Maksimilijanski oklop

Maksimilijanski oklop iz Svetog rimskog carstva (16. vek).

Maksimilijanski oklop (engl. Maximilian armour) je vrsta punog oklopa koji se koristio u zapadnoj i srednjoj Evropi u 16. veku.

Razvoj

Puni oklop štitio je celo telo, a bio je u upotrebi od 14. veka. Nastao je spajanjem čeličnih ploča za pojedina osetljiva mesta (prsa, vrat, kolena, laktovi) u potpun pločast oklop, s neophodnim pregibima oko vrata i sredine tela, na rukama i nogama. Od tih oklopa najpoznatiji su gotski i maksimilijanski.

Karakteristike

Maksimilijanski oklop pojavio se u 16. veku pod uticajem renesanse. Izrađivan je pretežno u Nirnbergu. Karakeriše se okruglim delovima sa rebrastim ojačanjem. Šlem je zatvoren, sa vizirom, i vezan za okovratnik (tzv. Burgundska kapa), pa je omogućavao slobodnije i lakše kretanje glave. Okovratnik je od tri reda poluobručeva, rukavice imaju prste, a cipele su u obliku pačijeg kljuna. Na grudima je sa desne strane kuka za oslanjanje koplja. Grudni deo nekih oklopa uzdužno je po sredini ispupčen u obliku guščije kobilice (nem. Gansbauchharnische) da bi koplje ili mač pri udaru skliznuli.

Opadanje

U periodu vatrenog oružja puni oklop je postepeno iščezao, jer nije mogao da pruži potrebnu zaštitu od puščanih zrna, a otežavao je rukovanje oružjem i smanjivao pokretljivost boraca. Pokušaj sa punim oklopima veće debljine je propao, jer je samo grudni deo težio oko 6 kg. Najpre su nestale iz upotrebe gvozdene cipele, zatim podlaktice i delovi za butine. Od 16. veka upotrebljavali su se tzv. poluoklopi. Oni koje su nosili nemački landsknehti i švajcarska pešadija imali su samo šlem i oklop za grudi i leđa. Sličan oklop nosili su i teški konjanici - arkebuziri, rajteri i kirasiri.

Vidi još

• Gotski oklop
• Oklop za ličnu zaštitu

Literatura

• Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 6), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1973).