Medicinska ekologija

Konceptualna mapa koja ilustruje veze između neljudske prirode, usluga ekosistema, ekološke etike, ekološke pravde i javnog zdravlja.

Medicinska ekologija, ekološka medicina ili zdravstvena ekologija uža je i specijalizovana naučna disciplina koja proučava dejstvo mnogobrojnih spoljašnjih i unutrašnjih činilaca i da ukoliko oni pozitivno deluju na zdravlje ljudi to iskoristi, ili da ih ukoliko štetno deluju utvrdi uzroke bolesti i načine njihovog otklanjanje, poštujući osnovno načelo bolje sprečiti nego lečiti. A sve u skladu sa definicijom Svetske zdravstvene organizacije, zdravlje nije samo odsustvo bolesti i oronulost, već stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, na koje u značajnoj meri može da utiču brojni spoljašnji i unutrašnjii činioci sredine.

Kako ljudi često ne sumnjaju da su njegova hronične bolesti posledica specifičnog mesta stanovanja ili bliske veze sa prirodom, medicinska ekologija je nastala sa ciljem da ukaže na to da čovekovo zdravlje može da zavisi od određene klime i lokalnih karakteristika sredine u kojoj žive i shodno dome predloži određene mere prevencije.

Istorija

Medicina ekologija nastala kao rezultat razumevanje zloslutnih promena u biosferi koja je čoveka naterala da deluje individualno i kolektivno. Bilo da je to u načinu na koji gradi klinike i bolnice; uzgajaja i koristi lekove; biraa oblasti za naučno proučavanje; komunicira u različitim disciplinama; obavlja javne zdravstvene usluga na globalnom nivou i posebno u zajednicama; ili bira sredstva za održavanje sopstvenog zdravlja, a sve u cilju veće posvećenosti poboljšanju života na planeti Zemlji.

„Medicinska ekologija“ je termin koji je skovala Carolyn Raffensperger, izvršni direktor SEHN’s (The Science and Environmental Health Network), 2001. godine za novo polje istraživanja i aktivnosti u cilju veće brige za ekosisteme, i smanjenje njihovog štetnog uticaja na stanovništvo, zajednicu i pojedinaca.

Neke od promena kroz čovekovu istoriju koje su uticale na osnivanje medicinske ekologije su sledeće:

Prenaseljenost

Preko 6 milijardi ljudi nastanjuje planetu, a razumne procene srednjeg nivoa predviđaju 9 do 10 milijardi do sredine 21. veka. Za podršku bi bile potrebne još dve i po „zemlje” kada bi svi koristili onoliko resursa koliko Amerikanci koriste danas.

Emisija ugljen-dioksida 2017.

Zagađenje atmosfere

• Stratosfersko oštećenje ozona je direktna posledica oslobađanja ozonskog omotača hemikalije koje se koriste u različite industrijske i poljoprivredne svrhe.
• Koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi porasla je za skoro 30% u poslednjem periodu od 150 godina.

• Ljudske aktivnosti su odgovorne za više fiksacije atmosferskog azota od svih ostalih izvori kombinovani. Nitrati kontaminiraju podzemne i površinske vode i azot oksidira vazduh, u toksičnim koncentracijama.

Kontaminacija ekosistema agensima

• Ljudi su odgovorni za više taloženja žive na površini zemlje nego iz drugih geoloških izvora. Slatkovodne i morske ribe su dovoljno kontaminirane sa živom da zahtevaju upozorenja ženama u reproduktivnom dobu da ograniče potrošnju morskih plodova zbog rizika za razvoj mozga fetusa.

• Veliki broj biljnih i životinjskih vrsta je doveden do izumiranja, a većina morsko ribarstvo je ozbiljno osiromašeno. Više od polovine svetskih koralnih grebena je ugrožene ljudskim aktivnostima.

• Nove sintetičke industrijske hemikalije kontaminiraju svetske ekosisteme, ljudske i neljudski stanovnici, njihovo majčino mleko i žumance, folikuli jajnika i amnionska tečnost. Toksičnost većine je malo poznata.

=

On land, vegetation appears on a scale from brown (low vegetation) to dark green (heavy vegetation); at the ocean surface, phytoplankton are indicated on a scale from purple (low) to yellow (high). This visualization was created with data from satellites including SeaWiFS, and instruments including the NASA/NOAA Visible Infrared Imaging Radiometer Suite and the Moderate Resolution Imaging Spectroradiometer.

Preduslovi

Prateći razvoj drugih nauka (biologije, biofizika, biohemija, bioinformatika, tehnika, tehnologija itd.), medicina je kao veština ili umetnost lečenja zakoračila i u svet nauke. U poslednja dva veka u okviru medicine razvijeno je na desetine specijalističkih disciplina koje su dovele do povratka čoveka prirodi iz koje je i potekao. A u čovekovoj prirod prema najnovijim istraživanjima stručnjaka, zaštiti zdravlja doprinose i sledeći faktori:

• 70% prirodno okruženje (vazduh, hrana, voda),
• 14-17% genetika (nasledni faktori),
• 15-16% zdravstvene aktivnosti (zdravlje) .

Kako je s kraja 20. i s početka 21. veka došlo je do degradacije životne sredine (pod uticajem otpadnih voda i hemijskih materije, sve veće upotreba radioaktivnih elemenata, pesticida, genetski modifikovanih organizama itd.), čovokovo okruženje i prirodna sredina postala je izvor mnogih bolesti. Ovaj uticaj, zauzvrat, stvara nove obrasce siromaštva i bolesti ljudi i ekosistema. Naslkad između zdravlja ekosistema, javnog zdravlja i zdravlja pojedinca dostiže tačku preloma na početku dvadeset prvog veka.

Podizanjem ekološke svesti i znanja o svemu ovome uticalo je na razvij nova specijalizovane disciplina – medicinske ekologije, kao novog polje istraživanja i delovanja za umanjenje brige o zdravlju ekosistema, populacija, zajednica i pojedinaca.

Zdravlje Zemljinog ekosistema je temelj svakog zdravlja. Ljudski uticaj u obliku pritiska stanovništva, zloupotrebe resursa, ekonomskog sopstvenog interesa i neodgovarajućih tehnologija brzo degradira životnu sredinu. Ovaj uticaj, zauzvrat, stvara nove obrasce siromaštva i bolesti ljudi i ekosistema. Nasklad između zdravlja ekosistema, javnog zdravlja i zdravlja pojedinca dostiže tačku preloma na početku dvadeset prvog veka.

Isceliteljske discipline i pokreti javnog zdravlja, ekologije, konvencionalne medicine, komplementarne i alternativne medicine, konzervatorske medicine, konzervatorske biologije i kampanje kao što je Zdravstvena zaštita bez štete su nastojale da se pozabave ovim ciklusom sukoba između zdravlja pojedinca, javnog zdravlja i zdravlja ekosistema. na različite načine. Ekološka medicina poštujući ove doprinose i nadovezuje se na njih, poziva biomedicinsku zajednicu, ekologe, naučnike, aktiviste i pojedince koji su zabrinuti za lično zdravlje, kao i za zdravlje zajednica i budućih generacija da uče jedni od drugih i da prihvate uravnotežen, ekološki pristup održavanju zdravlja.

Ekološki koncept zdravlja

Zdravlje

Zdravlje je dinamičan sistem koji se stalno razvija u dva smera pozitivnom ili negativnom. U velikoj meri to se dešava pod uticajem spoljašnjih i unutrašnjih faktora sredine.

Pozitivnim uticajem na životnu sredinu čovek može da utiče i na međuzavisnost organizama i životne sredine, što može uticati i na poboljšanje zdravlja.

Unutrašnja sredina biološki je sistem pojedinca (u neprestanom istraživanju) u kome genetski faktori verovatno igraju najvažniju ulogu.

Faktori spoljašnjeg okruženja

Faktori spoljašnje sredine se prema značaju za čoveka mogu podeliti na bitne i nebitni faktore spoljašnjeg

Bitni faktori čovekovog okruženja 

U ovu grupu spadaju oni faktori koji su ljudima veoma neophodne, ali i dalje mogu imati nepovoljan uticaj na ljudsko stanje ako su ispod donje ili iznad gornje granice bilo po: količini ili po trajanju delovanja bilo po intenzitetu delovanja.

Bitni faktori moraju biti prisutni, ali ne u premalim ili prevelikim količinama. Na primer, premalo fizičke aktivnosti može dovesti do oboljenja kardiovaskularnog sistema, ali preintenzivna fizička aktivnost može izazvati slom tog sistema.

Nebitni faktori čovekovog okruženja 

Nebitni faktori nisu neophodni za održavanje zdravlja, ali mogu biti štetni kada su prisutni u prevelikim količinama ili intenzitetu (na primer, zagađenje vazduha, vode, aditiva u hrani)

Nebitne faktore treba držati ispod donje granice - ili u tragovima. Međutim nebitni faktori mogu da postanu važni (npr zabrana upotrebe pesticida može da smanji proizvodnju hrane).

Eelementi ekološkog koncepta zdravlja su međusobno povezani. Uspostavljena ravnoteža između agenas, sredine i domaćina rezultuje zdravljem a poremeća ravnoteže ova tri faktora dovodi do bolesti.

Mere javnog zdravlja, obrazovanje i medicinski napredak značajno su smanjili smrtnost i bolesti u mnogim delovima sveta, ali neki napredak ima značajnu cenu, a koristi nisu ravnomerno raspoređene. Sistemi javnog zdravlja koji su zaduženi za stvaranje zdravstvenih uslova za sve stradali su u konkurenciji sa tehnološki intenzivnom zdravstvenom zaštitom usmerenom na individualne korisnike.

Zdravstveni sistemi se bore da održe korak sa promenljivim obrascima bolesti koje su rezultat brzog menjanja i degradacije Zemlje i načina na koji ljudi žive. Nove i stare bolesti šire se sve većom brzinom unutar i preko nacionalnih granica. U međuvremenu, industrijski zasnovani lekovi i tehnologije koje leče takođe doprinose rastućem teretu ekoloških toksina u ljudima, vazduhu, vodi, ribama, životinjama i biljkama.

Primeri

Jedan od primer zdravog ekosistema je kontrola malarije u Meksiku. Različiti programi obuke u ovoj zemlji bili su uspešni u zaustavljanju nekontrolisane upotrebe DDT-a koji je veoma jak insekticid kada dospe u čovekovo telo ali takođe i bitan agens u smanjenju incidencije malarije. Rešenje ovog problema nađeno je zahvaljujuči kreativnom razmišljanju mnogih ljudi i stvaranju pogodnesituaciju za istraživače, preduzeća i, što je najvažnije, za zajednicu.

Iako su mnogi kritični efekti promena životne sredine velikim delom globalnih istraživanja fokusirani na zemlje u razvoju, životna sredina i urbana područja razvijenog sveta takođe su oblasti na koje bi trebalo obratiti pažnju kada je u pitanju zdravlje ljudi. Na to ukazuje činjenica da na gojaznost, dijabetes, astmu i srčana oboljenja direktno utiču načini na koji ljudi komuniciraju sa urbanom sredinom u kojoj žive. U tom smislu urbani dizajn i planiranje okruženja trebalo bi da se fokusiraju na manju upotrebu automobila, određene vrste hrane, nivoe zagađenja vazduha i druge činioce koji mogu da utiču na bezbednost i mobilnost ljudi u okruženju.

Koncepti i principi

Medicinska ekologija u okviru svoje delatnosti trebalo bi da integriše sledeće koncepte i vrednosti:

Međuzavisnost

Svako pojedinac duboko je povezan sa Zemljinim ekosistemima u velikoj vremenskoj skali od rođenja pa do smrti, jer njegovo zdravlje zavisi od zdravlja globalne zajednice i Zemljine biosfere. Pojedinci ne mogu da žive zdravo ili srećno u zatrovanim ekosistemima i nezdravim zajednicama. Po istom principu, zdrave zajednice i biološki sistemi zavise od ljudske suzdržanosti i odgovornosti u tehnologijama, populaciji, proizvodnji i potrošnji.

Elastičnost

Zdravlje ljudi i ekosistema nije stabilno, već je u stalnom dinamično stanju koje karakteriše otpornost. I medicina i nauka o ekosistemima i menadžment treba da se fokusiraju na promovisanje i obnavljanje urođene sposobnosti bioloških sistema kako bi ga adekvatno zaštitila, oporavile i izleče. Sistemi koji se oslanjaju na ili oponašaju sklad, ekonomičnost i otpornost prirode nude obećavajuće puteve za istraživanje i razvoj zdravstvene zaštite.

Prvo, ne čini zlo

Zdravstvena zaštita ne bi trebalo da podriva javno zdravlje ili životnu sredinu. Ovaj princip predostrožnosti treba primeniti na odluke koje utiču na ekosistem, populacije, zajednice i pojedince.

Prikladnost

Cilj medicine je da se postigne maksimalno zdravlje uz minimalnu intervenciju, promovišući dobro zdravlje koje odgovara životnoj fazi pojedinca bez preopterećenja procesa održavanja života na Zemlji.

Raznolikost

Zdravlju služe različiti pristupi, uključujući mnoge tradicionalne sisteme lečenja, lokalne adaptacije i autohtonu nauku širom sveta. Medicinska ekologija podstiče slobodu izbora lekara, vođenu informisanim pristankom i saosećajnom praksom.

Saradnja

Da bi svaki pojedinac ili pacijent steko znanje i unapredio praksu, treblo bi da bude partner sa praktičarima, a medicinski radnici trebalo bi da sarađuju sa ekolozima i drugim strukama iz sveta prirode. Zdravstvenim organizacijama treba upravljati uz aktivno učešće zajednica kojoj služe, dok zajednice moraju naučiti da integrišu svoju dobrobit sa dobrobiti svojih regionalnih ekosistema.

Pomirenje

Pojedinačne zdravstvene usluge treba da budu ekonomski održive, pravične, skromnog obima, visokog kvaliteta, nekomercijalne i lako dostupne svima. Društva bi trebalo da grade i održavaju infrastrukturu koja svim građanima osigurava sposobnost da zadovolje osnovne potrebe kao što su zdravlje, ishrana, planiranje porodice, sklonište i smislen rad, uz minimiziranje štete za Zemlju. Društva bi trebalo sve više da posvećuju svoje materijalne i kreativne resurse politikama i projektima koji obnavljaju i održavaju zdravlje bioloških i ljudskih naselja. Svi napori za poboljšanje ljudskog blagostanja moraju se sprovoditi u okviru saradnje uspostavljenog zdravljem Zemlje.

Literatura

• Aguirre A, Ostfeld RS, Tabor GM, House C, Pearl MC, ur. (2002). Conservation Medicine: Ecological Health in Practice. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515093-3. 
• Brown V, Grootjans J, Ritchie J, Townsend M, Verrinder G, ur. (2005). Sustainability and health : supporting global ecological integrity in public health. Crows Nest, N.S.W.: Allen & Unwin. ISBN 978-1-74114-442-0. 
• Corvalan C, Hales S, McMichael A (2005). Ecosystems and Human Well-being, Health Synthesis. Millennium Ecosystem Assessment (Izveštaj). World Health Organization. hdl:10665/43354. 
• Gunderson LH, Holling CS, ur. (1998). Linking Social and Ecological Systems: Management Practice and Social Mechanisms for Building Resilience. Cambridge, U.K.: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-59140-9. 
• Gunderson LH, Holling CS (2002). Panarchy : understanding transformations in human and natural systems. Washington, DC: Island Press. ISBN 978-1-55963-856-2. 
• Lebel J (2003). Health : an ecosystem approach. Ottawa: International Development Research Centre. ISBN 978-1-55250-012-5. 
• Waltner-Toews D (2004). Ecosystem sustainability and health : a practical approach. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-53185-6. 
• White F, Stallones L, Last JM (2013). Global Public Health: Ecological Foundations. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-975190-7. 
• Waltner-Toews D, Kay J, Lister NM, ur. (2008). The Ecosystem Approach: Complexity, Uncertainty, and Managing for Sustainability. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-13251-0. 

Spoljašnje veze

• II. The Case for Ecological Medicine By Ted Schettler, MD MPH (jezik: engleski)

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).