Луј XII

Из Википедије, слободне енциклопедије
Луј XII Валоа
Louis-xii-roi-de-france.jpg
Луј XII
Датум рођења (1462-06-27)27. јун 1462.
Место рођења дворац Блоа
Француска
Датум смрти 1. јануар 1515.(1515-01-01) (52 год.)
Место смрти Париз
Француска
Династија династија Валоа
Отац Шарл Орлеански
Мајка Марија Клевска
Супружник Ана од Бретање
Мери Тјудор
Потомство Claude of France, Renée of France, Michel Bucy
Претходник Шарл VIII Валоа, Лудовико Сфорца, Frederick IV of Naples, Шарл од Орлеана
Наследник Франсоа I Валоа

Луј XII (франц. Louis XII de France; 14621515), краљ Француске 1498—1515. Био је праунук Шарла Мудрог.

Младост[уреди]

Године 1485. побунио се против свог рођака Шарла VIII и његовог регента Ане де Боже тако је почео Луди рат. Године 1488. Шарл је угушио устанак и Луја заробио, али је касније био помилован. Године 1494. Луј је отишао у поход на Италију, али се после неуспеха вратио 1495. године.

Шарл је умро 1498. године, а Луј долази на престо и уједињује области Орлеана, Валоа и Бретање.

Године 1499. Луј је оженио Ану од Бретање, пошто је, 1498. године, папа одбио да венча Луја са Жаном од Валоа, Шарловом сестром. Луј је уговором о браку са Аном одвојио Бретању од свог домена.

Други италијански рат[уреди]

Краљ је желео повратити Напуљско краљевство, које је изгубљено 1495. године, као и Милано, пошто је тврдио да је унук Валентина Висконтије па продире у северну Италију и покорава Миланско војводство и тиме почиње Италијански рат (1499-1504). После освајања Милана Луј се бори против Шпанаца и Млетачке републике.

Луј је 1500. године склопио уговор са Шпанијом у Гранади, којим је са њом делио Италију. 1501. године је прекршио уговор и освојио Напуљ, због чега је крајем лета 1502. поново дошао у сукоб са Шпанијом, која му је почетком 1504. године отела Напуљ, чиме се рат завршио.

Трећи италијански рат[уреди]

Litterae super abrogatione pragmatice sanctionis, 1512

Године 1509. скупили су се папини непријатељи у Агњаделу, међу којима је био и Луј.

Борбе Француске и Шпаније о посед Италије створише тешке кризе. Папа Јулије II изгледао је у политици много друкчије него по познатом Рафаеловом портрету, где би човек поверовао у његову смиреност. Он је сав ушао у локалну италијанску политику, која је, истина, имала за Средоземно Море и шири значај, али која није обухватала и остале католичке земље и друге теже и за веру опасније проблеме. Једно време био се окомио на Млетачку Републику, која је својом перфидном политиком изазвала против себе не само њега, него и Француску и цара Максимилијана. У Камбреу су те три силе створиле и формалан савез против ње. Цар Максимилијан ишао је чак тако далеко, да је у јуну 1510. слао једног посебног повереника босанском санџаку Фериз-бегу са позивом да нападне Млетке. Турци су и без тога били обавештени о ситуацији код хришћана. Међу осталима извештавали су их о том и Дубровчани, којима је султан Бајазит II захваљивао на добрим и довољним вестима.

Папа је потом 1511. формирао Свету лигу против Француске. Окружен непријатељима, а још поражен у бици код Новаре 1513. године, Луј је морао окончати рат у Италији. Изгубио је Милано, а Швајцарци и Енглези су продрли у земљу, па је био приморан да 1514. године склопи мир.

Унутрашње стање у Француској[уреди]

За време његове владавине Француској већ почиње да се формира национална држава. Мноштво појединих области, феудалних поседа и градова, који су живели својим засебним животом, сада се ујединило у једну територију. Поред локалних језика почео је да се изграђује заједнички језик за целу земљу (на основу језика северне Француске) и да се ствара заједничка култура. Раније су се обично само становници северне Француске називали Французима; Бургунђани, Провансалци, Бретонци и Гаскоњци нису себе сматрали Французима. Сада се почела развијати француска нација као историјски формирана стабилна заједница људи поникла на бази заједнице језика, територије, економског живота и психичке конституције, која се испољава у заједници културе.

На унутрашњем плану, Луј је реформисао правни систем одредбама из Блоа 1499. године, као и увозно-извозни систем, Кодексом о организацији, грађанству и кривичном поступку. Током његове владавине у земљи је владао просперитет и унутрашњи мир. Заносио је племиће својим походима у Италији, тако да они нису успели да ослабе централну власт, него је она остала силна.

После смрти, остао је у сећању као умерени владар који се ослањао на скупштину сталежа, за разлику од апсолутистичких монарха.

Смрт[уреди]

Умро је 1. јануара 1515. у својој престолници Паризу. На престолу га је наследио рођак и зет Франсоа I Валоа.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Шарл VIII Валоа
France Ancient.svg
Француски краљеви
(14981515)

Наследник:
Франсоа I