Lakonski rat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Lakonski rat
Deo [[]]
SouthernPeloponessus.svg
Vreme:195. p. n. e.
Mesto:[[]]
Sukobljene strane
Sparta Rimska republika
Ahajski savez
Pergamsko kraljevstvo
Rodos
Makedonija

Lakonski rat ili Rat protiv Nabida vodio se 195. p. n. e. između Sparte sa jedne strane i Rimske republike, Ahajskoga saveza, Pergama, Rodosa i Makedonije. Tokom Drugoga makedonskoga rata (200-196. p. n. e.) Makedonija je dala Sparti da kontroliše Argos, značajan grad na Peloponezu. Sparta je i nakon završetka rata nastavila da kontroliše Argos, pa su Rim i njegovi saveznici to iskoristili kao povod za rat protiv Sparte. Antispartanska koalicija je opsedala Argos, zauzela je spartansku pomorsku bazu Gitij, a posle toga napali su i opsedali i samu Spartu. Nakon pregovora sa spartanskim kraljem Nabidom sklopljen je sporazum po rimskim uslovima, pa su Argos i obalni gradovi Lakonije oslobođeni od vlasti Sparte. Sparta je bila prisiljena i da plaća Rimljanima ratnu odštetu od 500 talanata tokom 8 godina. Argos se pridružio Ahajskom savezu, a lakonski gradovi su bili stavljeni pod ahajsku zaštitu. Sparta je nakon Lakonskoga rata izgubila status velike sile. Propali su svi naknadni pokušaji da obnovi nekadašnju slavu. Nabid je bio poslednji vladar i on je ubijen. Sparta je ubrzo prisiljena da stupi u Ahajski savez i tako se okončala viševekovna politička nezavisnost Sparte.

Uvod[uredi | uredi izvor]

Nakon smrti spartanskoga regenta Mahanida 207. p. n. e. Nabid je uz pomoć najamnika svrgnuo kralja Pelopsa. Sebe je proglasio kraljem polažući pravo na tron kao jedan od potomaka Demarata. Iskorenio je preostale članove kraljevske kuće, a mnoge ljude je prognao iz Sparte. Okružio se najamnicima, među lojima je bilo mnogo ubica, lopova i razbojnika, koji se nisu mogli vratiti u svoje gradove. Spartom je tada ovladala grupa stranih najamnika, a Likurgov ustav je izgubio svoj značaj. Sa Krićanima je sarađivao u gusarenju, a na Peloponezu je sarađivao, pružao utočište i delio dobit sa pljačkašima i razbojnicima.

Nabid je 205. p. n. e. potpisao mirovni sporazum sa Rimom, ali 201. p. n. e. napao je teritoriju Mesene, koja je u to vreme bila saveznik i Rima i Sparte. Na prevaru je osvojio Mesenu, ali bio je prisiljen da pobegne čim se pojavila vojska iz Megalopolja pod zapovedništvom Filopemena. Nakon poraza kod Tegeje Nabid je jedno vreme obustavio svoje aktivnosti.

Za vreme Drugoga makedonskoga rata Nabidu se ukazala prilika za ekspanziju. Filip V Makedonski ponudio mu je Argos sa dogovorom da ga zadrži u slučaju makedonskoga poraza, a u slučaju makedonske pobede da ga vrati Filipu. Nabid je prihvatio sporazum sa Makedonijom, pa je dobio kontrolu nad Argosom. Po tom sporazumu nije trebalo da ratuje sa Rimljanima. Međutim čim je dobio Argos Nabid je postao saveznik Rimljana, pa im je kao pomoć poslao 600 krićanskih najamnika. Rimljani su kasnije pobedili Filipa u bici kod Kinoskefala, a Sparta je zadržala kontrolu nad Argosom. Nakon Drugoga makedonskoga rata Rimljani se nisu povukli iz Grčke. Da bi osigurali svoje interese držali su sa svojim garnizonima strateški važne tačke u Grčkoj.

Nabidove reforme[uredi | uredi izvor]

Zbog Nabidovih zasluga u Drugom makedonskom ratu Rimljani su mu dozvolili da drži Argos pod svojom kontrolom. Nabidova žena Apija je poticala iz Argosa. Apija i Nabid su oduzeli veliko blago bogatim familijama u Argosu. Mučili su one, koji su se opirali. Oduzetu zemlju podelili su oslobođenim helotima lojalnim Nabidu. Nakon što je nakupio dovoljno blaga Nabid je utvrdio Spartu, a luku Gitij počeo je da pretvara u veliki pomorski arsenal. Svojim krićanskim saveznicima dodelio je pomorske baze odakle su mogli da kreću u piratske napade. Izgradnja pomorske moći omogućila je da i siromašni građani dobiju priliku da se zaposle kao veslači. Jačanje spartanske pomorske moći i pomorskih kapaciteta Gitija zabrinjavala je Rimljane.

Nabidova vladavina počivala je na njegovim socijalnim reformama i obnovi spartanske vojne moći. Spartanska vojska počivala je tradicionalno na regrutaciji punopravnih građana i perijeka, a učestvovali su i lako naoružani heloti. Broj punopravnih građana Sparte pao je od nekoliko hiljada, koliko je bilo u doba Grčko-persijskih ratova , na nekoliko stotina, koliko je bilo u doba Kleomena III. Pošto je broj Spartijata bio malen spartanska vojska se morala oslanjati na najamnike i oslobođene helote. Kleomen III je izvršio reformu i povećao broj punopravnih građana, pa je spartanska vojska tada ponovo mogla da se oslanja na njih, kao na lako naoružanu falangu za vreme Kleomenovoga rata. Međutim mnogi novi punopravni građani poginuli su u bici kod Selasije 222. p. n. e. Nabid je prognao deo preostalih Spartijata, pa se mogao oslanjati na veoma malen broj punopravnih građana. Vojna moć Sparte ponovo je opala, pa je Nabid odlučio da sprovede reforme da bi ponovo uspostavio klasu lojalnih podanika sposobnih da služe u falangi. Nabidovo oslobađanje porobljenih helota eliminisalo je ideološki stub starog spartanskog društvenog sistema. Dotada je postojanje helota bio jedan od glavnih prigovora Sparti od strane okolnih polisa. Do tada je centralno pitanje spartanske unutrašnje politike bila odbrana od moguće pobune helota. Intervencije spartanske vojske van Sparte bile su ograničene potrebama zaštite od mogućih pobuna helota. Oslobođeni heloti dobili su zemlju i jedni su se oženili sa bogatima ženama proteranih bivših građana Sparte, a drugi sa udovicama bogatih građana, poginulim u ratovima.

Proglašenje rata protiv Nabida[uredi | uredi izvor]

Ahajski savez bio je razočaran, jer je njihov član Argos bio pod okupacijom Sparte. Oni su nagovorili Rimljane da ponovo razmotre svoju odluku da Sparti ostave teritorijalne dobitke. Rimljani su se složili sa Ahajcima da Sparta treba da vrati okupirane teritorije. Nisu želeli da u Grčkoj ostave ojačalu i reorganizovanu Spartu, koja bi im mogla stvarati nevolje kada napuste Grčku. Tit Kvinkcije Flaminin je 195. p. n. e. sazvao skupštinu grčkih država u Korintu da bi se odlučilo da li da se objavi rat Nabidu. Bili su prisutni predstavnici Etolskoga saveza, Makedonije, Rima, Pergama, Rodosa, Tesalije i Ahajskoga saveza. Sve države zalagale su se za rat, sem Tesalije i Etolskoga saveza, koji su želeli da Rimljani odmah napuste Grčku. Predstavnik Etolskoga saveza Aleksandar iz Isa optužio je Rimljane da ratom sa Nabidom traže povod da ostanu u Grčkoj i da su zauzeli ključne strateške tačke u Grčkoj. Rekao je da Etolski savez sam može da oslobodi Argos. Međutim predstavnik Ahajskoga saveza Aristen usprotivio se da Etolski savez zauzme Argos. Na kraju je većina bila da sa Rimljanima krenu u rat protiv Nabida. Istoričar Erih Gruen smatra da su Rimljani rat protiv Nabida iskoristili kao izgovor da bi sa nekoliko legija ostali u Grčkoj. Pravi cilj im je bio da u slučaju invazije Antioha III spreče Spartu i Etolski savez da postanu njegovi saveznici.

Pohod na Argos[uredi | uredi izvor]

Tit Kvinkcije Flaminin je najpre poslao izaslanika u Spartu zahtevajući da Nabid preda Argos Ahajskom savezu ili se u suprotnom suoči sa ratom sa Rimom i njegovim grčkim saveznicima. Nabid je odbio da se povinuje Flamininovom ultimatumu, pa je 40.000 rimskih vojnika i njihovih grčkih saveznika krenulo na Peloponez. Na Peloponezu rimskoj vojsci se pridružilo 10.000 vojnika i 1.000 konjanika Ahajskoga saveza pod zapovedništvom Aristena. Krenuli su zajedno na Argos. Komandant spartanskoga garnizona u Argosu bio je Nabidov šurjak, Pitagora. Raspolagao je sa 15.000 vojnika. Tokom rimskog napredovalja prema Argosu jedan mladi Argivac, Damoklo, pokušao je da podstakne Argivce na ustanak. Njegov pokušaj okončao se smaknućem njega i njegovih pristalica. Nekoliko preživelih Damoklovih pristalica pobeglo je kod Flaminina i savetovali su mu da postavi logor što bliže bedemima Argosa, da bi podstakli Argivce na ustanak. Tit Kvinkcije Flaminin je primakao logor bedemima Argosa, a kada se izjalovila nada da će Argivci dići ustanak sazvao je ratno veće.

Promena plana[uredi | uredi izvor]

Svi grčki zapovednici sem Aristena smatrali su da treba da napadnu Argos, koji je predstavljao glavni cilj rata. Strateg Ahajskoga saveza Aristen smatrao je da treba da napadnu Spartu i Lakoniju. Flaminin se složio sa Aristenom, pa su onda krenuli sa vojskom kraj Tegeje do Karije u Arkadiji, gde su čekali da im stigne vojska od saveznika. Stiglo je 1.500 Makedonaca i 400 tesalskih konjanika. Rimljanima su se priključili i prognani Spartanci na čelu sa legitimnim kraljem Agesipolidom, kojega je zbacio Likurg (kralj) 20 godina pre toga. Stigla je i mornarica kraj obala Lakonije. Rimskom flotom od 40 brodova komandovao je Lucije Kvinkcije. Rodos je poslao 18 brodova nadajući se da će poraz Nabida označiti kraj gusarskih napada na njihove brodove. Kralj Pergama Eumen II došao je do Kiklada sa 40 brodova.

Pohod u Lakoniji[uredi | uredi izvor]

Nabid je okupio 10.000 vojnika iz Sparte, a pored toga unajmio je 3.000 najamnika. Njegovi krićanski saveznici poslali su pored već postojećih 1.000 vojnika još dodatnih 1.000 biranih vojnika. Strahovao je da bi dolaskom Rimljana moglo doći do pobune unutar same Sparte. Kao meru predostrožnosti pogubio je 80 istaknutih građana i nešto helota. Kada je Tit Kvinkcije Flaminin sa rimskom vojskom krenuo od Selasije prema Sparti Nabidova lakonaoružana vojska napala je Rimljane dok su pravili logor. Iznenadni napad izazvao je konfuziju, ali po dolasku glavnine rimskih legija Spartanci su se povukli u grad. Pošto Nabid sa svojom vojskom nije izlazio iz grada rimska vojska je krenula prema podnožju planine Menelaj. Nabidovi najamnici su tada napali začelje rimske vojske. Komandant pozadine Apije Klaudije uspeo je da pregrupiše svoju vojsku, pa je prisilio spartanske najamnike da se povuku u grad. Prilikom povlačenja imali su velike gubitke.

Opsada Gitija[uredi | uredi izvor]

Rimska i saveznička vojska nastavile su pohod do Amikle, a nakon toga pustošili su teritoriju oko Amikle. Nastavili su sa pustošenjem doline u podnožju planine Tajget sve do mora. U isto vreme Luciju Kvinkciju Flamininu se predalo nekoliko gradova na obali. Nakon toga saveznici su napali najveći grad u tom području i najvažniju spartansku luku Gitij. Dok je kopnena vojska opsedala grad stigle su tri flote: rimska, pergamska i rođanska. Mornari triju flota napravili su opsadne sprave samo za nekoliko dana. Grad je bio dobro utvrđen i sa kopna i sa mora. Iako su opsadne sprave uspešno rušile tornjeve i bedeme spartanski garnizon je uspešno branio grad. Komandanti spartanskoga garnizona u Gitiju bili su Deksagorida i Gorgopa. Deksagorida je stupio u kontakt sa Rimljanima planirajući da preda grad, ali Gorgopa ga je pogubio čim je saznao za izdaju. Gorgopa je uspešno nastavio sa otporom, sve dok nije stigao Tit Kvinkcije Flaminin sa 4.000 novih vojnika. Kada su Rimljani obnovili napad Gorgopa je bio prisiljen da preda grad. Po uslovima predaje spartanska vojska mogla je da se vrati u Spartu.

Pregovori o miru[uredi | uredi izvor]

Za vreme opsade Gitija, Pitagora se pridružio Nabidu sa 3.000 vojnika iz Argosa. Nakon predaje Gitija Nabid je Titu Kvinkciju Flamininu poslao izaslanike sa ciljem da se pregovara o mirovnom sporazumu. Nabid je Flamininu ponudio povlačenje iz Argosa i predaju rimskih dezertera i zarobljenika. Flaminin je sazvao novo savetovanje na kome je većina bila za nastavak rata, zauzimanje Sparte i svrgavanje Nabida. Tit Kvinkcije Flaminin je upozorio da je opsada Sparte težak, dugotrajan i skup poduhvat, a obavestio je prisutne o Antiohovom prelasku preko Helesponta sa velikim kopnenim i pomorskim snagama. Tit Kvinkcije Flaminin je zbog toga predložio Nabidu šestomesečno primirje i da Nabid

  • preda Argos
  • dozvoli slobodu gradovima na obali Lakonije, vrati im robove i preda gradove Rimljanima
  • preda flotu
  • plati ratnu štetu od 500 talanata tokom 8 godina
  • vrati prijašnje žene izgnanim Spartancima
  • ne ulazi u savez sa Krićanima.

Nabid nije prihvatio mirovni sporazum, a nisu ni ostali građani Sparte, pa se rat nastavio.

Opsada Sparte[uredi | uredi izvor]

Tit Kvinkcije Flaminin je poveo svoju vojsku od 50.000 vojnika na Spartu. Nekoliko dana trajali su okršaji Rimljana i Spartanaca ispred bedema Sparte, a peti dan Rimljani su pobedili i naterali Spartance da se povuku u grad. Započela je opsada Sparte. Sparta je na nepristupačnijim mestima bila bez bedema. Flaminin se umesto duge opsade odlučio za opšti napad. Rimljani su nakon opštega napada ušli u grad, ali njihovo napredovanje je bilo otežano zbog uskih uličica Sparte. Spartanci su napadali sa krovova različitim projektilima, ali Rimljani su se uspešno branili uz pomoć svojih velikih štitova. U formaciji kornjače bili su dobro zaštićeni, tako da je bilo malo ranjenih. Rimljani su u uskim uličicama sporo potiskivali neprijatelje, ali kako su ulice prema centru postajale šire tako su lakše napredovali. Nabid je pokušao da beži, ali Pitagora je bio prisebniji pa je naredio da se zapale zgrade blizu bedema. Zapaljene zgrade ometale su ulazak Rimljana i saveznika u grad, a oni koji su ušli u grad bili su u opasnosti, pa je Tit Kvinkcije Flaminin naredio povlačenje. Nekoliko dana Rimljani su održavali tenziju napadajući Spartu, pa je Nabid odlučio da pošalje Pitagoru da se pregovara o predaji. Uslovi predaje su bili isti kao oni koje je Flaminin postavio pre opsade Sparte. Nabid je pristao da se preda pod tim uslovima. Taj sporazum je kasnije ratifikovao i rimski Senat. Za vreme opsade Sparte Argivci su se sami oslobodili.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Odmah nakon završetka rata Flaminin je prisustvovao Nemejskim igrama u Argosu i tada je proglasio Argos slobodnim gradom. Argos se odmah pridružio Ahajskom savezu. Oslobodio je obalne gradove Lakonije i stavio ih pod ahajski protektorat. Ostaci spartanske flote dati su tim obalnim gradovima. Nabid je morao da napusti gradove na Kritu i da povuče ekonomske i društvene reforme, kojima je ojačao spartansku vojnu moć. Rimljani nisu naterali Nabida da napusti spartanski tron. Rimljanima je ipak odgovarala Sparta kao balans protiv rastuće moći Ahajskoga saveza. Nabidova vernost garantovana je predajom pet talaca, uključujući i njegovoga sina. Rimljani nisu vratili spartanske izbeglice, nastojeći da izbegnu unutrašnje sukobe u Sparti. Dozvolili su ipak svakoj ženi, koja je ranije bila silom preudana za bivšega helota da se vrati svom izbeglom suprugu.

Nabid pokušava da vrati teritorije[uredi | uredi izvor]

Kada su se rimske legije pod Flamininovim zapovedništvom vratile u Italiju Grčka je ponovo bila slobodna. Dominantne sile Grčke bile su Makedonija, Etolski savez, ojačani Ahajski savez i oslabljena Sparta. Etolski savez se ranije opirao rimskom uplitanju u poslove Grčke. Potakli su Nabida da ponovo zauzme svoje bivše teritorije. Do 192. p. n. e. Nabid je izgradio novu flotu, ojačao vojsku i opsedao Gitij. Ahajski savez je zbog toga tražio pomoć od Rima. Rimski Senat je poslao pretora Aula Atilija Serana sa flotom sa zadatkom da zaštiti saveznike. Poslali su i izaslanstvo na čelu sa Flamininom. Pre dolaska rimske flote Ahajski savez je sa kopnenom vojskom i mornaricom pod zapovedništvom Filopemena krenuo prema Gitiju. Ahajci su bili poraženi u pomorskoj bici. Kada je Filopemen ušao u Lakoniju po drugi put uspeo je da pobedi. Spartanci su se nakon poraza zatvorili u gradove, pa su Ahajci mesec dana neometeno pustošili Lakoniju. Kada je stigao Flaminin on je nagovorio Filopemena da poštedi Spartu, a Nabid je prihvatio predaju pod istim uslovima kao i prvi put. Pošto je spartanska vojska bila oslabljena Nabid je tražio pomoć Etolskoga saveza. Poslali su Sparti 1.000 vojnika pod zapovedništvom Aleksamena. Aleksamen je ubio Nabida, pa su nakon toga Etolci zauzeli palatu i počeli su da pljačkaju, ali stanovnici Sparte su uspeli da ih isteraju.

Nakon Nabidove smrti Sparta gubi nezavisnost[uredi | uredi izvor]

Taj trenutak kada je Sparta bila u metežu odmah je iskoristio Filopemen, pa je zauzeo Spartu i učinio je članom Ahajskoga saveza. Sparti su ostavljeni njeni zakoni i teritorija. Proterani Spartanci ipak ni tada nisu vraćeni u grad. Sparta je lišena luka i sa neprijateljski raspoloženim izbeglicama bila pod teškim ekonomskim i političkim problemima. Kada je Sparta 189. p. n. e. zauzela izbeglički grad Las na Tenaru Ahajski savez je to smatrao dovoljnim razlogom za okončanje spartanske nezavisnosti. Tražili su da se predaju odgovorni za taj napad. Sparta je odgovorila istupanjem iz Ahajskoga saveza i pogubljenjem 30 najgorljivijih pristalica Ahajaca. Rimljanima je odgovaralo cepanje Ahajskoga saveza, pa se nisu mešali. Filopemen je 188. p. n. e. zauzeo Spartu, srušio bedeme Sparte, vratio prognane i ukinuo spartanske zakone. U Sparti su uvedeni ahajski zakoni. Sparta je prestala biti velika sila, a Ahajski savez je postao dominantna sila na Peloponezu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]