Џон Лок

Из Википедије, слободне енциклопедије
Џон Лок

Џон Лок
Џон Лок

Информације
Датум рођења 29. август 1632.
Место рођења Рингтон (Енглеска)
Датум смрти 28. октобар 1704.
Место смрти Есекс (Енглеска)
Рад


Џон Лок (енгл. John Locke; Рингтон, 29. август 1632Есекс, 28. октобар 1704) је био енглески филозоф. Оспоравао учење o „урођеним идејама“; заступао сензуалистичку теорију сазнања (дух је по рођењу „tabula rasa“; „ничег нема у интелекту што претходно није било у чулима“), којом је утемељена емпиристичка традиција у енглеској филозофији (Оглед o људском разуму). Његова политичка филозофија, заснована на природноправној доктрини, садржи класичне формулације темељних начела либерализма (Две расправе o влади). Залагао се за верску толеранцију (Писма o толеранцији I—IV, 16891706). Бавио се и педагошким проблемима (Мисли o васпитању, 1693).

Биографија[уреди]

Џон Лок родио се исте године као и Спиноза, а готово пола века после Хобса (1632. године). Револуционарна збивања у Енглеској средином XVII века доживљавао је као дечак и младић. Док је његов отац, правник и ватрени пуританац, као официр револуционарне армије активно учествовао у грађанском рату, дотле је син учио, најпре на Школи у Вестминстеру (16461653) а затим у Оксфорду (1653-1657), где је по завршетку студија остао као нека врста асистента за грчки језик и реторику, а касније за моралну филозофију. Схоластичка филозофија, која је у то време још увек доминирала у Оксфорду, није успела да зарази Лока. Осјећајући антипатију према њој, он је свој боравак у Оксфорду користио пре свега за самостално студирање новијих филозофских дела (у првом реду Декартових, а такође и Бејконових, Хобсових, Гасендијевих), као и за проучавање природних наука (хемије, експерименталне физике и нарочито медицине), те се упознао и спријатељио са славним хемичаром Робертом Бојлом и лекаром Сиденхамом, који су се на подручју својих струка борили за примену емпиријских метода.

У вријеме Локовог рада на оксфордском универзитету дошло је до рестаурације Стјуарта. Буржоазија и ново племство понудили су (две године после Кромвелове смрти) круну сину погубљеног краља Чарлсу II (владао 16601685). С обновом краљевства обновљена је и супротност између краља и парламента, те је дошло до образовања двеју странака: торијеваца (свештенство, дворска аристократија и заостало племство - присталице краљевског апсолутизма) и виговаца (представници буржоазије и новог племства - присталице ограничења краљевске власти и владавине парламента). Лок, који је у прво време после рестаурације био донекле склон Стјуартима, нашао се ускоро у табору виговаца. На такву његову политичку оријентацију много је деловало његово познанство (склопљено 1666. год.) с бароном Ешлијем, каснијим лордом Шафтсбуријем, једним од вођа виговске опозиције. У току низа година он је био кућни лекар Ешлијеве породице, васпитач његовог најстаријег сина, а такође секретар и саветник самог барона. Кад је Ешли 1672. године постао лорд-канцелар Лок је добио високу државну функцију, а кад је он ускоро после тога пао, морао је мало касније и Лок напустити свој положај (1675), те је отишао у Француску, одакле се вратио после четири године. Пред налетом реакције морао је лорд Шафтсбури 1682. године побећи у Холандију, гдје је идуће године умро, а неколико месеци после његове смрти и Лок се склонио у Холандију, где је провео пет година. То су за њега биле године плодног рада, у којима је поред осталог довршио и своје главно дело „Оглед о људском разуму“.

Медутим тријумф реакције у Енглеској није био дуготрајан. Наследник Чарлса II, његов брат Џејмс II, бавио се нереалним планом, да обнови не само радикални краљевски апсолутизам, већ и католичанство, па су се виговци споразумели с делом торијеваца, да на престо позову из Холандије краља, који ће им боље одговарати - Вилијама III Оранског. Он се одазвао позиву парламента, те се, не наишавши на отпор, искрцао 1688. у Енглеској, док је Џејмс побегао у Француску. Тај догађај се у историографији назива „славном револуцијом“ („Glorius Revolution“). Тако је 1688. године у Енглеској успостављена буржоаска монархија, у којој краљу припада углавном част, а парламенту власт. А сам парламент је био орган владавине буржоаско-племићког савеза, савеза у којем је поред јединства постојала и противуречност између торијеваца (конзервативног племићког крила тога савеза) и виговаца (његовог буржоаског крила). Између те две партије стално се водила борба и превласт је припадала час једној, час другој (до године 1760. претежно виговцима). Али та борба стално је остајала у парламентаром оквиру. Заједно с Вилијамом III Оранским (тачније: бродом, којим је путовала краљева жена), вратио се у Енглеску и Лок.

Доживевши тако победу политичких принципа, за које се залагао, он је остатак живота провео задовољан и поштован. Понуђену дужност посланика на бранденбуршком двору одбио је из здравствених разлога, али је прихватио неке лакше дужности. 1691. године преселио се на сеоско добро једне пријатељске породице крај Лондона, гдје је мирно проживео последњих тринаест година примајући повремено посете Колинса, Молиноа, Њутна и других истакнутих научних радника и поштовалаца. Ту је овај мислилац дочекао и смрт (1704. године).

Теорија сазнања[уреди]

Наш разум за Лока је празна таблица за писање (табула раса) јер ничег у нашем уму нема чега претходно није било у чулима (Nihil est in intellectu quod antea non fuerit in sensu). Он се заправо са рационалистима не спори око елементарних способности разума (памћење, асоцијације, уочавање...), већ да ли се у тавком разуму налазе самостални садржаји (идеје) који не долазе споља (из чула). Његова теорија је одговор на метафизичке спекулације о урођеним идејама. Већ код Хобса речи нису ствари, већ ознаке за врсте ствари. Код Лока идеја је назив за све што дух опажа у себи или што је непосредни предмет опажаја, мисли или разума. Ниједна ствар није урођена јер иста ствар може постојати или не постојати, а људе који не разумеју речи чудни појмови не могу збунити (округли квадрат). Ако су идеје урођене, зашто бисмо ишта откривали, зашто онда нема самоочевидности већ се све учи. Одакле сазнање и докле оно сеже. Лок каже да се наша празна табла употпуњава утисцима, иако признаје да разуме није потпуно пасиван. Домет сазнања је истоветан са доменом нашег искуства. Идеја означава сваки садржај свести, а не само опште појмове или „универзалије“. (субјективни идеализам).

Лок оставља могућност да можда постоје нека урођена морална начела (супротстављање убиству из користи), али се боји да ако то прихватимо онда заиста све идеје јесу урођене, па их само чулима оживљавамо.

Локова подела идеја[уреди]

1. Према извору – идеје из спољних утисака (идеје сензације) и оне из садржаја самопосматрања (идеје рефлексије)

2. Према сложености – просте и сложене.

а. Просте идеје су основна грађа нашег искуства и сазнања и разум је током процеса њиховог примања потпуно пасиван. Могу доћи из једног или више чула, али и путем рефлексије. У ову групу идеја спадају идеје опжања (мишљења) и воље (хтења).

б. Сложене идеје настају поређењем, апстраковањем или комбиновањем простих:

  • Идеје модуса (својства) су оне које не постоје одвојене, веч на нечему и које се међусобно мешају (удаљеност, запремина, место итд.)
  • Идеје супстанције су носиоци модуса и могу бити индивидуалне и основне (злато, вода...)
  • Идеје релације су оне које се односе на промену неке ствари деловањем друге (узроци и последице, исто и различито, настајање и пропадање)
  • Апстрактне идеје су оне које настају проналажењем заједничке идеје у простим идејама

3. Према реалности – реалне су све идеје које имају основу у реалним прототиповима, а фантастичне оне које ју немају. Све просте идеје су реалне, а фантастичне су увек сложене. (кентаур)

4. Према адекватности – адекватне идеје су оне сложене реалне идеје које у потпуности одговарају реалним прототиповима, а неадекватне су оне које своје прототипове приказују непотпуно. Лок разликује примарне и секундарне квалитете. Идеја је име за садржај свести, а квалитет за моћ предмета да у нашој свести производе идеју. Примарни квалитети припадају предметима и одраз су реално (објективно) постојећег, па их примамо путем чула, а изазивају их спољни објекти реалним својствима (ми на њих не можемо да утичемо). Секундарни квалитети нису реално постојећи и представљају моћ предмета да путем комбинације реално постојећих квалитета изазове и оне које то нису, па их добијамо преко једног чула и оне зависе од околности опажања и стања чула.

Локова теорија се назива репрезентационом теоријом идеја и по њој су истините само реалне и адекватне идеје, односно, оне које имају реалне прототипове. Међутим, оспоривачи ове теорије кажу да се на основу идеја никада не може доказати постојање ствари по себи и зато су је негирали чак и Локови наследници, Дејвид Хјум и Џорџ Беркли.

Сазнање је, најзад, опажање повезаности или неповезаности или слагања и противречности између идеја.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Џон Лок