Incident u Solunu
Incident u Solunu je bio veliki diplomatski incident koji se desio 6. maja 1876. godine nakon što je rulja ubila konzule Francuske i Nemačke u tada Osmanskom gradu Solunu (tada poznat i kao Salonika), Žila Mulina i Henrija Abota. Nakon što je mlada žena prešla u islam, bila je kidnapovana od strane hrišćanskih muškaraca. Besna rulja je pokušala da vrati devojku i u procesu su ubili konzule. Diplomatska reakcija je usledila, koja je vodila do reformi u Osmanskom carstvu.
Pozadina[uredi | uredi izvor]
1820 -ih godina, u Osmanskom carstvu dogodio se niz incidenata koji su doveli do smrti hrišćana, naročito masakr u Carigradu 1821. godine, koji je promenio evropsko mišljenje.[1] Zahtevi bašibozuka pogoršali su ovo osećanje u narednim decenijama.[2] Dana 15. juna 1858. nemiri u Džedi, za koje se veruje da ih je izazvao bivši šef policije kao reakcija na britansku politiku u Crvenom moru, doveli su do masakra 25 hrišćana, uključujući britanskog i francuskog konzula, članova njihovih porodica i bogatih grčkih trgovaca.[3] Osmansko carstvo se takođe sve više oslanjalo na evropske investicije i zajmove čak i za dnevne izdatke, što je evropskom javnom mnjenju smetalo jer se smatralo da su sredstva rasipana u neefikasne projekte i korupciju, doprinoseći lošem imidžu Carstva.[4] Konačno, Uzvišena Porta ulazila je u period političke nestabilnosti da bi 1876. postala poznata kao „Godina tri sultana“.[5]
Dana 3. maja 1876. godine,[6] nekoliko žena je otelo 16-godišnju ženu po imenu Stefana.[7] Stefana, iz Bogdanice, kod Gevgelije, bila je bugarskog i hrišćanskog porekla, ali je prešla u islam protiv volje svoje porodice. Stefana se povezala sa susednom turskom i muslimanskom porodicom, koja ju je odvela u svoj dom[8] i predložila da je dovede u Solun kako bi kompletirala administrativne papire koji bi zvanično usvojili njen prelazak u islam. Da bi to učinili, osmanski zakon je zahtevao da se obraćenik pojavi pred lokalnim većem i svedoči da je prihvatio islam slobodno, kao zdrava odrasla osoba i bez prisile.[9] Turci su Stefani dali tradicionalnu odeću, koja se sastojala od punog ogrtača i vela, i odveli je u Đevđeliju gde će vozom stići do Soluna.[10] Kada se voz zaustavio kod Karasulija, Stefanina majka Marija je bila tamo i prepoznala je njenu ćerku, koju je pokušala da ubedi da ne prelazi u islam.[11]
Voz je stigao u Solun ujutru 5. maja. Dok je Stefana tražila od policajaca da je otprate do guvernerove rezidencije, njena majka je pozvala u pomoć hrišćanske prolaznike; pošto je dan bio grčki praznik, na stanici se zatekla grupa od 150 hrišćana, uključujući Džordža Abota, i napali su Stefanine saputnike. Uhvatili su je, skinuli tradicionalnu tursku odeću, strpali je u kočiju i odvezli u rezidenciju hadži Lazzara.[12][13]
Sutradan se okupila rulja koja je zahtevala od konzula da im preda Stefanu.[8]
Incident[uredi | uredi izvor]
Ujutro 6. maja, gomila je počela da se okuplja ispred guvernerove rezidencije. Kako su glasine divljale, ljudi su postajali nemirni, što je navelo načelnika policije, pukovnika Salima Bega, da pozove masu da se smiri i raziđe.[14] Vlasti su pokušale da se smire tvrdeći da će Stefana uskoro biti oslobođena, ali kako su sati prolazili i guverner ostao praznih ruku, gomila se pretvorila u ljutu rulju,[15] sa pozivima da marširaju u američki konzulat i oslobode Stefanu nasilno.[16]
Dana 6. maja oko 15:00 sati, konzuli Francuske i Nemačke, Abot i Mulin, saznali su za metež u gradu. Odlučili su da odu kod guvernera, Mehmeda Refet-paše,[17] ili radi daljnjih pregovora o konverziji Stefane ili radi procene situacije na terenu.[16] Abot i Mulin našli su se okruženi ruljom i odvedeni su u zgradu pored džamije, gde su našli nesigurno utočište od gomile, i vrlo relativnu zaštitu šačice policajaca. Abot je zatim napisao pismo hadži Lazaru, pozivajući ga da odmah pusti Stefanu, ali je rulja zaustavila glasnika i uništila pismo. Videvši da je pismo nedelotvorno i da vlasti nisu imale nikakvu pomoć ni od artiljeraca citadele, ni od marinaca gvozdenih Iklalija na sidru u luci, Abot je napisao drugu poruku svom bratu.[18]
U međuvremenu, britanski konzul, J. E. Blant, saznavši za incident koji je u toku, poslao je svoju poruku Abotovoj braći i požurio na mesto incidenta. Tamo je, svedočeći o ozbiljnosti situacije, napisao još jednu poruku hadži Lazaru, takođe ga pozivajući da povede Stefanu do džamije.[19]
Nakon tri četvrtine sata, rulja je počela provaljivati u prostoriju u kojoj su bili konzuli, izvlačeći gvozdene rešetke koje su štitile prozore.[20] Gomila je upala u zgradu, provalila u sobu i linčovala Abota i Mulina sa ovim gvozdenim šipkama, ispred Mehmed Refet-paše, Salim-bega i nekoliko policajaca, koji su bili bespomoćni u zaštiti konzula. Leševi su dodatno osakaćeni nakon što su dvojica muškaraca ubijena.[21][22]
Ubrzo zatim stigli su policajci koji su pratili Stefanu. Kada su izgrednici potvrdili njen identitet, masa se razišla.[20] Rulja je tako prestala da ugrožava hrišćanske četvrti u gradu i dozvolila je paši da svoju zaštitu proširi na hadži Lazara. Blant je vest o incidentu i ubistvima telegrafisao britanskoj ambasadi u Carigradu i, upozoravajući da lokalne vlasti nemaju potrebne snage za održavanje reda, zatražio zaštitu Kraljevske mornarice.[22]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Evropske vlade su instrumentalizovale incident kako bi osramotile Osmansko carstvo, postavljajući ultimatum tražeći poboljšanje bezbednosti stranaca, kao i oštre i brze kazne za odgovorne. Ratni brodovi raspoređeni u Sredozemnom moru kao pokazatelj snage da podrže zahteve.[1][12]
Sultan je zamenio Refat-pašu sa Šerif-pašom za guvernera i poslao trupe da održavaju red. Uhapsili su 50 ljudi, od kojih je šest javno pogubljeno bez suđenja. Nekoliko javnih službenika je degradirano, a neki su osuđeni na težak rad. Osim toga, Osmansko carstvo je porodicama žrtava isplatilo 40 000 engleskih funti odštete.[12]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „‘Murder in Salonika, 1876’ by Berke Torunoğlu”. Hürriyet Daily News (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-08-03.
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 12
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 17
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 24
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 25
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 28
- ^ Torunoğlu, Berke (2009). „Murder in Salonika, 1876 : a tale of apostasy turned into an international crisis” (na jeziku: engleski).
- ^ a b „‘Murder in Salonika, 1876’ by Berke Torunoğlu”. Hürriyet Daily News (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-08-03.
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 27
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 31
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 32
- ^ a b v „Thessaloníki, Greece - vol1, chapter 14”. www.jewishgen.org. Pristupljeno 2021-08-03.
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 33
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 37
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 38
- ^ a b Torunoğlu (2009), stp. 39
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 36
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 42
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 43
- ^ a b Torunoğlu (2009), stp. 46
- ^ Torunoğlu (2009), stp. 45
- ^ a b Torunoğlu (2009), stp. 47