Korisnik:Todor2001/pesak

Ginko je rod vrlo neobičnih biljaka koje ne cvetaju. Naučno ime se takođe koristi kao englesko ime. Red koji mu pripada, Ginkgoales, prvi put se pojavio u Permiji, pre 270 miliona godina, verovatno je izveden iz "semenskih paprati" iz reda Peltaspermales, a sad sadrži samo ovaj jedinstveni rod i vrstu. Brzina evolucije unutar roda je bila spora i gotovo sve njegove vrste su izumrle do kraja Pliocena; izuzetak je jedina živa vrsta, Ginko biloba, koja se u divljini nalazi samo u Kini, ali se uzgaja širom sveta. Odnosi između ginka i drugih grupa biljaka nisu u potpunosti razrešeni.

Praistorija

Ginko (Ginkgoales) je živi fosil, fosil sličan modernom ginko iz Perme, datiraju pre 270 miliona godina. Najpouzdanija grupa predaka iz reda Ginkgoales je Pteridospermatophyta, takođe poznata i kao "semenska paprat", tačnije red Peltaspermales. Najbliži živi rođaci klade su cikade koji sa postojećom G. Biloba dele karakteristike pokretne sperme. Fosili koji se mogu pripisati rodu Ginko prvi su se pojavili u ranoj Juri, a rod se diverzifikovao i proširio po Lauraziji tokom srednje Jure i rane Krede. Opadao je u raznovrsnosti kako je kreda napredovala izumiranjem vrsta kao što je Ginkgo huolinhensis, a od Paleocena je samo nekoliko vrsta ginka, Ginkgo cranei i Ginkgo adiantoides, ostalo na severnoj hemisferi, dok je izrazito drugačiji (i slabo dokumentovani) oblik ostao u južnoj hemisferi. Na kraju Pliocena, fosili Ginko-a nestali su iz evidencije fosila svuda, osim u malom području centralne Kine, gde su savremene vrste preživele. Pitanje je može li se pouzdano razlikovati fosilna vrsta ginkoa severne hemisfere. S obzirom na spor tempo evolucije i morfološku sličnost među pripadnicima roda, možda je postojala samo jedna ili dve vrste u Severnoj hemisferi kroz celokupnost Kenozoika: današnja G. Biloba (uključujući G. adiantoides) i G. gardneri iz paleocena Škotske.

Ginko Biloba

Makar morfološki, vrste G. gardneri i vrste južne hemisfere jedine su poznate postjurskog vremena koje se mogu nedvosmisleno prepoznati. Ostatak je možda bio vrsta ili podvrsta. Implikacija je da se G. biloba dogodio u izuzetno širokom rasponu, imao je izuzetnu genetsku fleksibilnost i, iako se genetski razvijao, nikada nije pokazao mnogo specifičnosti. Iako se može činiti neverovatnim da vrsta može postojati kao susedna celina tokom više miliona godina, mnogi parametri životne priče o ginkoima odgovaraju. To su: ekstremna dugovečnost; mala stopa reprodukcije; (u kenozoičkim i kasnijim vremenima) široka, naizgled neprekidna, ali stalno ugovarajuća distribucija u kombinaciji sa, koliko se može pokazati iz zapisa o fosilima, ekstremnim ekološkim konzervativizmom (ograničenje na poremećena okruženja).

Moderna G. biloba najbolje raste u dobro navodnjenim okruženjima, a izuzetno slični fosilni ginkoa uspevao je u sličnim okruženjima; Zapisi sedimenata na većini fosilnih lokaliteta Ginko pokazuju da je porastao uglavnom u sredinama duž potoka i nasipa. Ginko stoga predstavlja „ekološki paradoks“ jer, iako ima neke povoljne osobine za život u teškim sredinama (klonska reprodukcija), mnoge druge njegove osobine u istoriji života (spor rast, velika veličina semena, kasna reproduktivna zrelost) su suprotne od one izložene u modernim biljkama koje uspevaju u teškim sredinama.

S obzirom na sporu brzinu evolucije roda, moguće je da Ginko predstavlja strategiju od pre angiosperma za opstanak u teškim okruženjima. Ginko se razvio u doba pre cvetanja biljaka, kada su paprati, cikade i cikadoidi dominirali u teškim okruženjima, formirajući nisku, otvorenu i grmljavu krošnju. Veliko seme ginka i njegova navika da se „vijuga“ - naraste do visine od 10 metara pre nego što izduže svoje bočne grane - mogu biti adaptacije takvom okruženju. Raznolikost u rodu Ginko propadala je kroz kredu (zajedno sa papratima, cikadama i cikadoidima), u isto vreme su i cvetajuće biljke bile u porastu, što podupire ideju da su cvetajuće biljke, sa svojim boljim prilagođavanjima na uznemiravanje, raselile ginko i njegove saradnike tokom vremena.