Корисник:Marianagld/Закон једнаке слободе

С Википедије, слободне енциклопедије

 

Закон једнаке слободе је основни принцип либерализма и социјализма . [1] Многи мислиоци су га наводили на различите начине, а може се сажети на начин да се свим појединцима мора дати максимална могућа слобода све док та слобода не омета слободу било кога другог. [2] Док су социјалисти били непријатељски настројени према либерализму, који је оптужен да „обезбеђује идеолошко покриће за уништавање капитализма“, учењаци су изјавили да „либералистички циљеви нису толико различити од социјалистичких“, мада је та сличност у циљевима била описана као варљива због различитог значења које либерализам и социјализам дају слободи, једнакости и солидарности, укључујући значење, импликације и норме једнаке слободе које из тога произилазе. [3] [4]

Дефиниција[уреди | уреди извор]

У Другом трактату о управљању (енгл. Second Treatise of Government) (1689), [5] Џон Лок је написао: „Држава једнакости, у којој су реципрочни сва моћ и јурисдикција, нико нема више од другог; ништа није очигледније од тога да су створења исте врсте и ранга, промискуитетно рођене са свим истим предностима природе и истих способности, такође треба да буду једнаке једна међу другом без потчињавања или подвргавања, осим ако господар и поглавар свих њих не би, било каквом очигледном декларацијом своје воље, поставио једног изнад другог и дао му, очигледним и јасним именовањем, несумњиво право на доминацију и суверенитет." [6]

У делу „Потпуна оправданост мера Конгреса“ (енгл. A Full Vindication of the Measures of the Congress), написаном 1774. године, [7] Александар Хамилтон каже: „Сви људи имају један заједнички оригинал, учествују у једној заједничкој природи и сходно томе имају једно заједничко право. Не може се дати разлог зашто би један човек имао више од другог моћ над својим ближњима, осим ако му је они добровољно не дају." [8] У Социјалној статици (1851) (енгл. Social Statics), [9] Херберт Спенсер је то дефинисао као природни закон „да сваки човек може захтевати највећу слободу да користи своје способности које су компатибилне са поседовањем исте слободе за сваког другог човека“. [10] Спенсер још на други начин објашњава да „свако има слободу да чини све што жели под условом да не крши једнаку слободу било кога другог“. [11] [12] [13] Бенџамин Такер, амерички индивидуалистички анархиста и либертаријански социјалиста, дефинисао је једнаку слободу као „највећу количину слободе која је компатибилна са једнакошћу и узајамним поштовањем, у делу живота појединца у друштву, за њихове одговарајуће сфере деловања“. [14]

Заговорници и ставови[уреди | уреди извор]

Георгизам[уреди | уреди извор]

Једнако право на земљиште[уреди | уреди извор]

Томас Спенс је 1775. године објавио памфлет под насловом Права човека [15] (енгл. Rights of Man) заснован на закону једнаке слободе, где је нагласио једнако право на земљу. Према Спенсу, једнака права на земљу имамо као што имамо једнака права на живот и слободу. Ускратити неким људима ово право „у ствари је ускраћивање права на живот. Право да се било шта лиши средстава за живот, претпоставља право да се оно лиши живота.“ [16]

Томас Пејн је у свом делу Аграрна правда (енгл. Agrarian Justice) из 1795. године написао: „Слобода и власништво су речи које изражавају сваку ствар коју поседујемо, а која није интелектуалног смисла. Постоје две врсте имовине. Прва је природно власништво или оно што је створио Створитељ, као што су Земља, Ваздух и Вода. Друга је вештачко или стечено власништво или оно што је човек направио или произвео. Због тога не може бити једнакости, јер да би се једнако учествовало потребно је прво да га сваки човек једнако производи, што никада није случај; као и када би сваки човек чувао своје то било исто што и учешће. Једнакост природног власништва је тема која се обрађује у овом раду. Свака особа рођена на свету је рођена као законити власник одређене врсте имовине или њене вредности.“ [17]

У Социјалној статици (енгл. Social Statics), Херберт Спенсер је своју политичку филозофију засновао на закону једнаке слободе. Он је истакао да би ускраћивање једнаког права на коришћење земљишта могло да доведе до избацивања са планете оних који нису власници земљишта и да је у супротности са законом једнаке слободе. Реформисти земљишта су ову тачку даље разрадили, а посебно се истакао Хенри Џорџ у свом делу Напредак и сиромаштво [18] (енгл. Progress and Poverty), где је покушао да то назове пожељним опорезивањем вредности земљишта. [19] Џорџ се није сложио са Спенсером да једнако право коришћења земљишта подразумева да земљиште треба да буде национализовано. Џорџ је критиковао Спенсера за недоследност својим сопственим закључцима у делу Збуњени филозоф [20] (енгл. A Perplexed Philosopher) и навео да једнако право коришћења земљишта не подразумева заједничко власништво над земљом, стога да би се постигао закон једнаке слободе све што је потребно је опорезивање земљишта са порезом на вредност земљишта који би дестимулисао земљишно банкарство. [21]

Социјализам[уреди | уреди извор]

Једнака слобода[уреди | уреди извор]

  Идеја о једнакој слободи анархизма и социјализма почива на политичкој, социјалној и економској једнакости могућности . [22] Према Саулу Њумену једнака слобода је „идеја да су слобода и једнакост нераскидиво повезане и да се једно без другог не може имати“. Оба концепта припадају категорији еманципације, међусобно резонирају и смештају се у контекст колективног. Једнакост није секундарна у односу на слободу, као што то обично бива код либералног читања; захтев за њом превазилази формалну једнакост права и нема напетости између њих две, нема раздвајања и сукоба међу појединцима као пасивним примаоцима унутар друштва. Слобода је колективна, као и њено остварење, дели се уместо да се смањује и „само је замислива у борби за слободу свих“, а такође је праћена социјалном и економском једнакошћу. Принцип једнаке слободе је „отворени хоризонт који дозвољава бескрајне пермутације и разраде. Штавише, ближи је анархистичкој политичкој етици: превазилази социјалистичку, као и либералну традицију и подразумева да се слобода и једнакост не могу применити унутар државе и преиспитује све облике доминације и хијерархије.“ [23]

Михаил Бакуњин, познат по речима да „[см]о убеђени да је слобода без социјализма привилегија и неправда, а да је социјализам без слободе ропство и бруталност“, [24] је изјавио и: „Ја сам истински слободан само када су сва људска бића, мушкарци и жене, подједнако слободни. Слобода других мушкараца не негира нити ограничава моју слободу, већ је напротив, њена неопходна премиса и потврда.“ [22]

Према Бенџамину Такеру једнака слобода подразумева да је „свака особа подједнако слободна да следи свој лични интерес, и да је приморана само на „узајамност поштовања““ [14] . Такер је то пре означио као уговор или друштвену конвенцију, а не као природно право: „Како је једнака слобода сама по себи друштвена конвенција (јер не постоје природна права), очигледно је да анархизам признаје исправност приморавања појединаца да поштују једну друштвену конвенцију. Из овога, међутим, не произилази да признаје исправност приморавања појединаца да поштују све друштвене конвенције. Анархизам штити једнаку слободу (чија је својина проистекла из рада само један израз у одређеној сфери), не зато што је друштвена конвенција, већ зато што је једнака слобода, односно зато што је сам анархизам.“ [14] Такер је навео да једнаку слободу треба штитити кроз добровољно удруживање, а не кроз власт, јер она представља негацију једнаке слободе. [14]

Према Џону Ф. Велшу, једнака слобода је „за Такера апсолутни или први принцип, будући да се као основни концепт појављује у свим његовим делима. Он јасно каже да је једнака слобода нераскидиво повезана са његовим поимањем како анархизма тако и самовласништва. Такер изједначава једнаку слободу са анархизмом.“ [14] Иако тврди да је једнака слобода више друштвена творевина него природно право, Такер „уноси у схватање реторику права, укључујући концепте дужности и принуде“. [14] Такер, позивајући се на егоистички анархизам Макса Штирнера, каже да људи имају „дужност да поштују права једни других, где се реч „право" користи у смислу границе, коју принцип једнаке слободе логично позиционира изнад моћи", . [14] Још додаје да је „једина човекова дужност да поштује туђа „права”” и да је „једино човеково право над другима да спроводи ту дужност”. [14] Велш наводи да је Такер своје схватање о једнакој слободи засновао на „разлици између инвазије и отпора, између управљања и одбране“. [14] Такер је користио термин инвазија да означи „линију унутар које слобода деловања“, тј. позитивна слобода, „се не сукобљава са слободом деловања других“. [14]

За Пола Елцбахера, људи имају право да се одупру инвазији и бране или штите своју личну слободу. Елцбахер је написао да „појединац има право да одбије инвазију на његову сферу деловања“. [14] Према Велшу, Такер је предложио да се „закону једнаке слободе дају зуби кроз стварање „одбрамбених удружења” која би деловала принудно у име анархистичког принципа једнаке слободе, забрањујући и захтевајући поправљање инвазивних деловања”. [14] Ричард П. Хискес у свом делу Заједница без принуде: Слагање у минималном (енгл. Community Without Coercion: Getting Along in the Minimal State) наводи да је „критика индивидуализма због његовог наводног недостатка заједничког сентимента погрешна: индивидуализам као средство политичке организације је способан да очува слободу појединца и обезбеди добробит за све људе у друштву“. [25]

Види још[уреди | уреди извор]

 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Newman, Saul (2011). Politics of Postanarchism (reprint ed.). Edinburgh: Edinburgh University Press. p. 21. ISBN 9780748654161.
  2. ^ Propp, Steven H. (2002). Inquiries: Philosophical: How and Why Do People Disagree?. Bloomington. p. 139. ISBN 9781475900538.
  3. ^ Boyd, Tony; Harrison, Kevin, ур. (2003). Understanding Political Ideas and Movements. Manchester, England: Manchester University Press. стр. 3—4. ISBN 9780719061516. 
  4. ^ Anton, Anatole; Schmitt, Richard (2012). Taking Socialism Seriously. Lanham, Maryland: Lexington Books. стр. 220—222. ISBN 9780739166352. 
  5. ^ Locke, John (1821) [1689]. "II". Second Treatise of Government. Whitmore and Fenn, and C. Brown. p. 189.
  6. ^ Hittinger, John (2002). Liberty, Wisdom, and Grace: Thomism and Democratic Political Theory (illustrated ed.). Lanham: Lexington Books. p. 101. ISBN 9780739104125.
  7. ^ Hamilton, Alexander (15 December 1774). "A Full Vindication of the Measures of the Congress". National Archives of Founders Online. In Syrett, Harold C., ed. (1961). The Papers of Alexander Hamilton. 1 (1768–1778). New York: Columbia University Press. pp. 45–78.
  8. ^ White, Morton (1989). Philosophy, The Federalist, and the Constitution (reprint ed.). Oxford: Oxford University Press. p. 28. ISBN 9780195363074.
  9. ^ Spencer, Herbert (1851). "Chapter 4". Social Statics: Or, the Conditions Essential to Human Happiness Specified, and the First of Them Developed. London: Chapman.
  10. ^ Sprading, Charles (2015). Liberty and the Great Libertarians (illustrated ed.). Auburn: Mises Institute. p. 214. ISBN 9781610161077.
  11. ^ Offer, John (2000). Herbert Spencer: Critical Assessments (illustrated ed.). IV. London: Taylor & Francis. p. 82. ISBN 9780415181877.
  12. ^ Shah, Part J., ed. (2004). Morality of Markets. New Delhi: Academic Foundation. p. 92. ISBN 9788171883660.
  13. ^ Pierson, Christopher (2020). Just Property: Property in an Age of Ideologies. III. Oxford: Oxford University Press. p. 63. ISBN 9780191090790.
  14. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Welsh, John F. (2010). Max Stirner's Dialectical Egoism: A New Interpretation (illustrated ed.). Lanham: Rowman & Littlefield. p. 129. ISBN 9780739141564.
  15. ^ Spence, Thomas (1793) [1775]. Rights of Man. Newcastle upon Tyne: The Philosophical Society. Retrieved 1 October 2020 – via Thomas Spence Society.
  16. ^ Hampsher-Monk, Iain, ed. (2005). The Impact of the French Revolution: Texts from Britain in the 1790s (illustrated ed.). Cambridge: Cambridge University Press. p. 278. ISBN 9780521570053.
  17. ^ Paine, Thomas; Pratt, Julian; Spence, Thomas (2017). [1795]. Agrarian Justice. Earthsharing Devon. p. 23. ISBN 9780244600006. Архивирано 25 јул 2019 на сајту Wayback Machine. Retrieved 1 October 2020 – via Earthsharing Devon.
  18. ^ George, Henry (1879). Progress and Poverty: An Enquiry Into the Cause of Industrial Depressions, and of Increase of Want with Increase of Wealth. The Remedy. London: K. Paul, Trench & Company.
  19. ^ Wenzer, Kenneth C. (1997). An Anthology of Single Land Tax Thought (illustrated ed.). Rochester: University of Rochester Press. ISBN 9781878822925.
  20. ^ George, Henry (1879). A Perplexed Philosopher. New York: Doubleday, Page & Company.
  21. ^ Smith, George H. (2 July 2013). "Herbert Spencer, Henry George, and the Land Question". Libertarianism. Retrieved 1 October 2020.
  22. ^ а б Jun, Nathan (2011). Anarchism and Political Modernity (illustrated ed.). London: A&C Black. p. 124. ISBN 9781441166869.
  23. ^ Egoumenides, Magda (2014). Philosophical Anarchism and Political Obligation. New York: Bloomsbury Publishing USA. p. 90. ISBN 9781441124456.
  24. ^ Garner, Jason (2016). Goals and Means: Anarchism, Syndicalism, and Internationalism in the Origins of the Federación Anarquista Ibérica. Oakland: AK Press. ISBN 9781849352260.
  25. ^ Hiskes, Richard P. (1982). Community Without Coercion: Getting Along in the Minimal State. Newark: University of Delaware Press. ISBN 9780874131789.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Hiskes, Richard P. (1982). Community Without Coercion: Getting Along in the Minimal State. Newark: University of Delaware Press. ISBN 9780874131789
  • Sprading, Charles (2015). Liberty and the Great Libertarians (illustrated ed.). Auburn: Mises Institute.ISBN 9781610161077.
  • Welsh, John F. (2010). Max Stirner's Dialectical Egoism: A New Interpretation (illustrated ed.). Lanham: Rowman & Littlefield. ISBN 9780739141564.

[[Категорија:Либерализам]]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Marianagld/Закон_једнаке_слободе&oldid=25577537”