Korisnik:Golija/Sklonost ka privikavanju
|
Ovaj članak ili jedan njegov deo kandidat je za premeštanje na Viki izvore. Ukoliko ovaj članak može biti izmenjen u enciklopedijski članak, molimo vas uradite to i obrišite ovu poruku. |
Sklonost ka privikavanju[uredi | uredi izvor]
15. Težnja ka privici je samo posebna forma težnje ka što lakšoj delatnosti, što se objašnjava samim svojstvom privike. Usmeravanve fizičkih snaga na ovaj ili onaj rad, koji postavlja duša, postaje za čoveka utoliko lakše ukoliko se taj rad češće ponavlja. Fiziološki uzrok ove pojave kao i uopšte fiziološki uzrok privike, mi ne znamo, ali ipak sama pojava je nesumnjiva činjenica. Usmeravajući fizičke snage na ovaj ili onaj rad koji je duša izabrala, duša privikava organizam malo-pomalo na sve lakše i lakše izdvajanje i usmeravaše svoje snage na tu njenu novu funkciju koja već nije prirodna nego koju je duša stvorila, tako da se docnije fizičke snage već gotovo same od sebe izdvajaju za obavljanje ovog ili onog psihofizičkog rada. Ujedno, napor koji treba čovek da uloži za izazivanje fizičkih snaga za ovaj ili onaj hotimičan rad duše, postaje sve slabiji i duša ga savlađuje sve lakše i neprimetnije. Iz toga proizilazi; ne samo privika, nego se objašnjava i sklonost čoveka ka privikavanju.
16. Već smo videli u prvom delu knjige koliki je ogromni zna-čaj privike u životu čoveka i u njegovom takozvanom razvoju. Ovde će biti dovoljno da kažemo da, ako privika ne bi olakšavala napore duše u premeštanju i usmeravanju fizičkih snaga tela i ako bi uvek i pri svakom ponavljanju radnje, čovek morao, kao i prvi put, da savlađuje iste teškoće napora — onda bi svi, čak iole složeni, hotimični psihofizički procesi, kao što je naprimer proces ho-danja, govora itd., bili nemogućni. Čovek se upravo zbog toga uči ovim složenim, voljnim aktima što je njegov nervni organizam sposoban za privikavanje. Izvršavajući bilo koji složeni naučeni psihofizički akt, duša, takoreći, samo stavlja u pokret složenu mašinu, već izgrađenu ranije mnogobrojnim privikama. Naše poređenje privika s mašinom nije slučajno. U ekonomiji ljudskog organizma privika igra upravo istu ulogu koju igra mašina u privredi. Ni privika ni mašina neće same od sebe stupiti u dejstvo. Isti stepen napora koji je potreban čoveku da bi stavio u pokret lokomotivu i upravljao njenim kretanjem, bio bi nedovoljan da se kamen od pet pudova prenese na daljinu od jednog kilometra; isti stepen napora koji je sada potreban čoveku da bi izgovorio dugačak govor, bio bi nedovoljan da izgovori dve-tri reči, ako bi čovek morao ponavljati s istom teškoćom sve one napore koje je činio pri izgovaranju prvih glasova. Kao: što bi čovek bio nemoćan u ekonomskom svetu kad ne bi imao drugih oruđa sem svojih ruku, tako bi bio nemoćan i u psihofizičkom svetu ako ne bi bio sposoban za privikavanje. Kao što mašine daju čoveku mogućnost da pri istoj količini napora koje čini, postiže ogromne rezultate, tako privika pruža čoveku mogućnost bezgranična psihofkzičke delatnosti pri istoj količini duševnih napora. Stavljajući u pokret ogromno složenu mašinu govora, čovek se već ne brine o kretanju svake njene opruge i svakog točka, a to mu omogućava da usretsredi svoj napor na smisao, pravac i cilj govora. Dete koje počinje da uči čitanje, ma koliko bili njegovi napori, ne može da shvati smisao nešto dužeg govora upravo zbog toga što su njegove snage apsorbovane i što se razbijaju na sitne teškoće izgovaranja svakog slova i svake reči. Čovek koji čita mnogo i na raznim jezicima, često čak i ne primećuje na kome jeziku čita, i ako je udubljen u sadržaj knjige, ne može odjednom da odgovori na kome je jeziku ona naposana. U oba slučaja stepen napora je podjednak, ali rezultati se ne mogu ni upoređivati.
17. Ako usvojimo da čovek teži u isto vreme psihičkoj delatnosti, :po mogućstvu lakoj i po mogućstvu obimnoj, mi ćemo shvatiti zašto on i nehotice naginje ka priviknutim radnjama. Ali ako čovek traži u privici ne stepenicu za proširenje svoje psihofizičke delatnosti nego izbegavanje teškoća rada, onda se pogrešnost tog pravca, te usmerenosti otkriva sama sobom. Radnja koja se ponavlja, postaje stvarno sve lakša i lakša, ali ujedno sve manje i manje zahvata dušu. Život koji se vrti u privikama postaje rutina i duševna delatnost se sve više i više sužava. U tom pogledu privika opet potseća na ekonomski kapital koji se može upotrebiti kako za proširenje, delatnosti, tako i za život od rente. Ali taj blaženi život kapitalista ni najmanje nije blažen, upravo zbog toga što čovečja duša zapada u položaj koji je potpuno suprotan njenoj prirodi, ako je prinuđena da ne proširuje svoju delatnost nego da je postepeno sužava: priviknuta radnja, što se češće ponavlja, utoliko daje manje hrane duši. Ovaj značaj privike u ekonomisanju ljudskog života mora vaspitač imati uvek u vidu. On mora doći do jasnog saznanja da se na privikama zasniva mogućnost postepenog proširivanja čovekove delatnosti, ali da je samo to postepeno proširivanje delatnosti cilj koji odgovara prirodi ljudske duše, a privike su samo sredstvo za stalno postizanje toga cilja. Zato se vaspitač, stvarajući kod čoveka masu privika, mora brinuti da se sam čovek ne zaglibi u tu masu i da, prestavši da upotrebljava mašinu za ono zašta je ona namenjena, sam ne postane mašina. Savremeno vaspitanje čini u tom pogledu mnogo velikih i malih omaški i često, priučavajući čoveka da se zadovoljava priviknutim radnjama, privikava ga malo-pomalo na duševnu lenost.