Likurg

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Likurg (orator).

Likurg od Sparte, slika Meri Džozef Blondel

Likurg

Likurg, aristokrata i kralj, bio je i spartanski zakonodavac.

Njegov otac, koji je bio kralj, umro je u jeku nemira koji su zavladali državom, a na njegovo mesto je došao stariji sin Polidekt, koji je poginuo i time je na mesto kralja došao Likurg. Novi kralj nije bio željan vlasti, što potvrđuje činjenica da je odmah po saznanju da je žena njegovog brata trudna, rešio da njemu prepusti presto.

Istorijska ili mitska ličnost?

Sve o Likurgu (rođenje, život, putovanja, smrt) mnogi su dovodili u pitanje. On iza sebe nije ostavio pisane tragove, već jaku i stabilnu državu koja se takva održala pet stotina godina posle njega. Po nekim shvatanjima, on je bio mitska ličnost, tako da su zakoni koje je on uveo u Sparti time izjednačeni sa nečim božanskim, odnosno idealizovani su.

Podaci o njemu su ili negde zatrti ili uopšte nisu postojali ili ni on sam nije postojao. O njegovom životu mnogi samo nagađaju. Postoje pretpostavke da je živeo za vreme prve olimpijade, kao što navodi Aristotel, ali drugi poput Ksenofonta to osporavaju i navode kako je on bio mnogo stariji, pa čak i da je živeo u vreme Homera.

Njegovo poreklo se takođe dovodi u pitanje. Kao i ostali podaci koje imamo o njemu. Dakle o njegovom životu nam je jako puno stvari nejasno, a i različiti izvori različito pišu. U Sparti je postojao još jedan Likurg i vrlo je verovatnp da su uspesi jednog pripisani onom drugom.

Putovanja

Kada je svom sestriću predao presto, u državi je zavladala borba aristokrata za kraljevsku vlast. Likurg je postao nepoželjan, te je odlučio da ode iz Sparte. Njegov put je presudno uticao na dalji razvoj spartanske države.

Prvo je otišao na Krit, gde je proučio njihov ustav i prihvatio neke njihove ustanove kao dobre, te je rešio da ih uvede u Sparti. Tu je upoznao državnika i mudraca Taleta koji je svojim pesmama, koje su u stvari besede koje pozivaju na poslušnost i slogu, uspeo da »ukroti« narod. Likurg se zbližio sa njim i rešio da ga dovede u Spartu.

Posle Krita je otišao u Aziju, kako bi uporedio tamošnji život sa životom u Heladi, i to pre svega sa životom u Sparti. Naišao je na Homerove pesme i, videvši koliko one mogu biti korisne i kakvog su plemenitog i vaspitnog sadržaja, odlučio je da ih prepiše i odnese u Spartu, kao i sve pozitivno na šta je nailazio na svojim putovanjima. Likurg je bio prvi koji je Homerovo delo učinio poznatim.

Likurg je posetio i Egipat i prisvojio njihov način odvajanja vojničkog staleža od ostalih društvenih staleža. Aristokrat, sin Hiparhov, govorio je da je Likurg posetio i Španiju, Libiju, pa čak i Indiju, gde je imao susrete sa gimnosofistima.

Povratak u Spartu

Likurg je svoja putovanja prekinuo, jer je čuo vapaj domovine koja zove u pomoć. Čim je došao, preuzeo je vlast i pokrenuo reforme u Sparti. Iz svih državnih uređenja na koja je nailazio tokom svojih putovanja, izabrao je ono što je bilo najbolje i počeo je da kroji spartansko državno uređenje, koje je postalo nadaleko čuveno.

Kada je završio sa dugogodišnjim reformama i kada je bio siguran da su one duboko urezane u svest svakog Spartanca, Likurg je sve građane sazvao u skupštinu. Savetovao ih je da se pridržavaju zakona i obavezao ih da ništa ne menjaju dok se on ne vrati iz Delfa, gde je otišao kako bi se posavetovao sa bogovima. Taj običaj savetovanja sa bogovima u Delfima je bio od velike važnosti za celu Heladu, a ne samo za Spartu. Bogovi su mu »odgovorili« da ne menja ništa i da dokle god se Spartanci budu pridržavali njegovih zakona, dotle će biti i mira i stabilnosti u Sparti.

Likurg je posle savetovanja odlučio da se ne vraća u Spartu i prestao je da jede. Svojim pratiocima je naložio da po njegovoj smrti spale telo i pepeo raspu po moru, tako da se nikada, čak ni simbolično, ne može vratiti u Spartu. Bio je uveren da je na taj način sprečio promenu zakona koje je ustanovio i da je osigurao ostvarenje proročanstva. Smatrao je da je takva smrt blaženstvo za svakog dobrog državnika.

Posle njegove smrti, u Lakedemoniji mu je podignut hram i svake godine su mu prinošene žrtve i slavljen je kao bog, što nije slučaj ni sa jednim drugim zakonodavcem u Heladi. Iza njega nisu ostali pisani tragovi, ali je svakako njegovo delo ostalo upamćeno. Likurg nije hteo da vlast u Sparti bude samo njegova, već je smatrao da bi i učestvovanje drugih spartijata u vlasti potpomoglo da budu srećni i zadovoljni, a to vodi ka stabilnoj i jakoj državi.

Likurgove reforme

Likurg je uveo više novina u zemlju. Ali prva i jedna od najvažnijih je bila uvođenje veća staraca. Ovo veće je dobilo značajnu ulogu u državi i zajedno sa kraljevima odlučivalo o najbitnijim pitanjima vezanim za zemlju. Broj članova veća je bio 28. Aristotel kaže da je od prvobitnih 30 ljudi koji su bili na strani Likurga i pomogli mu oko uvođenja reformi, njih dvojica su se povukli iz straha, pa da je zato ostao taj broj. Međutim Plutarh navodi da on misli da ih je bilo 28 jer kad bi se dodala 2 kralja, onda bi njihov broj bio 30.

Ove skupštine bi se sazivale na otvorenom, između Knakije i Babike, za koje Aristotel daje objašnjenje da je Knakija reka, a Babika most. Likurg je smatrao da skupštine ne treba da se održavaju u zatvorenom prostoru, u salama sa puno stubova, kako stubovi ne bi odvraćali pažnju članovima skupštine. Dakle članovi veća staraca su zajedno sa kraljevima donosili bitne odluke, ali je ipak konačna presuda prepuštana narodu, kako bi se ova vlast činila više demokratskom.

Još jedna Likurgova politička mera je bila i raspodela zemlje. Likurg je video koliko je zemlja bila neravnopravno raspodeljena i kako su neki imali mnogo, dok drugi naprotiv jako malo. Zato je odlučio da sva zemlja postane zajednička i da se ona ponovo raspodeli i da svi imaju jednako. I tako je i učinjeno. Zemlja je podeljena spartancima na jednake delove i svako je imao isto i dovoljno da se izdržava.

Kako bi nestao svaki trag nejednakosti i imovinskih razlika u zemlji, Likurg se uzeo u deljenje pokretne imovine. Ukinuo je zlatan i srebrni novac i uveo gvozdeni. Iskorenio suvišna i beskorisna zanimanja. Kako se ovaj novac nije koristio nigde van Sparte, spartanci nisu mogli da kupuju van nje, ali nisu ni trgovci mogli da prodaju njihova dobra u Sparti jer njihov gvozdeni novac za njih nije imao vrednost. Tako da su oni bogati svoje bogadstvo držali kod kuće i nisu ga koristili, pa se sama raskoš lišena pokazivanja sama ugasila.

Kako bi konačno ukinuo raskoš i težnju za bogatstvom, uveo je zajedničke obroke gde bi zajedno obedovali i bogati i siromašni, tako da oni bogati nisu mogli pokazati svoju raskoš koju su posedovali.

Na ove zajedničke obroke su se skupljali u grupama od oko petnaest ljudi i svaki je trebalo da doprinese obroku i često ukoliko su bili u lovu, deo bi bio poslat za obroke. Svako je imao određeno koliko treba da doprinese u gozbi. Mogli su da izostanu sa zajedničkih obroka u slučaju da su se kasno vraćali iz lova i onda su mogli jesti i kod kuće, ali su svi ostali morali prisustvovati obrocima. U ovim obrocima su učestvovali i mladići koji je trebalo da ih koriste kao neku vrstu obuke, da slušaju starije kako pričaju o politici, ali i da se uče na njihove šale. Kad god bi dobili nekog novog člana na ovim obrocima, postojala je jedna vrsta glasanja da li da ga prime. To je rađeno tako što je svaki član uzimao kuglicu iz sredine hleba i kad bi sluga prošao nosivši posudu na glavi, oni bi kuglicu ubacivali unutra. Ukoliko bi se makar jedna kuglica našla smrvljena, to je znalilo da neko nije potvrdio novog člana i on ne bi bio primljen na zajedničke obroke jer su želeli da svi budu radi u društvu jedni sa drugima.

Ksenofont nam govori o tome koja količina hrane je bila na ovim obrocima i kaže kako je Likurg odredio porcije kukuruza tako da ne budu ni prevelike, ali ni da se posle njih ostaje gladan. Ali pored toga bi imali i mnogo druge hrane donete iz lova, kao što je već spomenuto. A ponekad bi i bogati donosili pšenični hleb. Tako da je hrane uvek bilo do kraja ovih obroka, ali nije je bilo ni premalo ni previše. On je stavio i kraj obaveznom pijenju vina, koje poništava i telo i um, i dopustio je svakom čoveku da pije kada bude bio žedan, misleći da će to biti najmanje štetan i ugodan način pijenja.

Aristotel je u svom delu Politika dao kritiku zajedničkih obroka i rekao da takva gozba treba da bude o javnom trošku jer je bilo dosta siromanjnih koji taj trošak nisu mogli da podnesu i nasuprotot tome da je ovo trebalo da objedini narod i pokaže se kao demokratski čin, učinilo je suprotnim, posebno jer onaj koji nije mogao da učestvuje u novcu, nije mogao ni da se nađe na gozbi.

Literatura

• Aristotle. Politics. Translated by H. Rackham. Loeb Classical Library 264. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1932.
• Đurić, Miloš N., Istorija starih Grka do smrti Aleksandra Makedonskog : u odabranim izvorima. Beograd : Naučna knjiga, 1955.

• Plutarch. Lives, Volume I: Theseus and Romulus. Lycurgus and Numa. Solon and Publicola. Translated by Bernadotte Perrin. Loeb Classical Library 46. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1914.
• Xenophon. Hiero. Agesilaus. Constitution of the Lacedaemonians. Ways and Means. Cavalry Commander. Art of Horsemanship. On Hunting. Constitution of the Athenians. Translated by E. C. Marchant, G. W. Bowersock. Loeb Classical Library 183. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1925.

Vidi još

• Antička Sparta
• Geruzija
• Perijeci
• Heloti