Lajoš Baćani
Lajoš Baćani | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||
| Datum rođenja | 10. februar 1807. | ||||||||||||
| Mesto rođenja | Bratislava | ||||||||||||
| Datum smrti | 6. oktobar 1849. (42 god.) | ||||||||||||
| Mesto smrti | Pešta | ||||||||||||
| Politička karijera | |||||||||||||
| Politička stranka | Opoziciona stranka | ||||||||||||
| |||||||||||||
Grof Lajoš Baćani de Nemetujvar (mađ. gróf németújvári Batthyány Lajos; Bratislava, 10. februar 1807 — Pešta, 6. oktobar 1849) bio je prvi premijer Mađarske. Rođen je u Požunu (današnja Bratislava) 10. februara 1807. godine, a streljan je u Pešti 6. oktobra 1849. godine, istog dana kada i 13 aradskih mučenika.
Karijera[uredi | uredi izvor]
Rođen je u plemićkoj porodici. Imao je stariju sestru, groficu Amaliju, koja se dva puta udavala za plemiće i razvodila. Rano se preselio u Beč sa majkom i bratom nakon razvoda roditelja. Baćani je imao privatnog učitelja, ali ga je majka poslala u internat i Baćani je retko viđao svoju majku.
Sa 16 godina Baćani je završio studije u internatu i pohađao Akademiju u Zagrebu (sada Univerzitet u Zagrebu, Hrvatska). Godine 1826. otišao je na četiri godine na dužnost u Italiju, gde je unapređen u poručnika i gde je stekao diplomu pravnik.
Godine 1830. postao je nasledni plemić u Gornjem domu u Mađarskoj i zauzeo je svoje mesto u parlamentu, ali u to vreme nije bio političar.
On se više uključio u politički život nakon skupštine 1839–1840 u Požunu. Bio je vođa opozicije, za koju je sastavio plan reformi. Baćani je savetovao da se angažuju stenografi da doslovno zabeleži rad Gornjeg doma počevši od 1840. godine.
U parlamentu 1843–1844, Baćani je ponovo bio vođa opozicije za ceo parlament i kritikovao je unutrašnje poslove i spoljnu politiku Habzburške monarhije.
Baćani je podržavao Lajoša Košuta i moralno i finansijski. Košut je postao predstavnik Peštanske županije u skupštine 1847. godine. Nakon toga Baćani je bio vođa opozicije u Gornjem domu dok je Košut imao istu ulogu u Donjem domu.
Baćanijeva vlada[uredi | uredi izvor]
Baćani je bio deo delegacije kod cara Ferdinanda I od Austrije. Oni su insistirali da mađarska vlada bude vrhovna na svojoj teritoriji. Dana 17. marta 1848. car je pristao i Baćani je osnovao prvi mađarski sabor. Dana 23. marta 1848, kao šef vlade, Baćani je preporučio svoju administraciju Dijeti.
Prvi zadatak nove vlade bio je da razradi politiku revolucije. Nakon što su oni dogovoreni, vlada je počela da preduzima akcije 11. aprila 1848. U to vreme unutrašnja i spoljna politika Mađarske su bile nestabilne, a Baćani se suočio sa mnogim problemima. Njegov prvi i najvažniji čin bio je organizovanje oružanih snaga i lokalne uprave. Insistirao je na tome da austrijska vojska, kada bude u Ugarskoj, potpadne pod ugarski zakon, a Austrijsko carstvo je to priznalo. Pokušao je da repatrijaše regrutovane vojnike u Mađarsku. Osnovao je Organizaciju milicionera, čiji je zadatak bio da obezbedi unutrašnju bezbednost. U maju 1848. počeo je da organizuje nezavisnu mađarsku revolucionarnu armiju i u nju regrutovao ljude. Baćani je preuzeo kontrolu nad Organizacijom milicionera sve dok se Lazar Mesaroš nije vratio. Istovremeno je bio ministar vojni .
Baćani je bio veoma sposoban vođa, ali je bio usred sukoba između Austrijske monarhije i mađarskih separatista. Bio je privržen ustavnoj monarhiji i težio je očuvanju ustava, ali je car bio nezadovoljan njegovim radom. Dana 29. avgusta, uz saglasnost parlamenta, Baćani i Ferenc Deak otišli su kod cara da ga zamole da naredi Srbima da kapituliraju i da zaustavi Jelačića, koji je planirao da napadne Ugarsku. Istovremeno, Baćani je Jelačiću dao ponudu da se Hrvatska – kao deo zemalja Ugarske krune – može odvojiti od nje mirnim putem. Baćanijevi napori su bili neuspešni: iako je car formalno razrešio Jelačića dužnosti, u praksi je Jelačić sa svojom vojskom izvršio invaziju na Mađarsku 11. septembra 1848. godine.
Tako su Baćani i njegova vlada podneli ostavke, osim Košuta, Semere i Mesaroša. Kasnije, na zahtev nadvojvode Stefana, Palatina Ugarske, Baćani je ponovo postao premijer. Baćani je 13. septembra najavio pobunu i zatražio da je nador (ili palatin) predvodi. Međutim, Palatin je, po naređenju cara, dao ostavku na svoj položaj i napustio Ugarsku.
Car nije priznao novu vladu 25. septembra. Takođe je poništio Baćanijevo vođstvo i predložio grofa Franca Filipa fon Lamberga za vođu mađarske vojske. Ali Lamberga su pobunjenici ubili u Pešti 28. septembra. U međuvremenu, Baćani je ponovo otputovao u Beč da traži kompromis sa carem.
Baćani je bio uspešan u svojim žurnim naporima da organizuje Mađarsku revolucionarnu armiju: nova vojska je porazila Hrvate 29. septembra u bici kod Pakozda.
Baćani je shvatio da ne može da pravi kompromis sa carem, pa je 2. oktobra ponovo podneo ostavku i predložio Mikloša Vaja za svog naslednika. Takođe je podneo ostavku na svoju poziciju u Parlementu.
Ostavka[uredi | uredi izvor]
Kao običan vojnik, Baćani se pridružio vojsci Jožefa Vidoša i borio se protiv vojske generala Kuzmana Todorovića, ali je 11. oktobra 1848. pao sa konja i slomio ruku.
Nakon što se Betjani oporavio, ponovo je izabran za političara. On nije želeo da se parlament preseli u Debrecin. Zbog njegovog predloga, parlament je poslao delegaciju (uključujući i samog Baćanija) generalu Alfredu I, knezu od Vindiš-Graca, da se sastane s njim, pošto je parlament želeo da zna šta je Vindiš-Gracov cilj. Ali general nije želeo da se sastane sa Baćanijem, već samo sa ostalim članovima delegacije.
Dana 8. januara 1849. on se vratio u Peštu, gdje je uhvaćen u palati Karoli i zatvoren u kasarni Budai. Kada je mađarska vojska bila bliže Pešti, Baćani je odveden u Požun, Ljubljanu i Olmuc (danas Olomouc, Češka). Mađari su mnogo puta pokušavali da ga spasu, ali ih je Baćani zamolio da to ne čine. Baćani je insistirao da su njegovi postupci legitimni i da sud nije nadležan.
Izvršenje[uredi | uredi izvor]
Dana 16. avgusta 1849. godine u Olmutz-u, Vojni sud je poslao Baćania u sudbinu. U početku su hteli da mu konfiskuju imovinu i da ga osude na zatvorsku kaznu, ali su pod pritiskom princa Feliksa fon Švarcenberga i Austrijskog carstva umesto toga osudili Baćanija na smrt.
Mađari su Baćanija odneli u Peštu, jer su se nadali da će mu general Julije Jakob fon Hajnau (u ime cara) dati milost, ali ga je Hajnau osudio na vešanje. U svojoj poslednjoj poseti, njegova žena je prokrijumčarila mali mač u zatvor. Baćani je pokušao da izvrši samoubistvo tako što je presekao vratne vene, ali nije uspeo u pokušaju. Zbog ožiljaka na vratu, sud je kaznu preinačio u streljanje.
Uveče 6. oktobra Baćani je bio drogiran i zbog toga je otišao do Nove zgrade. Izgubio je mnogo krvi zbog pokušaja samoubistva, tako da su ga dve osobe morale pratiti. Laknulo mu je kada je video da nema vešala. Baron Johan Franc Kempen fon Fihtenštam, komandant vojnog okruga u Pešti i Budimu znao je da je nemoguće pogubiti Baćanija streljanjem u drogiranom stanju, ali nije tražio odlaganje, pa je odlučio da bude streljan pucanjem u glavu. Baćani je kleknuo ispred streljačkog voda i povikao: "Éljen a haza! Rajta, vadászok!" "Éljen a haza! Rajta, vadászok!" („Živela moja zemlja! Izvolite, lovci!").[1]
Baćanijeva sahrana bila je u centru grada, u trezoru crkve Grejfrajers. Nakon austrougarske nagodbe iz 1867. godine, njegovi posmrtni ostaci su 1870. godine prebačeni u novosagrađeni mauzolej na groblju Kerepeši.
Dela[uredi | uredi izvor]
Baćanijevi parlamentarni govori sačuvani su u savremenim izdanjima dnevnika i političkim novinama. Njegov esej o gajenju šećerne repe štampan je u časopisu Magyar Gazda 1842. godine.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Hermann, Róbert, Az 1848-49-es forradalom és szabadságharc vértanúi – október 6 [Martyrs of the Hungarian Revolution of 1848–49 – 6 October] (PDF), Arhivirano iz originala (PDF) 7. 10. 2007. g., Pristupljeno 18. 12. 2009
- ↑ "gróf Batthyány Lajos Emlékérem 1994" [Lajos Batthyány Medallion 1994] (in Hungarian). art95.hu. Archived from the original on 24 October 2004. Retrieved 19 December 2009. en:Category:CS1 Hungarian-language sources (hu)
Literatura[uredi | uredi izvor]
- József, Szinnyei (2000), Magyar írók élete és munkái [Hungarian writers' lives and works] (na jeziku: mađarski), Budapest: Arcanum, ISBN 963-86029-9-6
- András, Gergely (30. 1. 2007), Batthyány Lajós gróf [Count Batthyány Lajos] (na jeziku: mađarski), Budapest: Balassi Bálint Magyar Kulturális Intézet Nemzeti Évfordulók Titkársága (Bálint Balassi Hungarian Cultural Institution, Secretariat of National Anniversaries), str. 5—9, ISBN 978-963-87210-5-1
- Magyar Nagylexokon 3 [Hungarian cyclopaedia] (na jeziku: mađarski), Budapest: Akadémia, 1994, str. 376—377, ISBN 963-05-6821-7
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
