Muhamed-Taki Bahar

Muhamed-Taki Bahar (محمدتقی بهار)
Lični podaci
Puno ime	Muhamed-Taki Bahar
Datum rođenja	(1884-11-06)6. novembar 1884.
Mesto rođenja	Mašhad, Iran
Datum smrti	22. januar 1951.(1951-01-22) (66 god.)
Mesto smrti	Teheran, Iran
Religija	islam
Zanimanje	pesnik, političar i novinar
Književni rad
Jezik stvaranja	Persijski
Najvažnija dela	* Istorija Sistana (Tarih-e Sistan) * Kratka istorija političkih partija (Tarik-e Mohtasar-e Ahzab-e sijasi) * Metodologija (Sabk Šemasi) * Sažetak istorije i priče (Mođmalal-ol-tavarih o val Kesas) * Antologija priča (Đavame-ol-hekajat) * Dva toma stihova sopstvenih pesama

Muhamed-Taki Bahar (Persijski: محمدتقی بهار; Mašhad, novembar 1884 – Teheran, 22. april 1951), naširoko poznat kao Malek o-šoara (pers.: ملک‌الشعراء‎‎) ili Malek o-šoara Bahar (u bukvalnom prevodu kralj pesnika), bio je istaknuti iranski pesnik i naučni radnik, a takođe bio političar, novinar, istoričar i profesor književnosti. Iako je Bahar pesnik dvadesetog veka, njegove pesme su poprilično tradicionalne i veoma nacionalističkog karaktera.

Biografija

Muhamed-Taki Bahar rođen je 6. novembra 1884. godine u Mašhadu, glavnom gradu provincije Horasan, na severoistoku Irana. Bahar je svoje osnovno obrazovanje započeo kada mu je bilo svega tri godine, a tutor mu je bio njegov otac Muhamed Kazem Saburi, inače pesnik laureat hrama u Mašhadu koji je nosio počasnu titulu malek o-šoara, "kralj pesnika". Pored privatnog školovanja, Bahar je pohađao i tradicionalnu školu, mekteb, u Mašhadu. Kako bi usavršio znanje persijskog i arapskog jezika, pohađao je i časove kod Adiba Nišaburija, tradicionalnog pesnika i poznavaoca književnosti koji je promovisao stil horasanskih pesnika iz ranog islamskog perioda, tradiciju takozvanog "književnog povratka". Priča se da je Bahar još u veoma ranom životnom dobu znao napamet veliki deo Kurana. Prema sopstvenim tvrdnjama, Bahar je pročitao Šahnamu kada mu je bilo sedam godina i u potpunosti razumeo značenje ovog Firdusijevog epa.

Bahar je svoju prvu pesmu ispevao kada mu je bilo osam godina, a tada je i izabrao ime Bahar, što znači proleće, za svoj književni pseudonim. Mada je poznato da je Bahar izabrao ovo ime po Baharu Širvaniju, pesniku koji je bio blizak prijatelj njegovog oca, a nakon njegove smrti. Širvani je bio istaknuti pesnik za vreme kadžarskog vladara Nasir el Din Šaha.

Kada mu je bilo četranaest godina, Bahar je tečno govorio arapski, a kasnije je stekao dobro znanje pisanog i govornog francuskog jezika. Sa osamnaest godina ostao je bez oca i tada je počeo da radi kao muslimanski propovednik i klerik. U to vreme je ispevao dugačku odu (na persijskom – kasidu) i poslao je Mozaferudin-šahu koji je bio toliko imresioniran kasidom da je odmah postavio Bahara za pesnika laureata i kraljevskim dekretom mu, kada mu je bilo samo 19 godina (1903. godine), dodelio titulu malek o-šoara u hrama Imama Reze u Mašhadu. Na početku Ustavne revolucije u Iranu (1906-1911), Bahar se odrekao svoje pozicije pesnika laureata i priključio se revolucionarnom pokretu za uspostavljanje parlamentarnog sistema i demokratije u Iranu. Bahar je postao aktivni član mašhadskog ogranka "Društva za prosperitet" koje se zalagalo za uspostavljanje iranskog parlamenta (Madžles). Bahar je objavljivao polu tajne novine "Horasan", kao i "Novo proleće" (No bahar) i "Sveže proleće" (Taze Bahar), prvo u Mašhadu a kasnije u Teheranu.

Bahar je objavio brojne članke u svojim novinama u kojima je strasno podsticao čitaoce da ustanu i pomognu uspostavljanje funkcionalnog parlamenta. Podjednako žestoko je zagovarao i uspostavljanje novih i reformisanih javnih institucija, novog društvenog i političkog poretka, kao i novih formi izražavanja. Posle pobede Ustavne revolucije, Bahar je u više navrata biran za poslanika u Parlamentu.

Godine 1918, kada je na vlasti bio Ahmad-šah Kadžar, sedmi i poslednji vladar iz kadžarske dinastije, Bahar se potpuno promenio: prekinuo je sve svoje svešteničke dužnosti i postao potpuno novi čovek. U isto vreme, zajedno sa piscem i pesnikom Saidom Nafisijem, pesnikom i istoričarem Golam-Rezom Rašidom Jasemijem, istoričarem Abasom Ekbalom Aštijanijem i svojim talentovanim prijateljem Abdulhoseinom Tejmurtašom, osnovao je Književno udruženje "Anđoman Adabi Daneškade". Magazin "Daneškade" bio je mesečnik Udruženja u kome su pored proznih i poetskih dela objavljivani i drugi, veoma informativni i korisni članci pod raznim nazivima, kao što su "Književna revolucija", "Kako nas vide druge nacije" i "Književna istorija Irana". U stvari, ovaj magazin je Baharu postao sredstvo za objavljivanje rezultata svojih književnih istraživanja i predstavljanje zapadne književnosti Irancima. Magazin je takođe odigrao ključnu ulogu u razvoju i jačanju savremenih formi persijske književnosti.

Baharova grobnica na groblju Zahir od-daole, Teheran

Po osnivanju Univerziteta u Teheranu 1934. godine (za vreme vladavine Reze-šaha Pahlavija), Bahar je postao profesor persijske književnosti na Fakultetu za književnost ovog univerziteta. Tokom svoje profesorske karijere, najveći deo svog vremena je posvetio pisanju i uređivanju knjiga o persijskoj književnosti i istoriji. Značajna među brojnim delima koje je Bahar napisao i uredio su:

• "Istorija Sistana" (Tarih-e Sistan),
• "Kratka istorija političkih partija" (Tarik-e Mohtasar-e Ahzab-e sijasi),
• "Metodologija" (Sabk Šemasi), koja se bavi varijetetom stilova i tradicija persijske proze,
• "Sažetak istorije i priče" (Mođmalal-ol-tavarih o val Kesas),
• "Antologija priča" (Đavame-ol-hekajat),
• Dva toma stihova sopstvenih pesama.

Godine 1945, tokom vladavine šaha Muhamed-Reze Pahlavija, Bahar je kratko vreme obavljao funkciju ministra kulture i obrazovanja u kabinetu premijera Ahmada Gavama (poznatog kao Gavam o-Saltane). Ranije, iste godine su Bahar i Ahmad Gavam osnovali "Demokratsku partiju Tiran" (Hezb-e Demokrat-e Tiran).

Poslednjih godina života, Bahar je patio od tuberkuloze. Potražio je medicinsku pomoć u Lejsinu u Švajcarskoj, gde je boravio u sanatorijumu između 1947. i 1949. godine. Nedugo po povratku u Iran, zdravstveno stanje mu se brzo pogoršalo. Preminuo je 21. aprila 1951. godine u svom domu u Teheranu. Sahranjen je na groblju Zahir ad-daole u Darbandu, na severu Teherana.

Njegove pesme

Iako je Bahar pesnik dvadesetog veka, njegove pesme su poprilično tradicionalne i izrazito rodoljubive. Mnogi stručnjaci su izuzetno naglašavali i dokumentovali Baharov stil pisanja i lepotu njegove poezije, koji su ga, uz njegovu duboku strast za Iranom i uporno suprostavljanje fanatizmu, zaista učinili jednom od najvećih kulturnih ikona modernog Irana. Iako je izvesno vreme radio kao klerik i propovednik, njegova prva i najveća strast je uvek bilo pisanje, naročito poezije, kao i istorisjka istraživanja i predavanje.

Preko svog književnog časopisa, Magazina "Daneškade-a", Bahar je značajno uticao na razvoj moderne persijske poezije i književnosti. Moglo bi se reći da su, u različitoj meri, gotovo svi rani zagovornici modernizma u persijskoj poeziji i književnosti, pronalazili svoju inspiraciju u novim kretanjima i promenama koje su se desile u zapadnoj književnosti. Bilo kako bilo, takva inspiracija ne bi lako rezultirala promenama da nije bilo zalaganja i podrške istaknutih figura kao što je Bahar čiji su književni doprinosi bili, i ostaju, konstanta persijske kulture. U Baharovoj zbirci pesama mogu se naći pesme ispevane u skladu sa skoro svakom tradicijom persijske poezije. Navešćemo samo neke: pisao je panegirike (setaješ ili madihe), epiku (hemasi), patriotske pesme (mihani), simboličke i mističke (ramzi ili sufijane), romantične (ašikane), etičke (Ahlaki), didaktičke (Amuzeši ili pandi), kolokvijalne (goft-ogui), i satirične pesme (tanzi ili hadžvi).