Pređi na sadržaj

Korisnik:Marianagld/Zakon jednake slobode

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

 

Zakon jednake slobode je osnovni princip liberalizma i socijalizma . [1] Mnogi mislioci su ga navodili na različite načine, a može se sažeti na način da se svim pojedincima mora dati maksimalna moguća sloboda sve dok ta sloboda ne ometa slobodu bilo koga drugog. [2] Dok su socijalisti bili neprijateljski nastrojeni prema liberalizmu, koji je optužen da „obezbeđuje ideološko pokriće za uništavanje kapitalizma“, učenjaci su izjavili da „liberalistički ciljevi nisu toliko različiti od socijalističkih“, mada je ta sličnost u ciljevima bila opisana kao varljiva zbog različitog značenja koje liberalizam i socijalizam daju slobodi, jednakosti i solidarnosti, uključujući značenje, implikacije i norme jednake slobode koje iz toga proizilaze. [3] [4]

Definicija[uredi | uredi izvor]

U Drugom traktatu o upravljanju (engl. Second Treatise of Government) (1689), [5] Džon Lok je napisao: „Država jednakosti, u kojoj su recipročni sva moć i jurisdikcija, niko nema više od drugog; ništa nije očiglednije od toga da su stvorenja iste vrste i ranga, promiskuitetno rođene sa svim istim prednostima prirode i istih sposobnosti, takođe treba da budu jednake jedna među drugom bez potčinjavanja ili podvrgavanja, osim ako gospodar i poglavar svih njih ne bi, bilo kakvom očiglednom deklaracijom svoje volje, postavio jednog iznad drugog i dao mu, očiglednim i jasnim imenovanjem, nesumnjivo pravo na dominaciju i suverenitet." [6]

U delu „Potpuna opravdanost mera Kongresa“ (engl. A Full Vindication of the Measures of the Congress), napisanom 1774. godine, [7] Aleksandar Hamilton kaže: „Svi ljudi imaju jedan zajednički original, učestvuju u jednoj zajedničkoj prirodi i shodno tome imaju jedno zajedničko pravo. Ne može se dati razlog zašto bi jedan čovek imao više od drugog moć nad svojim bližnjima, osim ako mu je oni dobrovoljno ne daju." [8] U Socijalnoj statici (1851) (engl. Social Statics), [9] Herbert Spenser je to definisao kao prirodni zakon „da svaki čovek može zahtevati najveću slobodu da koristi svoje sposobnosti koje su kompatibilne sa posedovanjem iste slobode za svakog drugog čoveka“. [10] Spenser još na drugi način objašnjava da „svako ima slobodu da čini sve što želi pod uslovom da ne krši jednaku slobodu bilo koga drugog“. [11] [12] [13] Bendžamin Taker, američki individualistički anarhista i libertarijanski socijalista, definisao je jednaku slobodu kao „najveću količinu slobode koja je kompatibilna sa jednakošću i uzajamnim poštovanjem, u delu života pojedinca u društvu, za njihove odgovarajuće sfere delovanja“. [14]

Zagovornici i stavovi[uredi | uredi izvor]

Georgizam[uredi | uredi izvor]

Jednako pravo na zemljište[uredi | uredi izvor]

Tomas Spens je 1775. godine objavio pamflet pod naslovom Prava čoveka [15] (engl. Rights of Man) zasnovan na zakonu jednake slobode, gde je naglasio jednako pravo na zemlju. Prema Spensu, jednaka prava na zemlju imamo kao što imamo jednaka prava na život i slobodu. Uskratiti nekim ljudima ovo pravo „u stvari je uskraćivanje prava na život. Pravo da se bilo šta liši sredstava za život, pretpostavlja pravo da se ono liši života.“ [16]

Tomas Pejn je u svom delu Agrarna pravda (engl. Agrarian Justice) iz 1795. godine napisao: „Sloboda i vlasništvo su reči koje izražavaju svaku stvar koju posedujemo, a koja nije intelektualnog smisla. Postoje dve vrste imovine. Prva je prirodno vlasništvo ili ono što je stvorio Stvoritelj, kao što su Zemlja, Vazduh i Voda. Druga je veštačko ili stečeno vlasništvo ili ono što je čovek napravio ili proizveo. Zbog toga ne može biti jednakosti, jer da bi se jednako učestvovalo potrebno je prvo da ga svaki čovek jednako proizvodi, što nikada nije slučaj; kao i kada bi svaki čovek čuvao svoje to bilo isto što i učešće. Jednakost prirodnog vlasništva je tema koja se obrađuje u ovom radu. Svaka osoba rođena na svetu je rođena kao zakoniti vlasnik određene vrste imovine ili njene vrednosti.“ [17]

U Socijalnoj statici (engl. Social Statics), Herbert Spenser je svoju političku filozofiju zasnovao na zakonu jednake slobode. On je istakao da bi uskraćivanje jednakog prava na korišćenje zemljišta moglo da dovede do izbacivanja sa planete onih koji nisu vlasnici zemljišta i da je u suprotnosti sa zakonom jednake slobode. Reformisti zemljišta su ovu tačku dalje razradili, a posebno se istakao Henri Džordž u svom delu Napredak i siromaštvo [18] (engl. Progress and Poverty), gde je pokušao da to nazove poželjnim oporezivanjem vrednosti zemljišta. [19] Džordž se nije složio sa Spenserom da jednako pravo korišćenja zemljišta podrazumeva da zemljište treba da bude nacionalizovano. Džordž je kritikovao Spensera za nedoslednost svojim sopstvenim zaključcima u delu Zbunjeni filozof [20] (engl. A Perplexed Philosopher) i naveo da jednako pravo korišćenja zemljišta ne podrazumeva zajedničko vlasništvo nad zemljom, stoga da bi se postigao zakon jednake slobode sve što je potrebno je oporezivanje zemljišta sa porezom na vrednost zemljišta koji bi destimulisao zemljišno bankarstvo. [21]

Socijalizam[uredi | uredi izvor]

Jednaka sloboda[uredi | uredi izvor]

  Ideja o jednakoj slobodi anarhizma i socijalizma počiva na političkoj, socijalnoj i ekonomskoj jednakosti mogućnosti . [22] Prema Saulu Njumenu jednaka sloboda je „ideja da su sloboda i jednakost neraskidivo povezane i da se jedno bez drugog ne može imati“. Oba koncepta pripadaju kategoriji emancipacije, međusobno rezoniraju i smeštaju se u kontekst kolektivnog. Jednakost nije sekundarna u odnosu na slobodu, kao što to obično biva kod liberalnog čitanja; zahtev za njom prevazilazi formalnu jednakost prava i nema napetosti između njih dve, nema razdvajanja i sukoba među pojedincima kao pasivnim primaocima unutar društva. Sloboda je kolektivna, kao i njeno ostvarenje, deli se umesto da se smanjuje i „samo je zamisliva u borbi za slobodu svih“, a takođe je praćena socijalnom i ekonomskom jednakošću. Princip jednake slobode je „otvoreni horizont koji dozvoljava beskrajne permutacije i razrade. Štaviše, bliži je anarhističkoj političkoj etici: prevazilazi socijalističku, kao i liberalnu tradiciju i podrazumeva da se sloboda i jednakost ne mogu primeniti unutar države i preispituje sve oblike dominacije i hijerarhije.“ [23]

Mihail Bakunjin, poznat po rečima da „[sm]o ubeđeni da je sloboda bez socijalizma privilegija i nepravda, a da je socijalizam bez slobode ropstvo i brutalnost“, [24] je izjavio i: „Ja sam istinski slobodan samo kada su sva ljudska bića, muškarci i žene, podjednako slobodni. Sloboda drugih muškaraca ne negira niti ograničava moju slobodu, već je naprotiv, njena neophodna premisa i potvrda.“ [22]

Prema Bendžaminu Takeru jednaka sloboda podrazumeva da je „svaka osoba podjednako slobodna da sledi svoj lični interes, i da je primorana samo na „uzajamnost poštovanja““ [14] . Taker je to pre označio kao ugovor ili društvenu konvenciju, a ne kao prirodno pravo: „Kako je jednaka sloboda sama po sebi društvena konvencija (jer ne postoje prirodna prava), očigledno je da anarhizam priznaje ispravnost primoravanja pojedinaca da poštuju jednu društvenu konvenciju. Iz ovoga, međutim, ne proizilazi da priznaje ispravnost primoravanja pojedinaca da poštuju sve društvene konvencije. Anarhizam štiti jednaku slobodu (čija je svojina proistekla iz rada samo jedan izraz u određenoj sferi), ne zato što je društvena konvencija, već zato što je jednaka sloboda, odnosno zato što je sam anarhizam.“ [14] Taker je naveo da jednaku slobodu treba štititi kroz dobrovoljno udruživanje, a ne kroz vlast, jer ona predstavlja negaciju jednake slobode. [14]

Prema Džonu F. Velšu, jednaka sloboda je „za Takera apsolutni ili prvi princip, budući da se kao osnovni koncept pojavljuje u svim njegovim delima. On jasno kaže da je jednaka sloboda neraskidivo povezana sa njegovim poimanjem kako anarhizma tako i samovlasništva. Taker izjednačava jednaku slobodu sa anarhizmom.“ [14] Iako tvrdi da je jednaka sloboda više društvena tvorevina nego prirodno pravo, Taker „unosi u shvatanje retoriku prava, uključujući koncepte dužnosti i prinude“. [14] Taker, pozivajući se na egoistički anarhizam Maksa Štirnera, kaže da ljudi imaju „dužnost da poštuju prava jedni drugih, gde se reč „pravo" koristi u smislu granice, koju princip jednake slobode logično pozicionira iznad moći", . [14] Još dodaje da je „jedina čovekova dužnost da poštuje tuđa „prava”” i da je „jedino čovekovo pravo nad drugima da sprovodi tu dužnost”. [14] Velš navodi da je Taker svoje shvatanje o jednakoj slobodi zasnovao na „razlici između invazije i otpora, između upravljanja i odbrane“. [14] Taker je koristio termin invazija da označi „liniju unutar koje sloboda delovanja“, tj. pozitivna sloboda, „se ne sukobljava sa slobodom delovanja drugih“. [14]

Za Pola Elcbahera, ljudi imaju pravo da se odupru invaziji i brane ili štite svoju ličnu slobodu. Elcbaher je napisao da „pojedinac ima pravo da odbije invaziju na njegovu sferu delovanja“. [14] Prema Velšu, Taker je predložio da se „zakonu jednake slobode daju zubi kroz stvaranje „odbrambenih udruženja” koja bi delovala prinudno u ime anarhističkog principa jednake slobode, zabranjujući i zahtevajući popravljanje invazivnih delovanja”. [14] Ričard P. Hiskes u svom delu Zajednica bez prinude: Slaganje u minimalnom (engl. Community Without Coercion: Getting Along in the Minimal State) navodi da je „kritika individualizma zbog njegovog navodnog nedostatka zajedničkog sentimenta pogrešna: individualizam kao sredstvo političke organizacije je sposoban da očuva slobodu pojedinca i obezbedi dobrobit za sve ljude u društvu“. [25]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Newman, Saul (2011). Politics of Postanarchism (reprint ed.). Edinburgh: Edinburgh University Press. p. 21. ISBN 9780748654161.
  2. ^ Propp, Steven H. (2002). Inquiries: Philosophical: How and Why Do People Disagree?. Bloomington. p. 139. ISBN 9781475900538.
  3. ^ Boyd, Tony; Harrison, Kevin, ur. (2003). Understanding Political Ideas and Movements. Manchester, England: Manchester University Press. str. 3—4. ISBN 9780719061516. 
  4. ^ Anton, Anatole; Schmitt, Richard (2012). Taking Socialism Seriously. Lanham, Maryland: Lexington Books. str. 220—222. ISBN 9780739166352. 
  5. ^ Locke, John (1821) [1689]. "II". Second Treatise of Government. Whitmore and Fenn, and C. Brown. p. 189.
  6. ^ Hittinger, John (2002). Liberty, Wisdom, and Grace: Thomism and Democratic Political Theory (illustrated ed.). Lanham: Lexington Books. p. 101. ISBN 9780739104125.
  7. ^ Hamilton, Alexander (15 December 1774). "A Full Vindication of the Measures of the Congress". National Archives of Founders Online. In Syrett, Harold C., ed. (1961). The Papers of Alexander Hamilton. 1 (1768–1778). New York: Columbia University Press. pp. 45–78.
  8. ^ White, Morton (1989). Philosophy, The Federalist, and the Constitution (reprint ed.). Oxford: Oxford University Press. p. 28. ISBN 9780195363074.
  9. ^ Spencer, Herbert (1851). "Chapter 4". Social Statics: Or, the Conditions Essential to Human Happiness Specified, and the First of Them Developed. London: Chapman.
  10. ^ Sprading, Charles (2015). Liberty and the Great Libertarians (illustrated ed.). Auburn: Mises Institute. p. 214. ISBN 9781610161077.
  11. ^ Offer, John (2000). Herbert Spencer: Critical Assessments (illustrated ed.). IV. London: Taylor & Francis. p. 82. ISBN 9780415181877.
  12. ^ Shah, Part J., ed. (2004). Morality of Markets. New Delhi: Academic Foundation. p. 92. ISBN 9788171883660.
  13. ^ Pierson, Christopher (2020). Just Property: Property in an Age of Ideologies. III. Oxford: Oxford University Press. p. 63. ISBN 9780191090790.
  14. ^ a b v g d đ e ž z i j k Welsh, John F. (2010). Max Stirner's Dialectical Egoism: A New Interpretation (illustrated ed.). Lanham: Rowman & Littlefield. p. 129. ISBN 9780739141564.
  15. ^ Spence, Thomas (1793) [1775]. Rights of Man. Newcastle upon Tyne: The Philosophical Society. Retrieved 1 October 2020 – via Thomas Spence Society.
  16. ^ Hampsher-Monk, Iain, ed. (2005). The Impact of the French Revolution: Texts from Britain in the 1790s (illustrated ed.). Cambridge: Cambridge University Press. p. 278. ISBN 9780521570053.
  17. ^ Paine, Thomas; Pratt, Julian; Spence, Thomas (2017). [1795]. Agrarian Justice. Earthsharing Devon. p. 23. ISBN 9780244600006. Arhivirano 25 jul 2019 na sajtu Wayback Machine. Retrieved 1 October 2020 – via Earthsharing Devon.
  18. ^ George, Henry (1879). Progress and Poverty: An Enquiry Into the Cause of Industrial Depressions, and of Increase of Want with Increase of Wealth. The Remedy. London: K. Paul, Trench & Company.
  19. ^ Wenzer, Kenneth C. (1997). An Anthology of Single Land Tax Thought (illustrated ed.). Rochester: University of Rochester Press. ISBN 9781878822925.
  20. ^ George, Henry (1879). A Perplexed Philosopher. New York: Doubleday, Page & Company.
  21. ^ Smith, George H. (2 July 2013). "Herbert Spencer, Henry George, and the Land Question". Libertarianism. Retrieved 1 October 2020.
  22. ^ a b Jun, Nathan (2011). Anarchism and Political Modernity (illustrated ed.). London: A&C Black. p. 124. ISBN 9781441166869.
  23. ^ Egoumenides, Magda (2014). Philosophical Anarchism and Political Obligation. New York: Bloomsbury Publishing USA. p. 90. ISBN 9781441124456.
  24. ^ Garner, Jason (2016). Goals and Means: Anarchism, Syndicalism, and Internationalism in the Origins of the Federación Anarquista Ibérica. Oakland: AK Press. ISBN 9781849352260.
  25. ^ Hiskes, Richard P. (1982). Community Without Coercion: Getting Along in the Minimal State. Newark: University of Delaware Press. ISBN 9780874131789.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Hiskes, Richard P. (1982). Community Without Coercion: Getting Along in the Minimal State. Newark: University of Delaware Press. ISBN 9780874131789
  • Sprading, Charles (2015). Liberty and the Great Libertarians (illustrated ed.). Auburn: Mises Institute.ISBN 9781610161077.
  • Welsh, John F. (2010). Max Stirner's Dialectical Egoism: A New Interpretation (illustrated ed.). Lanham: Rowman & Littlefield. ISBN 9780739141564.

[[Категорија:Либерализам]]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Marianagld/Закон_једнаке_слободе&oldid=25577537”