Ludoviko Sforca

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ludoviko Sforca
Pala Sforzesca - detail 01.jpg
Datum rođenja(1452-08-03)3. avgust 1452.
Mesto rođenjaMilano
Italija
Datum smrti27. maj 1508.(1508-05-27) (55 god.)
Mesto smrtiDvorac Loše
Francuska
DinastijaSforca
OtacFrančesko Sforca
MajkaBjanka Marija Viskonti
SupružnikBeatriče d'Este
PotomstvoMaksimilijan Sforca, Frančesko II Sforca, Giovanni Paolo I Sforza, Bianca Giovanna Sforza
Knez Milanskog vojvodstva
Period14891498.
PrethodnikĐan Galaeco Sforca
NaslednikLuj XII

Ludoviko Sforca (3. avgust 145227. maj 1508[1]), zvani Ludoviko il Moro (Ludoviko Crni), bio je milanski knez od 1489. pa do svoje smrti u francuskom zarobljeništvu. Ludoviko, četvrti sin Frančeska Sforce iz dinastije Sforca, ostao je upamćen kao pokrovitelj Leonarda da Vinčija i mnogih drugih umetnika, za vreme najproduktivnije faze milanske renesanse. On je naručio i jednu Leonardovih najpoznatijih slika - Tajnu večeru.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Ludoviko Sforca rođen je 3. avgusta 1452, kao četvrti sin Frančeska Sforce i Marije Bjanke Sforca, i zapravo se po ondašnjim običajima nije očekivalo da bi mogao postati vladar Milanskog Vojvodstva. Ipak ga je majka vrlo razumno dobro školovala pod tutorstvom humanista Frančeska Filelfa, tako da je Ludoviko dobio solidno obrazovanje iz klasičnih jezika, poezije, slikarstva, ali i o metodama vladanja i ratovanja.

Dama sa hermelinom, slika Leonarda da Vinčija, za koju se veruje da je portret Sforcine ljuvavnice Sesilije Galerani

Kada mu je otac umro 1466. Ludoviko je naručio od Leonarda fresku Tajna večera koja je naslikana iznad njegovog groba u manastiru Santa Marija dele Gracije. Frančeska Sforcu nasledio je stariji razuzdani brat Galeaco Marija Sforca, koji je vladao sve do atentata na njega, 1476. Na upražnjeni presto seo je njegov sedmogodišnji sin, Đan Galeaco Sforca. Nakon toga usledile su velike borbe za regenstvo s Đan Galeacovom majkom - Bonom od Savoje, iz kojih je Ludoviko izašao kao pobednik 1480. godine,[1] kada je preuzeo vlast i sledećih 13 godina vladao Milanskim Vojvodstvom kao regent.

Januara 1491. oženio je Beatriče d'Este, čiji je brat, Alfonso d'Este, oženio Anu, Ludovikovu nećaku. Petnaestogodišnja princeza Beatriče d'Este je brzo očarala milanski dvor svojom mladošću i životnom radošću, tako da je dvorac Sforca postao središte raskošnih proslava i balova. Beatriče je imala prefinjen ukus, tako da se veruje da je ona uticala na to da Ludoviko angažuje Da Vinčija i Bramantea. Beatriče je rodila dva sina, Maksimilijana i Frančeska, buduće kneževe Milanskog Vojvodstva.

Ludoviko je imao barem dve ljubavnice - Sesiliju Galerani, koja mu je rodila sina Čezara 1491, iste godine kada je oženio Beatriče i za nju se veruje da je dama sa hermelinom na slici Leonarda da Vinčija, i Lukrecija Kriveli, koja mu je rodila sina Đovanija Paola 1497. godine, kada je Beatriče umrla.

Ludoviko kao regent[uredi | uredi izvor]

Sarkofag Ludovika Sforce i njegove supruge u manastiru Čertoza di Pavija

Ludoviko Sforca kao vladar više pažnje je posvećivao ekonomiji nego vojnoj snazi i učvršćivanju svoje moći. Puno je ulagao u poljoprivredu, u uzgoj konja i stočarstvo, a razvio je i značajne manufakture za obradu metala. Za vreme njegove vladavine je čak oko 20 000 ljudi radilo u predionicama svile. Nastojao je da ulepša svoju prestonicu - Milano, koji je, po njemu, trebalo da postane najlepši grad u Italiji. On je nastavio radove na Milanskoj katedrali, probio i proširio gradske ulice i ukrasio grad vrtovima. Univerziteti u Paviji i Milanu doživeli su procvat za vreme njegove vladavine. Tamna strana njegove vladavine bilo je povećanje poreza, zbog kojih je izbilo nekoliko pobuna.

Ludoviko kao Milanski vojvoda i Prvi italijanski rat[uredi | uredi izvor]

Ludoviko Sforca, portret naslikao Đovani Ambrođo de Predis.

Novi kralj Napuljskog kraljevstva iz Aragona, Alfonso V, povezao se sa papom Aleksadrom Borgijom 1494, tako da su oni, svaki sa svoje strane, bili pretnja Milanskom Vojvodstvu. Zbog toga je Ludoviko odlučio da se udruži sa francuskim kraljem Šarlom VIII. Ludoviko je dopustio Šarlovoj vojsci da prođe kroz njegovo vojvodstvo tokom pohoda na Napuljsko kraljevstvo. Međutim, Šarlove ambicije bile su veće. On je želeo i Milansko Vojvodstvo. Gorko požalivši zbog ranijih pogrešnih odluka, Ludoviko je sklopio savez sa carem Svetog rimskog carstva, Maksimilijanom I, ponudivši mu čak i svoju nećaku, Bjanku Sforcu, za ženu.

Njegov nećak, Đan Galeaco, umro je pod sumnjivim okolnostima 1495. godine, tako da je Ludoviko Sforca zvanično postao milanski knez, 22. oktobra iste godine. Ali, od tada, sreća ga je napustila. Umrla mu je žena 3. januara 1947. nakon teškog porođaja. Ludoviko se nadao da će bračnom ponudom uspeti da uvuče cara Maksimilijana I u italijansku politiku i da će tako moći da manipuliše između dve strane, pa je na taj način bio odgovoran za početak Prvog italijanskog rata. Na samom početku sukoba, Ludoviko je uspeo da porazi Francuze u bici kod Fornove. Za tu bitku je, za izradu oružja, potrošeno 80 tona bronze, koja je prvobitno bila namenjena za njegov konjanički kip koji je Leonardo trebalo da napravi. Međutim, smrt Šarla VIII nije ublažila njegove probleme, jer je i novi francuski kralj, Luj XII, ponovio svoja nasledna prava na Milansko Vojvodstvo, jer mu je baba po ocu bila Valentina Viskonti, kćer Đangaleaca Viskontija, prvog milanskog kneza. Zbog svega toga je Ludoviko abdicirao 1498, jer nijedna italijanska država nije htela da mu pomogne, tako da je to postao paradoks, da je upravo on, koji je pre četiri godine pozvao Francuze u Italiju, sada isteran od strane Francuza. Ludoviko je uspeo da pobegne francuskoj vojsci 1499, ali je u međuvremenu francuska vojska ušla u Milano.

Ludoviko se vratio na milanski tron s vojskom plaćenika februara 1500. Dva meseca kasnije, kralj Luj XII opkolio je grad Novaru, gde se Ludoviko utvrdio. Na obe strane većina vojnika bili su švajcarski plaćenici, koji su odbili da se međusobno bore i ubijaju, tako da su napustili Novaru i predali Ludovika Francuzima aprila 1500. godine. Lišen svih pogodnosti života, Ludoviko je poslednje godine proveo u podzemnoj tamnici u dvorcu Loše, gde je umro 17. maja 1508.

Uz pomoć švajcarskih kantona obnovljeno je Milansko Vojvodstvo, na čiji je presto došao Ludovikov sin, Maksimilijan Sforca.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Giovanni Attendolo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Muzio Sforza
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Frančesko Sforca
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Lucia da Torsano
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Ludoviko Sforca
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Đan Galeaco Viskonti
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Filippo Maria Visconti
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Caterina Visconti
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Bjanka Marija Viskonti
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Ambrogio del Maino
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Agnese del Maino
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

Javno vlasništvo Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvuChisholm, Hugh, ur. (1911). Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Prethodnik:
Đan Paleaco Sforca
Knez Milanskog Vojvodstva
Naslednik:
Luj XII