Mihail Uljanov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Mihail Uljanov
Uljanov 1998. godine
Lični podaci
Puno imeMihail Aleksandrovič Uljanov
Datum rođenja(1927-11-20)20. novembar 1927.
Mesto rođenjaBergamak, SSSR
Datum smrti26. mart 2007.(2007-03-26) (79 god.)
Mesto smrtiMoskva, Rusija
Rad
Aktivni period1950—2007.
Zvanični veb-sajt
ulianov.ru
Veza do IMDb-a

Mihail Aleksandrovič Uljanov (rus. Михаи́л Алекса́ндрович Улья́нов; Bergamak, 20. novembar 1927 – Moskva, 26. mart 2007) bio je sovjetski i ruski glumac, jedna od najpoznatijih i najcenjenijih ličnosti sovjetskog pozorišta i kinematografije posleratnog perioda. Odlikovan je kao Narodni umetnik SSSR-a 1969. i kao Heroj socijalističkog rada 1986. godine, a specijalnu nagradu na filmskom festivalu u Veneciji dobio je 1982. godine.[1] Primalac je i nagrada Počasni radnik kulture Poljske (1974), laureat Lenjinove nagrade (1966), Državne nagrade SSSR-a (1983), Državne nagrade RSFSR-a. K. S. Stanislavskog (1975) i filmske nagrade „Nika“ (2000).[2] Dodeljena su mu dva ordena Lenjina (1986). Jedan je od najistaknutijih umetnika Sovjetskog Saveza i postsovjetske Rusije.[3][4].

Rezultat njegove duge glumačke karijere je nekoliko desetina uloga na sceni i oko 70 u filmovima. Kritičar Valerij Kičin je napisao: „Bio je glumac koji je mogao da savlada bilo koju ulogu – od visokih pafosa do groteske, od narodne drame do cirkuske ekscentričnosti“.[5] Vahtangovsko pozorište je za njega bilo neodvojivi deo života, „drugi dom“, bez kojeg nije mogao da zamisli sebe.[6] U njemu je igrao mnoge značajne istorijske ličnosti (Josif Staljin, Marko Antonije, Gaj Julije Cezar, Ričard III, Napoleon Bonaparta, Sergej Kirov, Pontije Pilat, Vladimir Lenjin) i izmišljene likove kultnih drama (Viktora u „Varšavskoj melodiji”, Brigela u „Princezi Turandot”, Gulevog u „Konarmiji“, Edigeja u „I dan traje duže od veka“).[7][8].

Raspon glumčevih filmskih uloga bio je neverovatno širok i kretao se od „žestokih vođa, silnih i jakoumnih ljudi“ do „kukavičkih“ doušnika i „džandrljivih dramaturga“.[2] Slika komandanta Georgija Žukova, koju je on oličio u „Oslobođenju” i drugim vojnim filmovima (oko 20 traka), prepoznata je od strane kritičara i gledalaca kao najupečatljivija u filmskoj karijeri glumca.[3][4] Među ostalim zapaženim ulogama Uljanova su Jegor Trubnikov („Predsednik“), Dmitrij Karamazov („Braća Karamazovi“), general Grigorij Čarnota („Beg“), dramaturg Kim Jesenjin („Tema“), Sergej Abrikosov („Častan život“), On — bivši muž („Bez svedoka“), Ivan Afonin („Vorošilovski strelac“), „Otac“ („Antikiler“).[2][9].

Mihail Aleksandrovič Uljanov je preminuo 26. marta 2007. godine u moskovskoj bolnici.[3] Uzrok smrti su bili ozbiljni problemi sa bubrezima koji su se razvili u terminalnoj fazi raka.[3] Dana 29. marta glumac je sahranjen na Novodevičjem groblju uz vojne počasti.[3][10] Ime glumca nosi arktički tanker i Omsko državno severno dramsko pozorište u gradu Tari pored kojeg mu je 2012. godine podignut spomenik.[11]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mihail Aleksandrovič Uljanov je svoje detinjstvo i mladost proveo u gradu Tari u Omskoj oblasti. Iako je pao na ispitima Šepkinskove škole i u školi Moskovskog umetničkog pozorišta,[12] preselio se u Omsk 1944. da bi postao glumac. Posle dve godine studija u studiju Omske Drame odlazi u Moskvu i 1946. godine upisuje Šukinovu pozorišnu školu.

Uljanov je radio u Vahtangovskom teatru od 1950. godine, a rukovodio je njime od 1987. Na sceni je igrao širok spektar likova, među kojima je Rogožin u Idiotu Dostojevskog bio najistaknutiji. Godine 1979, postavio je epski roman Vasilija Šukšina Došao sam da ti dam slobodu, gde je glumio Stepana Razina. Godine 1985, Mihail Uljanov je postavio satirični pamflet Kupac deteta američkog dramskog pisca Džona Hersija.

Što se tiče filmova, često je dobijao uloge predanih komunističkih vođa poput Vladimira Lenjina i maršala Žukova. Njegov poznati lik Jegor Trubnikov u filmu Predsednik (1964) postao je sovjetski klasik i njegova najamblematičnija uloga.

Braća Karamazovi, film iz 1969. čiji je korežirao, nominovan je za Oskara za najbolji film na stranom jeziku[13] i uvršten je na 6. Moskovski međunarodni filmski festival.[14] On je glumio i u filmovima Tema (1979) i Privatni život (1982), koji su osvojili najveće nagrade na Berlinskom filmskom festivalu, odnosno Venecijanskom filmskom festivalu.

U skorije vreme, bio je afirmisan za uloge Julija Cezara u projekciji Šekspirove drame (1990), Pontija Pilata u ekranizaciji [The Master and Margarita[|Majstora i Margarite]] (1994), kao i osvetničkog veterana strelca u Pukovniku Vorošilovskog puka (1999), u režiji Stanislava Govoruhina. Preminuo je 26. marta 2007. godine od intestinalne bolesti.[15]

Izabrana filmografija[uredi | uredi izvor]

  • Kuća u kojoj živim (1957) kao Dmitrij Fedorovič Kaširin
  • Jednostavna priča (1960) kao Andreja Egorovič Danilov
  • Tišina (1963) kao Pjotr Ivanovič Bikov
  • Žive i mrtve (1964) kao Sergej Filippovič, komandant vojske
  • Predsedavajući (1964) kao Jegor Trubnikov
  • Ledeni blesak (1967) kao general Aleksandar Gorbatov
  • Braća Karamazov (1969) kao Dmitri Karamazov
  • Let (1970) kao general Gregori Lukianovič Čarnota
  • Oslobođenje (1969-71) kao maršal Georgije Žukov
  • Naciljaj (1975) kao maršal Georgije Žukov
  • Vojnici slobode (1977) kao maršal Georgije Žukov
  • Privatni život (1982) kao Sergej Nikitič Abrikosov
  • Bez svedoka (1983) kao On
  • Bitka za Moskvu (1985) kao maršal Georgije Žukov
  • Staljingrad (1989) kao maršal Georgije Žukov
  • Uvod (1987) kao Kim Iesenin, pisac
  • Majstor i Margarita (1994) kao Pontije Pilat
  • Sve će biti u redu! (1996) kao deda
  • Strelac Vorošilovog puka (1999) kao Ivan Fjodorovič Afonin
  • Antiubica (2002) kao otac, šef bande

Priznanja i nagrade[uredi | uredi izvor]

Uljanov je osvojio sledeće nagrade:[16]

  • Heroj socijalističkog rada (1986)
  • Orden zasluga za otadžbinu, 3. klasa (17. oktobar 1996), za različite zausluge državi i izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti
  • Dva ordena Lenjina (1986,?)
  • Orden Oktobarske revolucije (1977)
  • Lenjinova nagrada (1966), za ulogu Jegora Ivanoviča Trubnikova u dugometražnom filmu Predsedavajući
  • Državna nagrada RSFSR, Stanislavski (1975), za ulogu u predstavi Dan u dan
  • Državna nagrada SSSR-a (1983), za ulogu Sergeja Nikitiča Abrikosova u filmu Privatni život (1982)
  • Narodni umetnik RSFSR-a (1965)
  • Narodni umetnik SSSR-a (1969)
  • Počasni radnik kulture Poljske Narodne Republike (1974)
  • Nagrada Zlatni lav (Venecijanski filmski festival, 1982), za glavnu ulogu u filmu Privatni život
  • Orden Za čast i hrabrost - za služenje ruskom narodu i značku Zlatni Olimp (2005)
  • Jedini počasni naziv Superstar (2005)
  • Nominacija za nagradu Kinotavr za stvaralačku karijeru (1997)
  • Nagrada Zlatni ovan 1999. godine za najboljeg glumca
  • Nagrada predsednika Ruske Federacije za književnost i umetnost (1998)
  • Nagrada Kristalni turandot (1997)
  • Zlatna maska (1999)
  • Nagrada Idol (1999)
  • Godine 2008, ruski tanker nafte nazvan je „Mihail Uljanov“.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Peter Rollberg (2009). Historical Dictionary of Russian and Soviet Cinema. US: Rowman & Littlefield. str. 714—715. ISBN 978-0-8108-6072-8. 
  2. ^ a b v „10 «akterskih rasskazov» Mihaila Ulьяnova” (na jeziku: ruski). RIA Novosti. 2012-11-12. Pristupljeno 2013-06-07. [mrtva veza]
  3. ^ a b v g d „SMI: Mihail Ulьяnov umer iz-za otkaza ot operacii” (na jeziku: ruski). NewsRu. 2007-03-27. Arhivirano iz originala 2012-05-12. g. Pristupljeno 2013-06-07. 
  4. ^ a b „On igral maršala Žukova. Biografiя Mihaila Ulьяnova” (na jeziku: ruski). RIA Novosti. 2007-03-27. Arhivirano iz originala 2016-01-31. g. Pristupljeno 2013-06-07. 
  5. ^ Valeriй Kičin (2007-03-28). „Ulьяnov. Zanaves” (na jeziku: ruski). Rossiйskaя gazeta. Arhivirano iz originala 2011-11-25. g. Pristupljeno 2013-06-10. 
  6. ^ Ulьяnov 2008, str. 126.
  7. ^ Sergeй Palьčikovskiй. „Akter Mihail Ulьяnov bыl nepodvlasten vremenam i modam” (na jeziku: ruski). Pervaя Krыmskaя gazeta. Arhivirano iz originala 2013-05-09. g. Pristupljeno 2013-06-08. 
  8. ^ „Mihail Ulьяnov” (na jeziku: ruski). Teatr imeni Vahtangova. Arhivirano iz originala 2013-08-19. g. Pristupljeno 2013-06-18. 
  9. ^ Lюbovь Gribanova; Alena Kuharь (2012-11-20). „Lučšie kinoroli Mihaila Ulьяnova” (na jeziku: ruski). Argumentы i faktы. Arhivirano iz originala 2012-12-30. g. Pristupljeno 2012-06-07. 
  10. ^ „Veteranы hotяt, čtob Ulьяnova pohoronili kak velikogo polkovodca” (na jeziku: ruski). Rossiйskaя Gazeta. 2007-03-27. Arhivirano iz originala 2021-08-11. g. Pristupljeno 2013-06-08. 
  11. ^ Marina Prožoga (2012-11-16). „V Tare u zdaniя Severnogo teatra otkrыli pamяtnik Mihailu Ulьяnovu” (na jeziku: ruski). Argumentы i faktы. Arhivirano iz originala 2012-11-18. g. Pristupljeno 2013-06-07. 
  12. ^ "Mihail Ulьяnov - naš strogiй maršal, deduška-zastupnik" (obituary), Izvestia, 31 March 2007 Arhivirano 5 septembar 2008 na sajtu Wayback Machine accessed 30 January 2011
  13. ^ „The 42nd Academy Awards (1970) Nominees and Winners”. oscars.org. Pristupljeno 2011-11-16. 
  14. ^ „6th Moscow International Film Festival (1969)”. MIFF. Arhivirano iz originala 2013-01-16. g. Pristupljeno 2012-12-17. 
  15. ^ „Veteranы hotяt, čtob Ulьяnova pohoronili kak velikogo polkovodca” (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 2021-08-11. g. 
  16. ^ „Umer Mihail Ulьяnov”. Arhivirano iz originala 2012-12-27. g. Pristupljeno 2016-02-04. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ignatьeva N. A. Mihail Ulьяnov. VBPK, 1985.
  • Lюdmila Sokolova (2002). Nevidimыe miru slezы: dramatičeskie sudьbы russkih aktris. OLMA-PRESS. str. 319. 
  • V. Sitnikov; V. Slavkin; L. Kašinskaя (2003). Kto estь kto v mire. OLMA-PRESS. str. 1680. 
  • Sergeй Markov (2009). Mihail Ulьяnov. Molodaя gvardiя. str. 480. 
  • Sergeй Markov Mihail Ulьяnov v obraze i žizni.
  • Viktor Rozov (2001). Inscenirovki; Mыsli o pročuvstvovannom i perežitom. OLMA-PRESS. str. 510. 
  • Mihail Ulьяnov (2008). Rabotaю aktёrom. AST. 
  • Mihail Ulьяnov (2007). Realьnostь i mečta. Vagrius. 
  • Feliks Medvedev (2012). Moi velikie stariki. BHV-Peterburg. 
  • Neizvestnый Mihail Ulьяnov. Žiznь velikogo aktёra i čeloveka. M.: Zebra E, RIPOL-klassik. 2010. str. 618. ISBN 978-5-386-02157-3. 
  • Višnevskaя I. L. (1987). Artist Mihail Ulьяnov. Lюdi Sovetskoй Rossii. M.: Sovetskaя Rossiя. str. 224, [34]. 
  • Vladimir Karpov Maršalьskiй žezl artista [: Mihail Ulьяnov] // Moй lюbimый aktёr: Pisateli, režissёrы, publicistы ob aktёrah kino [: sb.] / Sost. L. I. Kasьяnova. — Moskva: Iskusstvo, 1988. — S. 39—50.
  • Irina Vasilinina Mihail Ulьяnov // Teatr imeni Evg. Vahtangova / Red.-sostavitelь B. M. Poюrovskiй. — Moskva: Centrpoligraf, 2001. — S. 338—351, foto. — («Zvёzdы moskovskoй scenы») — ISBN 5-227-01251-2
  • Brodskiй I. E., Naumov S. S. Naš zemlяk Mihail Ulьяnov. Omsk: "Amfora", 2017. — 204 s., il.
  • Sibirяk navsegda: hudožestvennый alьbom, posvящёnnый 90-letiю so dnя roždeniя M. A. Ulьяnova. Omsk: OOO "Omskblankizdat", 2017. — 148 s.: il.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mihail Uljanov na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаил_Уљанов&oldid=27676387”