M (film iz 1931)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
M
Filmski poster
Izvorni naslovM
RežijaFric Lang
ScenarioFric Lang
Tea fon Harbou
ProducentSimor Nebenzal
Glavne ulogePiter Lore
Oto Vernike
Gustaf Grindgens
Direktor
fotografije		Fric Arno Vagner
MontažaPaul Falkenberg
Producentska
kuća		Nero-Film A.G.
StudioVereinigte Star-Film GmbH
Godina1931.
Trajanje111 minuta[1]
ZemljaNemačka
Jeziknemački
IMDb veza

M (nem. M) je nemački triler film iz 1931. godine, u režiji Frica Langa sa Piterom Loreom u glavnoj ulozi Hansa Bekerta, serijskog ubice dece. Kao rani primer proceduralne drame, film se usredsređuje na poteru za Loreovim likom, koju sprovode i policija i kriminalno podzemlje.[2]

Scenario za film napisali su Lang i njegova supruga Tea fon Harbou i bio je to prvi zvučni film ovog režisera.[3] Film sadrži mnoge bioskopske inovacije, uključujući upotrebu dugih, fluidnih snimaka za praćenje i muzički lajtmotiv u obliku kompozicije „In the Hall of the Mountain King” koju je zviždao Lorreov lik. Ovaj film, koji se sada smatra bezvremenskim klasikom, Lang je smatrao svojim magnum opusom.[4][5] Naširoko se smatra jednim od najboljih filmova svih vremena i neizostavnim uticajem na modernu kriminalističku i triler fikciju.[6][7][8]

Radnja[uredi | uredi izvor]

 Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

U Berlinu,[9] grupa dece igra „eci-peci-pec” igru u dvorištu stambene zgrade, ali umesto standardnih reči koriste tekst o ubici dece. Jedna žena postavlja sto za ručak, čekajući ćerku da dođe iz škole. Poternice svuda upozoravaju na serijskog ubicu koji pleni decu, dok uznemireni roditelji čekaju ispred škole.

Mala Elsi Bekman napušta školu, igrajući se sa loptom na putu kući. Prilazi joj Hans Bekert,[10] koji zviždi kompoziciju „In the Hall of the Mountain King” Edvarda Griga. Nudi joj da joj kupi balon od slepog uličnog prodavca, te šeta i razgovara sa njom. Elsino mesto za stolom za večeru ostaje prazno, njena lopta se otkotrlja preko trave, a njen balon se gubi u telefonskim žicama iznad iznad ulice.[11]

Nakon Elsinog nestanka, u javnosti raste uznemirenost. Bekert šalje anonimno pismo novinama, preuzimajući zasluge za ubistva dece i obećava da će počiniti druga; policija izvlači tragove iz pisma, koristeći nove tehnike uzimanja otisaka prstiju i analize rukopisa. Pod sve većim pritiskom pruske vlade, policija radi danonoćno. Inspektor Karl Lohman, šef odeljenja za ubistva, naređuje svojim ljudima da intenziviraju potragu i da provere evidenciju nedavno puštenih psihijatrijskih pacijenata, fokusirajući se na one koji imaju istoriju nasilja nad decom. Oni organizuju česte racije da ispitaju poznate kriminalce, ometajući organizovani kriminal toliko jako da Der Šranker (nem. Der Schränker; obijač sefova) poziva kriminalne šefove iz berlinskog podzemlja na konferenciju. Oni odlučuju da organizuju sopstvenu poteru, koristeći prosjake da posmatraju decu.[12] U međuvremenu, policija pretražuje Bekertove iznajmljene sobe, pronalazi dokaze da je tamo napisao pismo i čeka da ga uhapsi.[13]

Bekert vidi mladu devojčicu u odrazu izloga i počinje da je prati, ali se zaustavlja kada ona sretne svoju majku. Nailazi na drugu devojčicu i sprijatelji se sa njom, ali slepi prodavac prepoznaje njegovo zviždanje. Prodavac kaže jednom od svojih prijatelja, koji prati Bekerta i vidi ga u radnji sa devojčicom. Dok njih dvoje izlaze na ulicu, čovek kredom upisuje veliko „M” (za Mörder, „ubica” na nemačkom) na svom dlanu, pretvara se da se sapleo i naleće na Bekerta, obeležavajući zadnji deo njegovog šinjela da bi ostali prosjaci mogli lako da ga prate.[13] Devojčica primećuje kredu i nudi mu da je očisti, ali pre nego što ona završi, Bekert shvata da ga posmatraju i beži sa lica mesta, napuštajući devojčicu.

Pokušavajući da izbegne nadzor prosjaka, Bekert se krije u velikoj poslovnoj zgradi neposredno pre nego što radnici odu uveče. Prosjaci zovu Der Šrankera, koji dolazi u zgradu sa timom drugih kriminalaca. Oni hvataju i muče jednog od čuvara radi informacija i, nakon što su uhvatili drugu dvojicu, pretražuju zgradu i hvataju Bekerta na tavanu. Kada jedan od čuvara aktivira tihi alarm, kriminalci za dlaku pobegnu sa svojim zatvorenikom pre dolaska policije. Franc, jedan od kriminalaca, ostavljen je u konfuziji i uhvaćen od strane policije. Lažnim tvrdnjom da je jedan od čuvara ubijen tokom provale, Lohman prevari Franca da prizna da je banda upala u zgradu samo da bi pronašla Bekerta i otkriva gde će biti odveden.[14]

Kriminalci odvlače Bekerta u napuštenu destileriju da se suoči sa kvazisudom. Zatiče veliku, tihu gomilu koja ga čeka. Bekertu je dat „advokat”, koji hrabro argumentuje u odbranu optuženog, ali ne uspeva da pridobije bilo kakve simpatije improvizovane „porote”. Bekert drži strastveni monolog, govoreći da ne može da kontroliše svoje ubistvene porive, dok ostali prisutni kriminalci po svom izboru krše zakon, te dalje postavlja pitanje zašto oni kao kriminalci veruju da imaju pravo da mu sude:

Kakvo pravo imate da govorite? Kriminalci! Možda ste čak i ponosni na sebe! Ponosni što ste u stanju da obijate sefove,[15] ili da se popnete u zgrade ili varate na kartama. Od svega toga bi, čini mi se, isto tako lako mogli da odustanete, da naučite nešto korisno, ili da imate poslove, da niste tako lenje svinje. Ja ne mogu da pomognem sebi! Nemam kontrolu nad ovim zlom što je u meni — vatrom, glasovima, mukom![16]

Bekert moli da bude predat policiji, pitajući: „Ko zna kako je biti ja?” Njegov „advokat” ističe da je Der Šranker, predsedavajući postupka, tražen po tri tačke optužnice za ubistvo iz nehata i da je nepravedno pogubiti ludog čoveka. Baš kada se razjarena rulja sprema da ubije Bekerta, policija stiže da uhapsi i njega i kriminalce.

Dok se sudsko veće sprema da donese presudu na stvarnom suđenju Bekertu, majke tri njegove žrtve plaču. Elsina majka kaže da „nijedna rečenica neće vratiti mrtvu decu” i da „treba budnije paziti na decu”. Ekran postaje crn dok ona dodaje: „Svi vi”.[17]

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Piter Lore Hans Beket
Oto Vernike inspektor Karl Lohman
Gustaf Grindgens Der Šranker
Elen Vidman majka Bekman
Inge Landgut Elsi Bekman
Teodor Los inspektor Grober
Fridrih Gnas Franc
Fric Odemar Falšpiler (prevarant)
Paul Kemp Tašendip (džeparoš)
Teo Lingen Bauernfanger

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Lang je 1930. dao oglas u novinama u kojem je naveo da će njegov sledeći film biti Mörder unter uns (Ubica među nama) i da će biti reč o ubici dece. Odmah je počeo da dobija preteća pisma poštom, a takođe mu je uskraćen prostor za snimanje filma u studiju Staaken. Kada se Lang suočio sa šefom studija kako bi saznao zašto mu je zabranjen pristup, šef studija je obavestio Langa da je on član nacističke partije i da stranka sumnja da film želi da prikaže naciste.[18] Ova pretpostavka je u potpunosti zasnovana na originalnom naslovu filma i nacistička partija je popustila kada joj je ispričana radnja filma.[19]

Film je na kraju snimljen za šest nedelja u studiju Staaken Zeppelinhalle, nedaleko od Berlina. Lang je snimio film za Nero-Film, a ne za UFA ili sopstvenu produkcijsku kuću. Producirao ga je šef Nero studija Simor Nebenzal koji je kasnije producirao Langov Testament dr Mabusa. Drugi naslovi su dati filmu pre nego što je „M” izabran; Eine Stadt sucht einen Mörder (Grad traži ubicu) i Dein Mörder sieht Dich an (Tvoj ubica te gleda).[20] Dok je istraživao za film, Lang je proveo osam dana u mentalnoj ustanovi u Nemačkoj i upoznao nekoliko ubica dece, uključujući Petera Kirtena. Koristio je nekoliko pravih kriminalaca kao statiste u filmu, a 25 članova glumačke ekipe je uhapšeno tokom snimanja filma.[21] Piter Lore je dobio glavnu ulogu Hansa Bekerta, a glumio je u filmu tokom dana, dok se noću pojavljivao na sceni u Kvadraturi kruga Valentina Katajeva.[22]

Lang nije direktno prikazao nikakva dela nasilja ili smrti dece u filmu, a kasnije je izjavio da je samo sugerisanjem nasilja primorao „svakog pojedinačnog člana publike da stvori jezive detalje ubistva u skladu sa svojom ličnom maštom”.[23]

Piter Lore kao Hans Bekert, gleda u izlog. Fric Lang koristi staklo i refleksije kroz film u ekspresivne svrhe.

Razni kritičari i recenzenti[24] kažu da je M zasnovan na serijskom ubici Peteru Kirtenu — „Vampiru iz Diseldorfa” — čiji su se zločini dogodili 1920-ih.[25] Lang je negirao da je preuzeo događaje iz ovog slučaja, a u intervjuu 1963. sa filmskim istoričarem Gerom Gandertom je rekao: „U vreme kada sam odlučio da razvijem temu filma, bilo je mnogo serijskih ubica koje su terorisale Nemačku—Harman, Grosman, Kirten, Denke, [...]”.[26][27] Inspektor Karl Lohman je zasnovan na tada čuvenom Ernstu Genatu, direktoru berlinske kriminalističke policije.[28]

Langov prikaz berlinskog podzemlja u filmu inspirisan je stvarnim kriminalnim organizacijama (Ringvereine), koje su u nemačkom podzemlju igrale ulogu analognu mafiji u italijanskom podzemlju.[29] Filmski prikaz podzemlja organizovanog poput kompanija sa upravnim odborom kojim je dominirao harizmatični glavni kriminalac bio je zasnovan na stvarnosti.[29] Isto tako, njihova praksa prikazana u filmu pružanja finansijske podrške porodicama zatvorenih članova takođe je bila zasnovana na stvarnosti.[29] Provala u poslovnu zgradu prikazanu u filmu inspirisana je stvarnim provalom u Diskonto banku u Berlinu iz 1929. godine od strane bande braće Sas, iako je za razliku od filma cilj bila krađa, a ne da se uhvati serijski ubica.[29] Ringvereine, koje su zvanično bile rvačke asocijacije koje su postojale radi fizičkog poboljšanja nemačkih muškaraca, uvek su nastojale da promovišu veoma „respektabilnu”, gotovo sliku srednje klase o sebi.[30] Poput mafije, oni su se paradoksalno prikazivali kao čuvari društvenih vrednosti, koji podržavaju određeni društveni poredak. Oni su pokušavali da se prikažu kao „profesionalci” čiji zločini nisu naudili običnim ljudima.[31] Iako je bilo poznato da su Ringvereine gangsteri, njihova hijerarhijska struktura i stroga disciplina doveli su do određenog narodnog divljenja prema njima kao snazi društvenog poretka za razliku od psihopatskih serijskih ubica koji su ubijali nasumične strance iz razloga koji su se često činili nedokučivim, izazivajući široko rasprostranjeni strah.[31] U članku prvobitno objavljenom u novinama Die Filmwoche, Lang je napisao da je mesto zločina u Nemačkoj bilo „tako ubedljiv bioskopski materijal da sam živeo u stalnom strahu da će neko drugi iskoristiti ovu ideju pre mene”.[32]

Vajmarsku eru obeležile su intenzivne debate o moralnosti i efikasnosti smrtne kazne, pri čemu je levica tvrdila da je smrtna kazna varvarska, dok je desnica tvrdila da je smrtna kazna potrebna za održavanje reda i zakona.[31] Dodatak debati je bio popularni interes za novu nauku psihijatrije sa mnogim psihijatrima koji su tvrdili da je zločin uzrokovan oštećenim umovima i emocijama, koji se mogu izlečiti.[31] U pozadini je bio popularni opsesivni strah od kriminala i društvenog sloma, koji je bio hranjen senzacionalističkim izveštavanjem o kriminalu, što je svakako ostavljalo utisak da je kriminal izmakao kontroli u Vajmarskoj Nemačkoj.[31] Osim toga, za mnoge konzervativne Nemce, Vajmarska republika je i sama rođena iz zločina, odnosno Novembarske revolucije 1918. koja je započela pobunom pomorske flote u oktobru 1918. godine. Prema ovom stanovištu, njeno poreklo iz pobune i revolucije učinilo je Vajmarsku republiku nelegitimnom državom koja nije mogla da održi društveni poredak jer je sama Republika nastala iz nereda.[31] Lang je pomno pratio ove debate i ugradio ih u nekoliko svojih vajmarskih filmova kao što je M. Debata na Bekertovom „suđenju” o tome da li je zaslužio da bude ubijen ili ne bila je paralelna sa savremenim debatama o smrtnoj kazni u Nemačkoj.[33] Činjenica da Der Šranker, iskusni kriminalac, služi i kao tužilac i sudija na kvazisudu, podstičući gomilu kriminalaca da ubiju Bekerta, deluje da sugeriše da je Lang imao simpatije prema abolicionistima.[33] Argumenti koje Der Šranker iznosi na kvazisudu, naime da su određeni ljudi toliko zli da su zaslužili da budu ubijeni za dobrobit društva, bili su upravo isti argumenti pristalica smrtne kazne.

Lajtmotiv[uredi | uredi izvor]

M je bio Langov prvi zvučni film i on je eksperimentisao sa novom tehnologijom.[34] Film ima gust i složen zvučni zapis, za razliku od više teatralnih zvučnih filmova koji su puštani u to vreme. Filmska kompozicija uključuje naratora, zvukove koji se pojavljuju van kamere, zvukove koji motivišu akciju i napete trenutke tišine pre iznenadne buke. Lang je takođe mogao da napravi manje rezova u montaži filma, pošto su zvučni efekti sada mogli da se koriste za informisanje narativa.[35]

Film je bio jedan od prvih koji je koristio lajtmotiv, tehniku pozajmljenu iz opere, povezujući melodiju sa Loreovim likom, koji zviždi kompoziciju „In the Hall of the Mountain King” Edvarda Griga. Kasnije u filmu, sam zvuk melodije daje publici do znanja da je u blizini, van ekrana. Ova asocijacija muzičke teme sa određenim likom ili situacijom danas je jedna od glavnih filmskih komponenata.[36] Piter Lore nije umeo da zviždi, pa se u filmu čuje Langov zvižduk.[37]

Objavljivanje[uredi | uredi izvor]

M je premijerno prikazan u Berlinu 11. maja 1931. u verziji koja je trajala 117 minuta.[22] Originalni negativ je sačuvan u Saveznoj filmskoj arhivi u verziji od 96 minuta. Godine 1960. objavljena je uređena verzija od 98 minuta. Film je 2000. godine restaurirao Holandski filmski muzej u saradnji sa Saveznom filmskom arhivom, Kinotekom Švajcarske, Kirš Medijom i ZDF/ARTE, a Janus Films je objavio 109-minutnu verziju kao deo svoje kolekcije, koristeći trake iz istog perioda iz Kinoteke Švajcarska i Holandskog filmskog muzeja.[38] Kompletno izdanje engleske verzije i odabrane scene iz francuske verzije uključene su u izdanja filma iz kolekcije Criterion Collection 2010. godine.[39]

Film je kasnije objavljen u SAD u aprilu 1933. od strane studija Foremco Pictures.[40] Nakon dve nedelje prikazivanja na nemačkom sa engleskim titlovima, povučen je iz bioskopa i zamenjena verzijom na engleskom jeziku. Presnimanje je režirao Erik Hakim, a Lore je bio jedan od retkih članova glumačke ekipe koji je ponovio svoju ulogu u filmu.[22] Kao i kod mnogih drugih ranih zvučnih filmova u periodu od 1930–1931, M je delimično ponovo snimljen sa glumcima (uključujući Lorea) koji su izvodili dijaloge na drugim jezicima za strana tržišta nakon što je nemački original završen, očigledno bez Langovog učešća. Verzija na engleskom jeziku je snimljena i puštena 1932. po uređenom scenariju sa Loreom koji je izgovarao svoj tekst, što je bila njegova prva uloga na engleskom. Objavljena je i uređena francuska verzija, ali uprkos činjenici da je Lore govorio francuski, njegovi dijalozi su sinhronizovani.[41] Kino Lorber je 2013. godine izdao DCP verziju, koja je bila puštena u bioskopima u Severnoj Americi[42] u originalnom odnosu od 1,19:1.[43] Kritičar Kenet Turan iz Los Angeles Times-a nazvao je ovo „najpotpunijom verzijom ikada” od 111 minuta.[44] Film je restaurirao TLEFilms Film Restoration & Preservation Services (Berlin) u saradnji sa Francuskom filmskom arhivom (Pariz) i firmom PostFactory GmbH (Berlin).[45]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Prve kritike[uredi | uredi izvor]

Recenzija časopisa Variety izjavljuje da je film „malo predugačak. Bez kvarenja efekta — čak i poboljšanja — nešto bi moglo biti isečeno. Ima nekoliko ponavljanja i nekoliko sporih scena.”[22] Grejem Grin je uporedio film sa „gledanjem kroz okular mikroskopa, kroz koji se razotkriva zapetljani um, položen na slajd: ljubav i požuda; plemenitost i perverznost, mržnja prema sebi i očaj koji na vas skače iz želea.”[23]

Ponovna procena[uredi | uredi izvor]

U kasnijim godinama, film je naširoko hvaljen među kritičarima i trenutno drži rejting od 100% odobravanja na sajtu Rotten Tomatoes na osnovu 61 recenzije, sa prosečnom ocenom 9,20/10. Konsenzus kritičara sajta glasi: „Značajan psihološki triler sa zapanjujućim scenama, dubokim idejama o modernom društvu i Piterom Loreom u njegovoj najboljoj ulozi.”[46]

Mark Savlov iz novina Austin Chronicle dodelio je filmu pet od pet zvezdica, nazvavši ga „Jednim od najboljih nemačkih ekspresionističkih filmova”. Savlov je pohvalio kinematografiju filma, upotrebu zvuka i Loreovu glumu.[47] Kritičar Rodžer Ibert je 1997. dodao M na svoju listu „Sjajnih filmova”. On je tvrdio da je Langova ograničena upotreba dijaloga kritičan faktor za uspeh filma, za razliku od mnogih ranih zvučnih filmova koji su „osećali da su potrebni konstantni razgovori”. Ibert je takođe tvrdio da su likovi filma, skoro svi groteske, oličavali Langovo gađenje prema njegovoj usvojenoj domovini: „Ono što osećam je da je Lang mrzeo ljude oko sebe, mrzeo nacizam, i mrzeo Nemačku zato što ga je dozvoljavala.”[48]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Lang je smatrao M omiljenim filmom koji je snimio zbog društvenih kritika u filmu. Godine 1937. rekao je jednom novinaru da je snimio film „da upozori majke na zanemarivanje dece”.[34] Film se pojavio na više lista kao jedan od najboljih filmova ikada snimljenih. Proglašen je za najbolji nemački film svih vremena sa 306 glasova u anketi iz 1994. godine u kojoj je učestvovalo 324 filmskih novinara, filmskih kritičara, filmskih stvaralaca i bioskopa koju je organizovalo Udruženje nemačkih kinoteka.[49] Uvršten je u 100 najboljih filmova svetske kinematografije časopisa Empire 2010. godine.[50] Naveden je u filmskoj referentnoj knjizi 1001 film koji morate pogledati pre nego što umrete, koja kaže: „Uspostavljajući konvencije koje i danas koriste filmovi o serijskim ubicama, Lang i scenaristkinja Tea fon Harbou prekidaju patetičan život ubice sa mahnitošću policijske istrage o nečuvenim zločinima i obraćaju pažnju na pitanja medijskog izveštavanja o ubistvima, akcije osvete i političkog pritiska koje dolazi od političara i ometaju koliko i ohrabruju policiju.”[51] Godine 2018. M je proglašen za trinaesti najbolji film na stranom jeziku svih vremena u BBC-jevoj anketi od 209 kritičara iz 43 zemlje.[52] Film se takođe pominje u pesmi „In Germany Before the War” američkog tekstopisca Rendija Njumena u njegovom albumu Little Criminals iz 1977. godine.[53]

Jedna scena iz filma korišćena je u nacističkom propagandnom filmu Večni Jevrej iz 1940. godine.[54]

Rimejkovi i adaptacije[uredi | uredi izvor]

Holivudski rimejk istog imena objavljen je 1951. godine, pomerajući radnju iz Berlina u Los Anđeles. Šef Nero Films-a Simor Nebenzal i njegov sin Harold producirali su film za Columbia Pictures. Lang je izjavio jednom novinaru: „Ljudi me pitaju zašto ne napravim M za englesko govorno područje. Nemam razloga da to radim. Rekao sam sve što sam imao da kažem o toj temi na filmu. Sada imam druge stvari da kažem.”[traži se izvor] Rimejk je režirao Džozef Lozi, a Dejvid Vejn se našao u Loreovoj ulozi. Lozi je izjavio da je prvi put video M ranih 1930-ih i ponovo ga odgledao neposredno pre snimanja rimejka, ali da ga „nikada nije pomenuo. Samo sam svesno ponovio jedan kadar. Možda je bilo nesvesnih ponavljanja u smislu atmosfere, određenih sekvenci.”[21] Lang je kasnije rekao da je, kada je rimejk objavljen, „dobio najbolje kritike [svog] života.”[23]

Godine 2003. Piter Straugan je adaptirao M kao radio-adaptaciju koja je 2. februara emitovana na BBC Radiju 3, a 8. oktobra 2016. je ponovo emitovana na BBC Radiju 4.[55] U režiji Tobija Svifta, ova drama je osvojila nagradu Pri Italija za adaptiranu dramu 2004. godine.[56]

Pisac Džon Dž. Mjut adaptirao je scenario filma u četvorodelnu seriju stripova 1990. godine, koja je ponovo izdata kao grafički roman 2008. godine.[57]

Godine 2019. izašla je austrijsko-nemačka TV serija od šest epizoda.[58]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „M (A)”. British Board of Film Classification. 24. 5. 1932. Arhivirano iz originala 29. 5. 2014. g. Pristupljeno 30. 7. 2013. 
  2. ^ Monsters of Weimar pp. 296–98
  3. ^ „Now I Lay Me Down To Sleep: A Brief History of Child Murder in Cinema”. Bloody Disgusting!. 22. 4. 2010. Pristupljeno 19. 4. 2016. 
  4. ^ Reader Archive-Extract: 1997/970808/M[mrtva veza]
  5. ^ Kauffman, Stanley. „The Mark of M”. The Criterion Collection. Pristupljeno 27. 4. 2012. 
  6. ^ „M: In Context”. The Cinessential (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 9. 2020. 
  7. ^ „The long shadow of M”. The Dissolve. Arhivirano iz originala 27. 01. 2021. g. Pristupljeno 28. 9. 2020. 
  8. ^ „A Peerless Classic”. @GI_weltweit (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 9. 2020. 
  9. ^ Iako se lokacija nikada ne pominje u filmu, dijalekt koji koriste likovi karakterističan je za stanovnike Berlina, a mapa policijskog inspektora sa oznakom „Berlin” i naređenje policajca da odvedu osumnjičene u „Aleks”, centralni štab berlinske policije na Aleksanderplacu, razjašnjavaju mesto.
  10. ^ „Fritz Lang's M: the Blueprint for the Serial Killer Movie”. bfi.org.uk. 
  11. ^ „Fritz Lang's M: the Blueprint for the Serial Killer Movie”. bfi.org.uk. 5. 12. 2016. Pristupljeno 16. 5. 2017. 
  12. ^ Bradshaw, Peter (4. 9. 2014). „M review – Fritz Lang's superb thriller fascinates”. The Guardian. 
  13. ^ a b Monsters of Weimar p. 297
  14. ^ „M”. Arhivirano iz originala 28. 9. 2017. g. Pristupljeno 28. 9. 2017. 
  15. ^ „M (1931)”. classicartfilms.com. Arhivirano iz originala 12. 3. 2017. g. Pristupljeno 10. 3. 2017. 
  16. ^ Monsters of Weimar p. 298
  17. ^ Garnham, Nicholas (1968). M: a film by Fritz Lang. New York: Simon and Schuster. str. 15—108. ISBN 978-0900855184. 
  18. ^ Jensen, Paul M. (1969). The Cinema of Fritz Lang. New York: A. S. Barnes & Co. str. 93. ISBN 978-0498074158. 
  19. ^ Wakeman, John. World Film Directors, Volume 1. . New York: H.W. Wilson Company. 1987. pp. 614. ISBN 0824207572. 
  20. ^ Jensen, str. 93
  21. ^ a b Jensen, str. 94
  22. ^ a b v g Jensen, str. 93
  23. ^ a b v Wakeman, str. 615
  24. ^ Ramsland, Katherine. „Court TV Crime Library Serial Killers Movies”. Crime Library. Arhivirano iz originala 3. 11. 2006. g. Pristupljeno 28. 10. 2006. 
  25. ^ Morris, Gary. „A Textbook Classic Restored to Perfection”. Bright Lights. Arhivirano iz originala 2. 1. 2013. g. Pristupljeno 12. 1. 2007. 
  26. ^ "Fritz Lang on M: An Interview", in Fritz Lang: M – Protokoll, Marion von Schröder Verlag, Hamburg 1963, reprinted in the Criterion Collection booklet.
  27. ^ Monsters of Weimar p. 293
  28. ^ Kempe, Frank: “Buddha vom Alexanderplatz“, Deutschlandfunk Kultur, 21 August 2014 (in German).
  29. ^ a b v g Lee, str. 18
  30. ^ Schulte-Bockholt p.23
  31. ^ a b v g d đ Kaes, Dimendberg, Jay p.719
  32. ^ Lang, Fritz (25. 5. 2012). „My Film M: A Factual Report”. The Criterion Collection. Pristupljeno 11. 5. 2021. 
  33. ^ a b „The Uncomfortable Justice of Fritz Lang's 'M'”. Flipscreen. 18. 11. 2020. Pristupljeno 2. 11. 2021. 
  34. ^ a b Jensen, str. 95
  35. ^ Jensen, str. 103
  36. ^ Costantini, Gustavo. „Leitmotif revisited”. Filmsound. Arhivirano iz originala 21. 4. 2006. g. Pristupljeno 10. 5. 2006. 
  37. ^ Falkenberg, Paul (2004). „Classroom Tapes – M”. The Criterion Collection. Arhivirano iz originala 29. 9. 2007. g. Pristupljeno 8. 8. 2007. 
  38. ^ M, Janus Films, Criterion Collection, closing credits.
  39. ^ Review of 2010 M Blu-ray/DVD release (region 2) Arhivirano 9 oktobar 2010 na sajtu Wayback Machine, DVD Outsider.co.uk. Retrieved 24 April 2010.
  40. ^ „The Daesseldorf Murders”. New York Times. 3. 4. 1933. Pristupljeno 28. 9. 2017. 
  41. ^ „DVD Extra: Peter Lorre's long-lost English-language debut”. New York Post. 4. 3. 2010. Pristupljeno 28. 9. 2017. 
  42. ^ McLanahan, Erik (9. 4. 2013). „Fritz Lang's 'M' is a great entertainment, but it's also a genre mashup”. Oregon Artswatch. Arhivirano iz originala 21. 5. 2014. g. Pristupljeno 20. 5. 2014. 
  43. ^ „M (Thursday 9PM)”. The Charles Theater [Baltimore, Maryland]. Arhivirano iz originala 20. 5. 2014. g. Pristupljeno 20. 5. 2014. 
  44. ^ Turan, Kenneth (9. 4. 2013). „Critic's Choice: 'M' stands for masterpiece”. Los Angeles Times. Pristupljeno 20. 5. 2014. 
  45. ^ „M”. Kino Lorber. Arhivirano iz originala 16. 7. 2014. g. Pristupljeno 20. 5. 2014. 
  46. ^ „M (1931)”. Rotten Tomatoes. Fandango Media. Pristupljeno 22. 8. 2019. 
  47. ^ Savlov, Marc. „M . Austin Chronicle . 12-08-97”. Austin Chronicle.cm. Marc Savlov. Arhivirano iz originala 18. 10. 2019. g. Pristupljeno 9. 9. 2019. 
  48. ^ Ebert, Roger (3. 8. 1997). „M movie review (1931)”. RogerEbert.com. 
  49. ^ „The 100 Most Important German Films” (PDF). Journal of Film Preservation (54): 41. april 1997. Arhivirano iz originala (PDF) 5. 6. 2015. g. 
  50. ^ „The 100 Best Films Of World Cinema: 33. M”. Empire. 
  51. ^ Schneider 2015, str. 90.
  52. ^ „The 100 greatest foreign-language films”. BBC Culture. Pristupljeno 17. 12. 2020. 
  53. ^ „In Germany Before The War by Randy Newman”. Songfacts. Pristupljeno 22. 6. 2021. 
  54. ^ Barnouw, Erik (1993). Documentary: a history of the non-fiction film. Oxford University Press. str. 142. ISBN 978-0195078985. Pristupljeno 15. 11. 2011. 
  55. ^ „Fritz Lang and Thea von Harbou – M”. BBC Radio 4 Extra. Pristupljeno 21. 10. 2016. 
  56. ^ „Prix Italia: Past Editions – Winners 1949–2009” (PDF). Wayback Machine. Prix Italia. Arhivirano iz originala (PDF) 3. 3. 2016. g. Pristupljeno 15. 1. 2020. 
  57. ^ Fiction Book Review: M: A Graphic Novel by Jon J. Muth, Author, Thea Von Harbou, Screenplay by, Fritz Lang, Adapted by Abrams (189 p). ISBN 978-0810995222. 
  58. ^ „M – A City Hunts a Murderer”. IMDB.com. Pristupljeno 25. 11. 2019. 

Citirana dela i dalje čitanje[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikicitat ima citate vezane za članak M.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=М_(филм_из_1931)&oldid=26688403”