Kraljevski trgovački kreditni zavod

Kraljevski trgovački kreditni zavod bio je novčani zavod formiran u Kraljevu 1924. godine. Ovaj novčani zavod je kreditima pomagao poslovanje trgovaca, zanatlija i zemljoradnika, ali je najviše investirao u Akcionarsko društvo Mataruška Banja, koje je raspolagalo velikom površinom banjskog zemljišta na kom su se nalazila i banjska kupatila. Zbog krize koja je nastupila tridesetih godina, Kraljevski trgovački kreditni zavod je morao da zatraži zaštitu države. Njegovo poslovanje je potom trajno okončano izbijanjem Drugog svetskog rata i nemačkom okupacijom.

Istorijat

Akcija Kraljevskog trgovačkog kreditnog zavoda

Prvi svetski rat je doveo do znatnog pada broja novčanih zavoda u Srbiji. Mnogi zavodi koji su poslovali pre rata su tokom njegovog trajanja i okupacije pretrpeli velike štete, zbog kojih nisu mogli da obnove svoje poslovanje. Međutim, kako je potreba za novcem rasla u novoformiranoj Kraljevini SHS, tokom dvadesetih godina je započeto sa osnivanjem novih novčanih zavoda. Velike potrebe za kreditima su omogućile naplaćivanje visokih kamata i samim tim veliku zaradu za banke. Jedan od novih novčanih zavoda, formiranih tokom prve polovine dvadesetih godina, bio je i Kraljevski trgovački kreditni zavod. On je formiran 1924. godine. Polovinom aprila te godine potrebnu dokumentaciju za osnivanje banke podneli su: Lazar P. Kuzmanović, trgovac; Milan J. Jovičić, trgovac; Nikola Čukulić, opančar; Aleksa N. Jelesijević, trgovac; Velisav Tomović, trgovac; Miodrag Jovanović, pekar; Todor Šević, inženjer; Milan Todosijević, hotelijer; Branislav K. Paštrović, advokat, i Radomir J. Jovičić, trgovac. Na ovaj korak ih je podstakla i želja za zaradom preko visokih kamata, ali i udruživanje kapitala radi zajedničkog ulaganja. U vreme osnivanja Trgovačkog kreditnog zavoda u Kraljevu su poslovale još dve banke: Kraljevska privredna banka i Kraljevska akcionarska štedionica.

Statutom je bilo predviđeno da se ustanova nazove Kraljevska trgovačka banka, ali je ime vrlo brzo promenjeno u Kraljevski trgovački kreditni zavod, pre nego što je i stiglo odobrenje za rad od Ministarstva trgovine i industrije. Glavnica od 2.000.000 dinara bila je podeljena u 2000 akcija od po 1000 dinara. Visoka nominala akcije govori o tome da su osnivači bili sigurni da raspolažu dovoljnom količinom kapitala i da im je želja bila da se kapital koristi za ulaganja u kojima je većina akcionara već učestvovala. Statut je predvideo da ova ustanova obavlja čisto bankarske poslove. Upravni odbor je brojao 7 članova, a Nadzorni 5. Mandati članova ovih odbora trajali su godinu dana. Najveći broj akcionara Trgovačkog kreditnog zavoda bio je iz Kraljeva, ali ih je bilo i iz Ušća, Leskovca, Užica, Beograda i Čačka. Sedište Zavoda je bilo na Trgu kralja Aleksandra broj 30.

Akcije Akcionarskog društva Mataruška Banja

Banka je isprva kredite davala zanatlijama i trgovcima kraljevačkog kraja. Krediti zemljoradnicima su isprva bili ređe odobravani, ali je to promenjeno nakon što se pokazalo da i oni redovno ispunjavaju svoje obaveze. Najvažnije ulaganje ovog novčanog zavoda je bilo vezano za poslovanje Akcionarskog društva Mataruška Banja, osnovanog 1907. godine. Kako je Trgovački kreditni zavod upisao gotovo polovinu nominalne vrednosti akcija i kako su članovi Upravnog odbora bili i u upravi Društva Mataruška Banja, jasno je da je prvenstveni cilj najvećih akcionara Trgovačkog kreditnog zavoda bio obezbeđivanje sredstava za dalji razvoj Društva Mataruška Banja. Društvo je raspolagalo velikom zemljišnom površinom na kojoj su bila podignuta kupatila sa zgradama, što je, prema tržišnoj vrednosti, predstavljalo veliki kapital za lokalne pojmove.

Stagnacija poslova u drugoj polovini dvadesetih godina dovela je do povećanja štednje u bankama. Tako su banke sada raspolagale sa viškom novca, koji je, umesto za privredu, uglavnom bio korišćen za kreditiranje zemljoradnika. Ovaj trend se ogledao i u poslovanju Trgovačkog kreditnog zavoda. Visina štednih uloga u Trgovačko kreditnom zavodu je na kraju 1928. godine bila sedmostruko veća u odnosu na 1924. godinu. Tokom međuratnog perioda na poslovanje banke je uticala i politička pripadnost njenih vodećih ljudi, odnosno znalo se koja je banka bila „radikalska” a koja „demokratska”. U slučaju Kraljevskog trgovačkog kreditnog zavoda, njegov dugogodišnji predsednik Upravnog odbora bio je Lazar Kuzmanović, koji je kao kandidat na listi Narodne radikalne stranke za mesto poslanika iz Žičkog sreza bio izabran 1927. i 1931. godine.

Krah na njujorškoj bezi 1929. godine označio je početak Velike krize, koja se tokom 1930. i 1931. godine prelila na Evropu. Pošto je Jugoslavija bila mahom agrarna zemlja, u kojoj je skoro tri četvrtine stanovništva živelo od poljoprivrede, nju je najviše pogodila agrarna kriza koja je usledila početkom tridesetih godina. Pad cena poljoprivrednih proizvoda osetno je umanjio kupovnu moć poljoprivrednika i naterao ih je da se dodatno zadužuju. Sa druge strane, banke su zbog nenaplativih i neprofitabilnih investicija ostajale bez sredstava za poslovanje. Zbog toga se pojavio strah među štedišama, pa su oni krajem 1931. godine masovno počeli da povlače novac. Kriza poverenja je mnoge novčane zavode oterala u stečaj. Međutim, za banke su još pogubnije bile posledice Zakona o zaštiti zemljoradnika, donetog 19. aprila 1932. godine. Ovim zakonom je uveden moratorijum na isplatu seljačkih dugova, koji je potom stalno bio produžavan. Banke su zbog toga sve teže poslovale, pa su morale početi sa likvidacijom dotadašnjih poslova.

Zbog gorenavedenih poteškoća Kraljevski trgovački kreditni zavod je morao svoje poslovanje da ograniči na isplatu štednih uloga i regulisanje drugih obaveza po dospeću. Do 1938. godine štediše su isplaćivane novcem koji se našao u Banci do izbijanja krize i smanjivanjem osnovnog bančinog kapitala. Kako su se teškoće u poslovanju nastavljale, Kraljevski trgovački kreditni zavod se obratio državi za pomoć, tražeći da bude stavljen pod zaštitu. Članovi Upravnog odbora su u molbi izneli stav da se krizi kraj nije mogao predvideti, a da mere preduzete od strane države nisu urodile plodom jer nisu sprovedene po unapred utvrđenom planu. Teško stanje u kom su se našli svi novčani zavodi uticalo je i na njihovo međusobno poslovanje. Kraljevski trgovački kreditni zavod je imao konstantni poslovni odnos sa Kraljevskom akcionarskom štedionicom, ali je potreba za gotovim novcem narušavala to partnerstvo. Zavod se kod Štedionice zadužio još 1931. godine za 650.000 dinara, a kao zalog je dao akcije Akcionarskog društva Mataruška Banja. Iako je trebalo da taj dug u potpunosti bude isplaćen do kraja 1938. godine, zbog krize je to postalo nemoguće. Trgovački kreditni zavod je zbog toga tražio od države da mu se odobri novi kredit od 200.000 dinara, koji bi iskoristio da isplati svoj dug Štedionici. Problem vraćanja ovog duga je doveo do sudskog spora naredne 1939. godine. Štedionica je tužila Kraljevski trgovački kreditni zavod jer on nije želeo da isplati kamatu na svoj dug, pozivajući se na to što se nalazio pod državnom zaštitom. Dalji razvoj ovog spora zaustavilo je izbijanje Drugog svetskog rata, koje je trajno obustavilo rad kraljevačkih novčanih zavoda.