplacu.[2]

Nastanak i uloga[uredi | uredi izvor]

Vita homosexualis, zbirka popularnih pamfleta Augusta Flajšmana iz 1902. o Trećem rodu i protiv Paragrafa 175, koju su konfiskovali nacisti 6. maja 1933.
Herbert V. (levo) bio je transrodni prijatelj Magnusa Hiršfelda, i živeo je u Berlinu dve godine pod svojim izabranim imenom. Ova fotografija se nalazi u Hiršfeldovom delu Sexual Intermediates (1922).

Institut za seksualna istraživanja otvorili su 1919. godine Magnus Hiršfeld i njegov saradnik Artur Kronfeld[3], nekada poznati psihoterapeut, a kasnije profesor na Univerzitetskoj klinici -{Charité}- u Berlinu. Pored istraživačke biblioteke i velike arhive, Institut je takođe obuhvatio medicinska, psihološka i etnološka odeljenja i kancelariju za bračno i seksualno savetovalište. Institut je godišnje posećivalo oko 20.000 ljudi i obavljeno je oko 1.800 konsultacija. Siromašni posetioci su se lečili besplatno. Pored toga, Institut se zalagao za seksualno obrazovanje, kontracepciju, lečenje seksualno prenosivih bolesti i emancipaciju žena.

Institut je postao mesto naučnog i istraživačkog interesa za mnoge naučnike koji su se bavili seksualnošću, kao i za naučne, političke i socijalne reformatore u Nemačkoj i Evropi, posebno iz socijalističkih, liberalnih i socijaldemokratskih krugova. Godine 1923. Institut je posetio Nikolaj Semaško, komesar za zdravstvo u Sovjetskom Savezu. Usledile su brojne posete i istraživačka putovanja zdravstvenih zvaničnika, političkih, seksualnih i socijalnih reformatora i naučnih istraživača iz Sovjetskog Saveza zainteresovanih za rad Hiršfelda.[4] A 1926. godine delegacija Instituta, koju je predvodio Hiršfeld, uzvratila je istraživačkom posetom Moskvi. Tokom 1929. Hiršfeld je predsedavao trećim međunarodnim kongresom Svetske lige za seksualne reforme u Vigmor Holu, London.[5]

Transrodni pioniri[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Transrodnost i Transvestizam

Magnus Hiršfeld je skovao termin transseksualizam[6], identifikujući kliničku kategoriju koju će njegov kolega Hari Bendžamin kasnije razviti u Sjedinjenim Državama. Transrodne osobe su bile među zaposlenima na Institutu, kao i među tamošnjim klijentima. Institut je nudio razne endokrinološke i hirurške usluge, uključujući prve moderne operacije promene pola tokom 1930-ih. Hiršfeld je takođe sarađivao sa berlinskom policijskom upravom na smanjenju hapšenja transvestita, uključujući one za koje se sumnja da su nosili određenu odeću u vezi sa seksualnim radom, stvaranjem transvestitnih propusnica izdatih u ime Instituta onima koji su imali ličnu želju da nose odeću povezanu sa rodom suprotnim od onog koji im je ustanovljen pri rođenju.[7][8]

Propusnica za transvestite, Berlin 1928.

U periodu između 1908. i 1933. nemačka policija je izdala na desetine ovakvih propusnica. Uverenje se uglavnom davalo heteroseksualnim, muško-u-žensko transvestitima srednje klase kako bi se izbegle asocijacije na homoseksualnu i lezbejsku kulturu u Vajmarskoj Nemačkoj, i njime se potvrđuje da je dotičnom pojedincu dozvoljeno da nosi odeću koja odgovara njegovom rodnom identitetu. Ove propusnice su prestale da važe kada je Adolf Hitler postao kancelar 1933, a zlostavljanje transrodnih i rodno-neutralnih osoba je naglo poraslo tokom nacističke vladavine.

Doba nacizma[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Progon LGBT osoba u nacističkoj Nemačkoj

Krajem februara 1933. godine, kako je uticaj Ernsta Rema slabio, nacistička partija pokrenula je čistku gej klubova (tada zvanih homofilni klubovi) u Berlinu, zabranila je seksualne publikacije i zabranila organizovane gej grupe.[9] Kao posledica toga, mnogi su pobegli iz Nemačke (uključujući, na primer, Eriku Man). U martu 1933. godine glavni upravnik Instituta, Kurt Hiler, poslat je u koncentracioni logor. Zgradu Instituta su kasnije preuzeli nacisti u svoje svrhe a od 1944. je bila bombardovana ruševina, a srušena je negde sredinom 1950-ih. Hiršfeld je uzalud pokušavao da ponovo uspostavi svoj Institut u Parizu, ali je umro u Francuskoj 1935. godine.

Učenici organizacije Deutsche Studentenschaft, pod okriljem nacističke partije, paradiraju ispred Instituta za seksualnu nauku u Berlinu, 6. maja 1933.

Šestog maja 1933. dok je Hiršfeld bio u Askoni, Švajcarska, Nemačka studentska organizacija je organizovala napad na Institut za seksualnu nauku. Nekoliko dana kasnije, biblioteka i arhive su masovno ispražnjene i spaljene na Opernplacu. Uništeno je između 12.000 i 20.000 knjiga i časopisa, pa čak i veći broj slika i seksualnih tema.[10] Takođe su zaplenjeni opsežni spiskovi imena i adresa osoba povezanih sa Institutom. Usred paljenja, Jozef Gebels održao je politički govor gomili od oko 40.000 ljudi. Lideri Nemačke studentske organizacije takođe su proglasili svoje Vatrene odrede. U isti mah su knjige jevrejskih pisaca i pacifista poput Eriha Marije Remarka uklonjene iz lokalnih javnih biblioteka i Univerziteta Humbolt i spaljene[11].

Dok su mnogi pobegli u izgnanstvo, radikalni aktivista Adolf Brand protestovao je pet meseci posle paljenja knjiga, ali je u novembru 1933. godine odustao od gej aktivizma.[12] Dana 28. juna 1934. Hitler je izvršio čistku homoseksualaca u redovima nacističkog krila SA, što je podrazumevalo njihovo ubistvo u Noći dugih noževa. Zatim su usledili stroži zakoni o homoseksualnosti i privođenje homoseksualaca. Smatra se da su spiskovi adresa zaplenjeni iz Instituta pomogli Hitleru u ovim akcijama. Mnogo desetina hiljada uhapšenih našlo se na kraju u radnim logorima ili logorima smrti. Karl Gize počinio je samoubistvo 1938. godine kada su Nemci napali Čehoslovačku, a njegov naslednik, advokat Karl Fajn, ubijen je 1942. godine tokom deportacije.

Posle Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Statut Instituta je precizirao da će u slučaju raspuštanja, sva imovina Fondacije dr Magnusa Hiršfelda (koja je sponzorisala Institut od 1924.) biti donirana Humboltovom Univerzitetu u Berlinu. Hiršfeld je takođe napisao lični testament dok je bio u egzilu u Parizu, ostavljajući preostalu imovinu svojim studentima i naslednicima Karlu Gizeu i Li Šiu Tongu (Tao Li) za nastavak svog rada. Međutim, nije sprovedena nijedna odredba. Zapadnonemački sudovi utvrdili su da su raspad Zadužbine i zaplena imovine od strane nacista 1934. godine bili legalni. Zapadnonemačko zakonodavno telo takođe je zadržalo nacističke amandmane na paragraf 175, onemogućavajući preživelim homoseksualcima da zahtevaju povraćaj uništenog kulturnog centra.[13]

I Šiu Tong je živeo u Švajcarskoj i Sjedinjenim Državama do 1956, ali koliko je poznato, nije pokušao da nastavi Hiršfeldovo delo. Neke preostale fragmente podataka iz biblioteke kasnije su prikupili Vilijam Dor Leg i ONE, Inc. u SAD tokom 1950-ih.

Nastavak rada[uredi | uredi izvor]

Spomenik podignut Magnusu Hiršfeldu i njegovom Institutu za seksualnu nauku, Tirgarten, Berlin, 2005.

Tokom 1973. godine, novi Institut für Sexualwissenschaft je otvoren u okviru Univerziteta u Frankfurtu, i 1996. pri Humboltovom univerzitetu u Berlinu.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Harry Oosterhuis. (Ed.) Homosexuality and Male Bonding in Pre-Nazi Germany: The Youth Movement, the Gay Movement, and Male Bonding Before Hitler's Rise: Original Transcripts from Der Eigene, the First Gay Journal in the World. (1991).
  2. ^ „Institute of Sexology”. qualiafolk.com. Qualia Folk. 8. 12. 2011. Arhivirano iz originala 18. 1. 2015. g. Pristupljeno 19. 9. 2020. 
  3. ^ In Memory of Arthur Kronfeld)
  4. ^ Homosexual Desire in Revolutionary Russia: The Regulation of Sexual and Gender Dissent, Dan Healey, 2001, pp.132-133
  5. ^ The Times, League For Sexual Reform International Congress Opened, 9 September 1929;
  6. ^ Ekins R., King D. (2001) Pioneers of Transgendering: The Popular Sexology of David O. Cauldwell. IJT 5,2 (text online Arhivirano 2006-04-28 na sajtu Wayback Machine)
  7. ^ Beachy, Robert (2015). Gay Berlin: Birthplace of a Modern Identity (na jeziku: engleski). Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 0307473139. 
  8. ^ „Between World Wars, Gay Culture Flourished In Berlin”. NPR.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 9. 2017. 
  9. ^ „The Nazis tolerated gays. Then everything changed”. Haaretz.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 19. 9. 2020. 
  10. ^ Evans, Richard J. (2004). The coming of the Third Reich (1st American izd.). New York: Penguin Press. ISBN 1-59420-004-1. OCLC 53186626. 
  11. ^ Leonidas Hill (2001). "The Nazi Attack on 'Un-German' Literature, 1933-1945" IN: The Holocaust and the Book: Destruction and Preservation.
  12. ^ „WashingtonPost.com: Queer Science: The Use and Abuse of Research into Homosexuality”. www.washingtonpost.com. Pristupljeno 19. 9. 2020. 
  13. ^ James D. Steakley. The Early Homosexual Emancipation Movement in Germany. (1975).

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • John Lauritsen and David Thorstad. The Early Homosexual Rights Movement, 1864-1935. (Second Edition revised)
  • Günter Grau (ed.). Hidden Holocaust? Gay and lesbian persecution in Germany 1933-45. (1995).
  • Charlotte Wolff. Magnus Hirschfeld: A Portrait of a Pioneer in Sexology. (1986).
  • James D. Steakley. "Anniversary of a Book Burning". The Advocate (Los Angeles), 9 June 1983. Pages 18–19, 57.
  • Mark Blasius & Shane Phelan. (Eds.) We Are Everywhere: A Historical Source Book of Gay and Lesbian Politics (See the chapter: "The Emergence of a Gay and Lesbian Political Culture in Germany" by James D. Steakley).
  • Beachy, Robert. Gay Berlin: Birthplace of a Modern Identity. (2014)

Film[uredi | uredi izvor]

  • Rosa von Praunheim (režija) The Einstein of Sex (Nemačka, 2001). (Biografska drama o Magnusu Hiršfeldu)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Institut za seksualnu nauku na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Институт_за_сексуалну_науку&oldid=27821460”