Pređi na sadržaj

Krenholmska manufaktura

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Krenholmska manufaktura, 2009

Krenholmska manufaktura (est. Kreenholmi Manufaktuur; nem. Krähnholm Manufaktur; rus. Кренгольмская мануфактура) je bila kompanija za proizvodnju tekstila koja se nalazila na rečnom ostrvu Krenholm u gradu Narva, u Estoniji, blizu granice sa Rusijom. Nalazi se uz obale reke Narve, pored velikog vodopada, 16 km od Baltičkog mora. Osnovao je Ludvig Knop 1857. godine, trgovac pamukom iz Bremena u Nemačkoj. U jednom trenutku, fabrike za predenje i proizvodnju pamuka kompanije bile su najveće na svetu;[1] a Krenholm se u svoje vreme smatrao najvažnijom fabrikom bivšeg Ruskog carstva; posedovao je 32.000 hektara zemlje i zapošljavao 12.000 ljudi.[2]

1872. organizovan je prvi štrajk radnika u istoriji Estonije, kao i jedan od najranijih štrajkova radnika u čitavoj tadašnjoj Ruskoj imperiji. Nakon sovjetske invazije i okupacije Estonije 1940. godine, imovina kompanije je nacionalizovana. Krenholmska imovina je ponovo privatizovana 1994. godine, tri godine nakon što je Estonija ponovo stekla nezavisnost. Nova kompanija je otišla u stečaj 2010. godine i nastavila ograničeno poslovanje nakon kupovine od strane grupe vlasnika.

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Ostrvo na kome će fabrika biti smeštena nalazilo se između dva vodopada na reci Narva (Narova) sa pogledom na grad Narvu. Područje je bilo deo Švedske sve dok ga nije zauzelo rusko carstvo 1704. godine, tokom Velikog severnog rata 1700–1721.[3] Samo jedna mala pilana se nalazila na ostrvu tokom 18. veka, jer je bogata lokalna nemačka trgovačka porodica posedovala ostrvo i koristila ga kao utočište za odmor. Jedan nemački trgovac je napravio neuspešan pokušaj da pokrene posao proizvodnje vune na ostrvu tokom 1820-ih; prekinuta je 1831.[3]

Sredina 19. veka i osnivanje Krenholma

[uredi | uredi izvor]
Osnivači kompanije Krenholmske manufakture (1857). Stoje, s leva: Ernst Kolbe, braća Aleksej Hludov i Gerasim Hludov. Sede, s leva: Kuzma Soldatjonkov, baron Ludvig Knop i Ričard Barlou. (Ilustracija iz albuma „Krenholmska manufaktura. Istorijski opis, sastavljen povodom pedesetogodišnjice postojanja“; Sankt Peterburg, 1907.)

Godine 1856, pionir industrije pamuka,[4] Ludvig Knop, kupio je ostrvo Krenholm za 50.000 rubalja od naslednika lokalnog trgovca Suthofa.[5] Proizvodnu kompaniju je godinu dana kasnije, 1857. godine, osnovao Knop, zajedno sa početnim investitorima Kuzmom Soldatjonkovim, Aleksejem Hludovom, Gerasimom Hludovom, Ričardom Barlouom i Ernstom Kolbeom.[6] Bila je navedena kao akcionarska i u početku se sastojala od 400 akcija po 5.000 rubalja svaka, a kompanija je procenjena na 2 miliona rubalja. Dozvolu je dao car Aleksandar II 23. jula 1857. Knop je bio generalni direktor kompanije do svoje smrti 1894. godine, Johan Prove ga je nasledio na ovoj poziciji.

Tabela koja pokazuje rast proizvodnje fabrike u prvih 50 godina[2]

Svečanom polaganju kamena temeljca 30. aprila 1857. godine prisustvovao je niz uglednih gostiju. Prvobitni raspored fabrike sastojao se od četiri velike zgrade i dve fabrike. „Leva“ i „desna“ zgrada predionica (korpus) zajedno su činili fabriku za predenje, zajedno sa fabrikom za tkanje projektovanu po istom konceptu. Levi korpus predionice prvi je završen u jesen 1857. godine, počeo je sa radom u jesen 1858. godine, a kasnije će biti poznat kao „Stara polovina” ili „Staro krilo”. Ostale tri zgrade izgrađene su u narednim godinama, a većina radova je završena oko 1862. godine. Stalno rastuća radna snaga u fabrici dovela do proširenja stambenog prostora za radnike tokom 1860-ih. Pored fabrika i domova, tokom ovih godina izgrađene su i druge zgrade: stambena kuća za kancelarijske radnike, kuća za poslovođe i nadzornike, mala školska zgrada, mala ambulanta i apoteka.[7]

Kuća izgrađena za direktora preduzeća

Fabrike su izgrađene od krečnjaka iz lokalnog kamenoloma; svi objekti za radnike izgrađeni su od balvana.[3] Kako je Baltičko more samo oko 16 km udaljeno, podignuta su velika skladišta pamuka u luci na ušću reke gde je pamuk, uvezen direktno iz Sjedinjenih Država ili Liverpula, skladišten i po potrebi se dopremao rekom do fabrike.[8] Nova predionica je izgrađena na ostrvu 1870. godine, a kompanija je kupila susedno ostrvo Georgijevski 1872. godine i tu izgradila još jedan pogon 1899.[5] Kompanija je takođe kupila zgradu Joala i pretvorila je u pogon 1884. godine, proširivši je 1890. godine. Kompleks je u početku proizvodio platno jednostavnog tkanja, a sirovine je dobijao iz Amerike, Egipta i Indije. Uvođenje železničke pruge Sankt Peterburg – Talin (Reval) otvorilo je tržišta Centralne Azije. Godine 1893. imao je 340.000 vretena, 22.000 razboja i zapošljavao 7.000 ljudi.[9] Profesor Gerhart fon Šulce-Gavernic je posetio fabrike 1890-ih izjavivši da je „celo mesto deo Engleske na ruskom tlu“.[2]

Mašine za češljanje i predenje bile su iz firme Platt Bros & Co Ltd, iz Oldama, iz Engleske. Neki od razboja su bili engleski, ali većinu ih je izrađivala firma u svojoj livnici i mašinskoj radionici, koje su bile dodatak fabrici. Pokretna snaga uključivala je 11 vodenih turbina ukupne snage 8.550 konjskih snaga, a korišćene su i dopunske parne mašine od 700 konjskih snaga. Sedamdeset procenata vretena korišćeno je za izradu prediva za prodaju uglavnom u Sankt Peterburgu i Moskovskom tekstilnom okrugu. Posebnost fabrike bilo je predivo od 90 strukova, napravljeno od egipatskog prediva, za proizvođače guma. Asortiman proizvedenog prediva bio je širok, od 3 do 90 strukova, a oko 330.000 vretena su bile sprave za predenje. Tkani tekstil se uglavnom sastojao od štampane tkanine raznih vrsta sastava i satena. Praktično sva roba je za to vreme otpremana u fabriku u Moskvi.[2]

Pogled na ostrvo i objekte

Upravnici i pomoćnici upravnika bili su uglavnom Englezi, kao i neki Nemci i Rusi.[3] Većina radnika su bili Estonci, ali se u početku mali udeo ruskih radnika vremenom povećavao. Kompanija je obezbedila bolnicu, školovanje za 1.200 dece, luteransku crkvu (za Estonce i Nemce) i rusku pravoslavnu crkvu. Zaposleni su živeli u fabrici plaćajući nominalnu kiriju.[2] Vlasnici su obezbeđivali mesečnu naknadu i pansion za radnike koji su u fabrici proveli duže od 30 godina.[10]

Reka Narva, vodopadi Narve i zgrade Krenholmske manufakture, 1886.

Štrajk iz 1872.

[uredi | uredi izvor]

U fabrici je došlo do izbijanja kolere koja je počela da se širi među radnicima 21. jula 1872.[3] Pokrajinski medicinski inspektor dr Johan-Eduard fon Falk istražio je događaj i datirao vremensku liniju izbijanja od 21. jula do 21. septembra. Na kraju je prijavio 503 infekcije i 334 smrtna slučaja u fabrici, iako su ove kontinuirano revidirane procene osporavali i radnici i spoljni savremenici koji su verovali da su pravi brojevi bili mnogo veći. U teškim uslovima rada i života, zaposleni u fabrici krivili su upravu fabrike zbog nemogućnosti da reaguje na sve veće širenje bolesti. Dana 9. avgusta, zidari koji su radili u fabrici za to vreme tražili su zaostale plate i dozvolu da napuste fabriku dok se bolest ne smiri, ali im je uprava odbila zahtev.[3]

Nakon odbijanja njihovih prvobitnih zahteva istog dana, grupa od 120 zidara otišla je do grada Narve da pokuša da dobije pomoć od privremene vlade.[3] Njihov sastanak sa šefom regionalne kancelarije carske žandarmerije bio je neuspešan i zidari su se te noći vratili na ostrvo. Kada su se vratili u fabriku, počeli su marširati oko fabrike u znak protesta. Sledećeg dana major Nikolaj Andrejanov, šef regionalne kancelarije kojoj su se zidari obratili u Narvi, dobio je naređenje da se u fabrici uvedu bolje mere predostrožnosti protiv epidemije i da otpusti sve zidare koji se žale. Samo 190 od 450 članova zidarskog udruženja (artela) ostalo je u fabrici, ali manje od nedelju dana kasnije slučajevi kolere su dostigli vrhunac i oni koji su dezertirali počeli su da se vraćaju u fabriku. Nakon ovog događaja zidari više nisu učestvovali u sporovima.[3]

Tokom 14. avgusta 1872. godine, samo nekoliko dana nakon demonstracija zidara, oko 500 od 900 tkača u fabrikama okupilo se u kancelariji direktora fabrike i zahtevalo bolje uslove rada. Ovo je verovatno pokrenuto tako što su prozori u fabrici ostavljeni otvoreni iz higijenskih razloga, a pošto je radnicima bilo hladno, hteli su da ih zatvore.[3] Ernst Kolbe, tadašnji direktor i glavni akcionar fabrike, zatražio je pomoć od žandarmske kancelarije u Narvi kada su radnici počeli da zahtevaju više od samog zatvaranja prozora. Major Andrejanov je stigao sa još tri oficira da nadgleda pregovore između Kolbea i deset tkača koje su sami izabrali među sobom. Nakon postavljanja zahteva, Kolbe je tvrdio da će vlasnici morati da dođu u fabriku iz Moskve da bi dozvolili ove promene, pa su radnici pristali da sačekaju i nastave da rade pod sadašnjim uslovima. Tokom cele nedelje koju su čekali, više radnika iz fabrike pridružilo se kolektivu onih koji su tražili promene. Radnički kolektiv je 21. avgusta pregovarao o svojim revidiranim zahtevima sa dva vlasnika iz Moskve, uključujući prvobitnog i glavnog investitora Ludviga Knopa, sa guvernerom pokrajine koji je bio prisutan za posredovanje. Tokom dana neki od zahteva su ispunjeni radnicima, uključujući nešto kraći radni dan i povećane plate.[3]

Dana 9. septembra 1872. podneta je kontrapeticija koju su potpisala 24 radnika koji su, verovatno u tandemu sa menadžmentom, želeli da se vrate stari načini Krenholma. Grupa radnika je o tome obaveštena u fabričkoj kafani i krenula ka kući direktora fabrike u znak protesta.[3] Masa je mirnim putem razišla, ali su radnici poslali predstavnike u žandarmerijsku kancelariju u Narvi da apeluju na vladu o protivreviziji. Sastanak sa guvernerom je odbijen, iako je Andrejanov predložio da svoju zabrinutost za sada iznesu šefu policije, koga su radnici pristali da sačekaju. Kasnije tokom dana, čuvši za nerede prethodne noći iz ugla direktora fabrike, okružni načelnik policije Hakenrihter Žirar uhapsio je 6 delegata radnika. Oni su osuđeni na nedelju dana u zatvoru u Narvi zbog postupaka prethodne noći.[3]

Sledećeg jutra u fabrici su uhapšeni još neki radnici. Nakon što su obavešteni o tome šta se dogodilo prethodnog dana, 200 tkača napustilo je svoja radna mesta da zahtevaju oslobađanje svojih saradnika. Radnici su se naoružali tupim predmetima i vratili se popodne da opkole kancelariju u kojoj su bili menadžeri i policija, istovremeno blokirajući most koji povezuje ostrvo sa njegovom zapadnom obalom.[3] Druga grupa radnika, procenjena na nekoliko stotina ljudi, krenula je u Narvu da zahteva oslobađanje zatvorenih radnika. Lokalne vlasti i rukovodstvo fabrike su pozvali vojsku. U sumrak je stiglo 220 vojnika i rasteralo masu, održavajući red u fabrici tokom cele noći. Sledećeg jutra nastavljeni su sukobi između radnika i vojnika, jer su velike grupe radnika i dalje odbijale da rade i pokušavale su da spreče svoje pokorne saradnike da uđu u fabriku. Do podneva rukovodstvo je poslalo kući one koji su se javili na posao i fabrika je bila zatvorena tog dana. U nemogućnosti da obuzda sada nasilne akcije pobunjenih radnika, pokrajinski guverner i ceo jedan carski puk pozvani su da zavedu red. Stigli su do 18 časova i uspeli su da obustave sve radničke aktivnosti. Ovo je bio prvi veliki industrijski štrajk u Estoniji.[11]

Sledećeg jutra vodila se istraga o tome šta se dogodilo u prethodna dva dana. Vojnici su nastavili da hapse radnike koji su bili huškači do petka, 15. septembra 1872. Po povlačenju vojnih trupa krajem nedelje, guverner je dao naloge da se preorijentišu lokalne policijske i bezbednosne organizacije kako bi bolje odgovorile na probleme u fabrici, uzurpirajući šefa fabričke policije i suštinski raspuštajući njene snage.[12] Uprava okruga je od 18. do 28. septembra 1872. godine održala posebnu sednicu radi razmatranja kriminalnih radnji štrajka, optuženo je 29 radnika.[3] Sporovi između radnika i menadžmenta trajali su tokom septembra i oktobra, pa je 17. oktobra usvojena komisija koju je sponzorisala država. Razmotrili su trenutno stanje u fabrici i podneli izveštaj 15. novembra. Konačne odluke su bile da Krenholm podleže zakonima zemlje (poništavajući prethodni statut koji je ugrađen u fabriku), stalne policijske snage koje je imenovao guverner biće dodeljene fabrici, a stari sistem novčanih kazni radnika će biti zamenjen novijim, „pravednijim” prema radnicima. Samo neke od ovih mera su zaista sprovedene u fabrici pošto je državni nadzor oslabio.

Vodopad Narva od 27 stopa koji je nekada napajao veći deo fabrike

Deset godina kasnije, 1882. godine, u fabrici je održan drugi radnički štrajk. Kolektiv tkača izašao je da se ponovo suoči sa menadžmentom u vezi sa pritužbama u vezi sa nadoknadom i životom u fabrici; usledila je blokada i tri bataljona su pozvana u Krenholm pošto je vlada očekivala da će nemiri početi ponovo. Vojska je bila prisutna nedelju dana dok je štrajk nastavljen, iako su male grupe radnika u međuvremenu počele da se vraćaju u fabriku. Neki radnici koji su preduzeli nasilne akcije su uhapšeni, a fabrika se vratila u normalan rad sledeće nedelje.[3]

20. vek

[uredi | uredi izvor]

Knopovi sinovi Teodor i Andreas preuzeli su fabriku kao direktori kada je Johan Prove preminuo 1901.[5] Krenholm je u to vreme dominirao lokalnom ekonomijom u Narvi.[13] Godine 1903. kompanija je proizvodila saten, lustrin, muslin i batist. Plate isplaćene 1910. iznosile su 1.370.000 dolara. Te godine je iskorišćeno 74.660 bala pamuka, od čega je utrošeno 34.861.796 funti prediva i 159.994 komada platna (u proseku po 45 jardi).[14] Pre Prvog svetskog rata ova fabrika je zapošljavala 10.400 ljudi i proizvodila 17.500 hiljada tona prediva i 75 miliona metara tkanina godišnje, što je iznosilo oko 10% proizvodnje pamučnog platna u carstvu. Procena kompanije za to vreme je sada bila oko 12 miliona srebrnih rubalja, a njena imovina je iznosila 25 milijardi rubalja. Bila je jedan od najvećih proizvođača tekstila na svetu.[5]

Pred kraj Prvog svetskog rata 1918. godine nemačka vojska je zauzela Narvu. Fabrika je proizvodila zavoje i tkanine za nemačke ratne potrebe dok je bila okupirana.[5] Tokom njihovog povlačenja iste godine, nemačka vojska je sa sobom ponela Krenholmove zalihe pamuka, ostavljajući kompaniju bez ikakvih sirovina za proizvodnju nakon završetka rata.

Kako je Estonija postala nezavisna država 1918. godine, to je dovelo do gubitka pristupa ruskim tržištima.[15] Godine 1921. bilo je samo 1.453 zaposlenih[5] i estonska pamučna industrija je doživela krizu.[16] Iako je fabrika bila primorana da smanji svoju radnu snagu i ukupnu proizvodnju, kompanija je ubrzo uspela da uđe na druga strana tržišta i postigne komercijalni uspeh u nezavisnoj Republici Estoniji tokom 1920-ih i 1930-ih. Godine 1939. fabrika je imala 2.736 zaposlenih. Kako je tokom Drugog svetskog rata Sovjetski Savez napao i okupirao Estoniju 1940. godine, novi sovjetski staljinistički režim je nacionalizovao objekte u Krenholmu zajedno sa svim ostalim industrijama u okupiranoj zemlji.

100 godina proizvodnje u Krenholmu. Pošta SSSR-a, 1957.

Prvu naredbu za nacionalizaciju Krenholma dale su staljinističke vlasti 29. jula 1940. Za prvog direktora fabrike u novom režimu predložen je Konstantin Kosko. Tokom sovjetske okupacije Estonije 1940–1941, fabrika je izgubila pristup evropskim tržištima, ali je sovjetski režim bio u mogućnosti da poveća proizvodnju kako bi zadovoljio potrebe sopstvenog unutrašnjeg tržišta.[17] Nacistička nemačka vojska zauzela je Narvu 18. avgusta 1941. i nastavila da je koristi za snabdevanje nacističkih nemačkih ratnih potreba. Kada je sovjetska armija ponovo zauzela Narvu 26. jula 1944. godine, grad je bio uništen, fabrika je postala neupotrebljiva, a šteta koja joj je pričinjena iznosila je oko 250 miliona sovjetskih rubalja. Ipak, staljinističke vlasti su odlučile da obnove fabriku „kako bi služila Sovjetskom Savezu“.[17]

Tokom sovjetske okupacije Estonije 1944–1991, fabrika Krenholm je pretvorena u veliko „socijalističko industrijsko preduzeće“ koje je zapravo bilo vođeno komandama sovjetske planske ekonomije umesto bilo kakvom težnjom za profitom. Od 1945. do 1955. fabrika je porasla sa 208 zaposlenih, 58.368 vretena i 42 razboja na 9.360 zaposlenih, 222.516 vretena i 4.091 razboj.[17] 1960. godine, tkalja u fabrici po imenu Taisija Marčenko dobila je titulu Heroja socijalističkog rada. Do 1960-ih godina preduzeće se vratilo na vrhunac svoje proizvodnje i postalo jedan od najvećih proizvođača tekstila u bivšem Sovjetskom Savezu. Krenholm je proširio svoje kapacitete i ponudu proizvoda, posebno dodajući umetnički dizajn. Za to vreme zaposleno je oko 12.500 ljudi.[17]

Početkom 1970-ih, sovjetsko preduzeće je koristilo 13 000 ha zemlje i zapošljavalo 12.000 ljudi.[14] Od 1981. do 1985. Krenholm je prošao kroz restrukturiranje koje je povećalo rezultate i poboljšalo uslove rada. Godine 1985. Krenholm je bio jedno od tri preduzeća odabrana u Estoniji da eksperimentišu sa izvozom proizvoda van SSSR-a i ulaskom na strana tržišta. Ovo je povećalo Krenholmove investicije i ponudu proizvoda, što je dovelo do vrhunca izvoza od 4 miliona dolara u 1989. i 1990.[17] Posle 1986. godine, kompanija nije morala da se oslanja na odobrenja Ministarstva tekstila u Moskvi, jer je dobila ovlašćenje da samostalno izvozi svoju robu.

Nakon što je Estonija obnovila svoju nezavisnost 1991. godine, Krenholm je morao da prođe kroz tešku tranziciju prelazeći na globalnu tržišnu ekonomiju. Nacionalna vlada je osnovala Kreenholm Manufacturing State Enterprise kako bi pomogla u obnavljanju proizvodnje.[17] Proces privatizacije u Estoniji započeo je 1994. godine, a 1. januara 1995. švedska kompanija Borås Wäfveri AB je kupila preduzeće. Preimenovano je u Krenholm Group, a prestrojavanje je uključivalo nekoliko proizvodnih jedinica. Takođe je posedovalo velike prodajne podružnice. Narva je postala glavna proizvodna lokacija za grupu, a od 1999. Borås Wäfveri AB je posedovao sve akcije grupe.[18]

21. vek

[uredi | uredi izvor]
Zgrada fabrike 2020.

Godine 2000. Krenholmova prodaja je dostigla vrhunac tržišne ekonomije sa 1,24 miliona kruna.[17] Kompanija je izvezla 86% svoje proizvodnje u 2001. godini, od čega je većina išla na tržišta EU i SAD. U 2002. godini kompanija je zapošljavala 4.900 ljudi.[18] Tokom ranih 2000-ih kompanija je izgubila novac i otišla u restrukturiranje; mnogi zaposleni su ostali bez posla. Kompanija je 2003. godine bila prinuđena da otpusti 170 radnika nakon zatvaranja svoje predionice.[19] Početkom 2004. godine, kompanija je imala 4.600 radnika, od kojih je još 400 otpušteno u aprilu 2004. Za to vreme, Svetska banka je preporučila da kompanija treba da smanji svoju radnu snagu na 3.800 kako bi izbegla finansijsku krizu. Usred otpuštanja, sindikati Narve održali su tihi protest ispred sedišta Krenholma. Uprkos problemima, kompanija je uspela da ostane na površini zahvaljujući finansiranju dobijenom od estonskih banaka i Međunarodne finansijske korporacije. Godine 2007. Narva Gate PLC je kupio zemljište na kojem se nalazio Krenholm.

U kompaniji Krenholm je konačno proglašen bankrot u novembru 2010. Kupila ga je švedska kompanija Prod i Ronneby AB čija će pridružena kompanija u Narvi, Eurotekstil, nastaviti neke od poslova;[20] u trenutku proglašenja bankrota bilo je zaposleno oko 500 ljudi, uz dug od 9,5 miliona evra koji još uvek pripada proizvođaču. Do 2012. godine, predsednik kompanije je izjavio da bi bilo „apsolutno nemoguće“ vratiti prethodni obim poslovanja.[21] Trenutno se planira izgradnja proizvodnog kulturnog kvarta na lokaciji Krenholm.[17]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Institution of Mechanical Engineers (Great Britain) (1899). Proceedings - Institution of Mechanical Engineers (Public domain izd.). Published for the Institution by Mechanical Engineering Publications Ltd. str. 266—. Pristupljeno 29. 3. 2012. 
  2. ^ a b v g d United States. Congress (1912). Congressional edition (Public domain izd.). U.S. G.P.O. str. 34–. Pristupljeno 29. 3. 2012. 
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Zelnik, Reginald E. (1995). Law and disorder on the Narova River : the Kreenholm strike of 1872. University of California Press. ISBN 0-520-08481-0. OCLC 185286468. 
  4. ^ Drage, Geoffrey (1904). Russian affairs (Public domain izd.). J. Murray. str. 363–. Pristupljeno 29. 3. 2012. 
  5. ^ a b v g d đ „Kreenholm Manufacturing Company 1857-1940 - Narva Muuseum”. narvamuuseum.ee. Pristupljeno 2022-11-27. 
  6. ^ Blackwell, William L. (januar 1974). Russian Economic Development from Peter the Great to StalinNeophodna slobodna registracija. New Viewpoints. str. 132. ISBN 978-0-531-06363-7. Pristupljeno 2. 4. 2012. 
  7. ^ Zelnik, Reginald E. (1995). Law and disorder on the Narova River : the Kreenholm strike of 1872. University of California Press. ISBN 0-520-08481-0. OCLC 185286468. 
  8. ^ Zelnik, Reginald E. (1995). Law and disorder on the Narova River : the Kreenholm strike of 1872. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-91460-5. OCLC 44962137. 
  9. ^ Hall's journal of health (Public domain izd.). Hall. 1893. str. 20–. Pristupljeno 29. 3. 2012. 
  10. ^ „Gale - Product Login”. galeapps.gale.com. Pristupljeno 2022-11-28. 
  11. ^ Raun, Toivo U. (2001). Estonia and the Estonians. Hoover Press. str. 74—. ISBN 978-0-8179-2852-0. Pristupljeno 1. 4. 2012. 
  12. ^ Turin, S. P. (23. 1. 1968). From Peter the Great to Lenin: History of Russian Labour Movement With Special Reference to Trade Unionism. Psychology Press. str. 37—. ISBN 978-0-7146-1364-2. Pristupljeno 29. 3. 2012. 
  13. ^ Lundén, Thomas; Zalamans, Dennis (2002). „'National Allegiance' and Spatial Behaviour in Baltic Boundary Twin Towns”. Journal of Baltic Studies. 33 (2): 177—198. ISSN 0162-9778. JSTOR 43212470. doi:10.1080/01629770200000041. 
  14. ^ a b Pollard, Sidney; Holmes, Colin (1972). Documents of European economic history: Industrial power and national rivalry, 1870-1914. Edward Arnold. str. 106. ISBN 978-0-7131-5618-8. Pristupljeno 2. 4. 2012. 
  15. ^ Trei, Lisa (7. 3. 1994). „Estonia Mill Hopes to Weave Another Success”. access.library.miami.edu. Pristupljeno 2022-10-23. 
  16. ^ United States. Bureau of Markets and Crop Estimates (1921). The Market reporter (Public domain izd.). U.S. Dept. of Agriculture, Bureau of Markets. str. 127—. Pristupljeno 29. 3. 2012. 
  17. ^ a b v g d đ e ž „Kreenholm Manufacturing Company 1940-2010 - Narva Muuseum”. narvamuuseum.ee. Pristupljeno 2022-11-28. 
  18. ^ a b Hannula, Radošević & Tunzelmann 2006, str. 310–
  19. ^ „Krenholm plans more layoffs”. The Baltic Times. 12. 2. 2004. Pristupljeno 2. 4. 2012. 
  20. ^ „Swedish Prod i Ronneby buys the last assets of Kreenholm”. The Baltics Today. 9. 1. 2012. Arhivirano iz originala 29. 08. 2012. g. Pristupljeno 1. 4. 2012. 
  21. ^ „New Owner: Kreenholm Bought for Parts”. Eesti Rahvusringhääling (Estonian Public Broadcasting). 9. 1. 2012. Pristupljeno 1. 4. 2012. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кренхолмска_мануфактура&oldid=28514767”