Neurohirurgija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Specijalnost
Neurohirurgija
Sanjay Gupta & medical team prepare for brain surgery on USS Carl Vinson (CVN-70) 2010-01-18.jpg

Neurohirurgija je medicinska specijalnost i grana hirurgije koja se bavi hirurškim i neurohirurškim lečenjem bolesti lobanje, mozga, kičmene moždine, kičme i nerava.[1] Sve veći broj bolesti može se uspešno lečiti invazivnim, a poslednjih decenija i minimalno invazivnim metodama zahvaljujući sve većem razvoju tehnike i pomoćnih uređaja za tretman. Međutim uz dobru opremu neurohirurgija, za uspešno funkcionisanje i dalje zahteva dobro poznat standard: dobro hirurškog znanja, bogato stručno iskustva i primenu mikroskopske tehnike, tj. veštinu izvođenja operacija pod mikroskopom sa velikim uvećanjem.[2]

Istorijat[uredi]

Francuska ilustracija trepanacije lobanje iz 18. veka
Ako nas istorija medicine može nečemu naučiti onda je to permenentna potreba čoveka da shvati, imitira, primeni i menja svoja saznanja o metodama lečenja.
Najbolji primer za to su, prve neurohirurške intervencije, trepanacije lobanje, koja se uz razne modifikacije primenjuju u lečenju od metalnog doba do danas.

Istorija neurohirurgije, kao i istorije medicine, datira iz drevnih vremena. Prve neurohirurške intervencije, trepanacije i operacije mozga bile su i prve intervencije u ovoj oblasti medicine vršene mnogo godina pre naše ere. Iskopane lobanje sa veštačkim otvorima, starih Egipćana, Indusa, Inka, Peruanaca, Ukrajinac, Balkanaca itd, na neki način dokazuju da su na lobanje probijane u cilju lečenja. Iako je smrtnost operisanih osoba bila velika, postoje svedočenja da su pojedinci preživeli operaciju. U pojedinim slučajevima lobanje su imale trepanacione otvore, načinjene iz ritualneih razloga, a na drugima, koje su bile u većini, iz medicinskih razloga. Kod ovih lobanja trepanacioni otvori su nakon neurohirurške intervencije zatvarani zlatnim ili srebrnim pločicama, ili odlubljenom kosti koja je vraćena na svoje mesto.

Tragovi trepaniranja otkriveni su i na praistorijskim lobanjama na lokalitetima u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi, Africi, Aziji. Ne može se sa sigurnošću utvrditi od kada se trepaniranje lobanje praktikuje. Sima Trojanović piše da su ovu metodu u Evropi prvi praktikovali antički Grci, tj. da se trepaniranje, koje je u antičku medicinu uveo Hipokrat, vremenom prenosilo i širilo na susedne teritorije. Naime Hipokrat je opisao ne samo bolesti lobanje i mozga, već je u svojim delima naveo i u kojim slučajevim se rade „traumatske povrede mozga“, npr. kod epilepsije, iznenadnog slepila itd.

U periodu Rimskog carstva, kada se medicina brže razvijala, Celz je detaljno opisao anatomiju mozga, kičme, kranijalnih nerava, ganglija. A Galen je opisao i objavio podatke o trepanaciji lobanje kod lečenja tumora i krvarenja u mozgu.

Pretpostavlja se da je prve smernica u neurohirurgiji dao Berengario Di Kapri, u svojim Raspravama koje su objavljene u Bolonji 1518. godine. Ovaj rad njen autor prevashodno je posvetio uspešnom lečenju preloma potiljačne kosti.

Pionir neurohirurgije u Ruskom carstvu i prvi profesor hirurške neurologiju u svetu rođen u Kijevu, bio je estonski lekar profesor Lюdvіg Puusepp (1875–1942).

Promoter i pionir moderne neurohirurgije s početka 20. veka bio je Kušing (Harvey Cushing 1869–1939)) koji je 1905. godine u Bostonu postavio osnove nove grane medicine.

Metodu, zasnovanu na stereotaksiji, prvi su osmislili 1908. godine istraživači iz londonske Univerzitetske bolnice, Sir Victor Horsley lekar i neurohirurg i Robert H. Klark fiziolog. Uređaj koji je po ovim istraživačima dobio naziv Horsli-Klark stereotaksički ram, prvo je korišćen tokom eksperimentalnih operacija na životinjama (majmunima), za određivanje položaja određenih struktura u mozgu uz pomoć trodimenzionalnog koordinatnog sistem.

Petnaest godina kasnije (1919) Vilijam Mejo (William Mayo) zvanično je objavio da je rođena nova specijalistička grana neurohirurgija.[3]

Nakon što je 1930. godine Horsli-Klarkov uređaj priznat kao standardni ram za izvođenje stereotaksičkih eksperimentalnih operacija na životinjama, njegova primena, sve do danas, prihvaćena je širom sveta u mnogim laboratorijama za proučavanje funkcija centralnog nervnog sistema. Prve stereotaksičke operacije na ljudskom mozgu izođene su; prvo uz pomoć epifize i Monroovog otvora kao anatomskih referentnih tačaka za orijentaciju, a kasnije i uz pomoć drugih anatomski referentnih tačkaka, kao što su prednja i zadnja komisura intrakranijlne prominencije. Ovi orijentiri, zajedno sa atlasom mozga dugo su bili u neuroradiologiji i neurohirurgiji u upotrebi za procenu lokacije intrakranijalnih anatomskih struktura koje nisu bile vidljive na radiografiji.

U svom sledećem pronalasku gama nožu ili uređaju za radiohirurške operacije na mozgu, Leksael je primenio stereotaksički koordinatni sistem, koji uz primenu akceleratora, šanje snop protona i neutrona u tačno pozicioniranu tačku u moždanom tkiivu i vrši njegovo razaranje.

Godine 1978, američki lekar i kompjuterski naučnik, Rasel Braun, izumeo je uređaj poznat kao N-lokalajzer,[4][5] koji je omogućio da se u stereotaksičkim operacijema ili radiohirurgiji za ismeravanje instrumenata ili zračenja koristi tomografska slike koja je dobijene preko kompjuterska tomografija (CT), magnetna rezonanca (MRI) ili pozitronska emisiona tomografija (PET).[6][7][8][9][10][11][12][13][14][15] N-lokalajzer ne samo da je značajno poboljšao hiruršku preciznost jer CT, MRI i PET dozvoljavaju tačne vizuelizacija intrakranijalnim anatomske detalje, već je omogućio i široku kliničku primenu u Brown-Roberts-Wells (BRW),[16] Leksell,[17] i Cosman-Roberts-Wells (CRW),[18] stereotaksičkim sistemima i drugim radiohirurškim instrumentima.

Stereotaksija, kao radiohirurška metoda u 21. veku, nastavlja neprestano da se razvija usavršava i sve više primenjuje u dijagnosici i terapiji. Trenutno ona je zasnovana na kombinovanoj primeni; imidžing metodamama (kompjuterizovanom tomografijom i magnetnom rezonancom) vođenih operacija, koje koriste stereotaksičnu metodu za precizno određivanja lokalizacije promena.

Razvoj neurohirurgije na Balkanu i Srbiji[uredi]

Trepanacije lobanje otkrivene su i na tlu Centralnog Balkana, iz perioda metalnog doba, Mokrin (300 skeleta, na 8 je izvršena trepanacija) i Kriva Reka (sa 3 trepanacijska proboja). Nepotpune dokaze, o trepanaciji lobanje među Crnogorcima i Srbima ostavilo je nekoliko istraživača.[19]

Trepanacije pominje i Grbaljski zakonik, izdat u Grblju kod Kotora 1427. godine, (zbornik propisa uglavnom krivično-pravne prirode), koji u 103. članu reguliše odnos između lečioca (trepanatora) i lečenog. Narodni lekari su izvodili trepanacije sa dozvolom vlasti sve do sredine 19. veka, kada ih je Knez Danilo, 1856. godine, zvanično zabranio, ali su one i dalje krišom izvođene. Crnogorski Senat 1880. godine poznate trepanatore iz crmničkog kraja, Iličkoviće, zvanično je proglasio narodnim lekarima.[20][21][22]

O Crnoj Gori, i laičkim trepanacijama lobanje od strane narodnih lekara 1889. godine je mnogo podataka izneo i dr Petar Miljanić, lekar i pisac. Iznenađen i zaprepašćen veštinom i uspesima narodnih lekara trepanatora, francuski zvaničnik Anri Delari je po povratku u Pariz opisao trepanacije u Crnoj Gori, 1862. godine u knjizi koju je objavio pod nazivom Le Montenegro. Francuzi, lični lekari vladike Rada i kneza Danila, Tedeski i Pankrazi (1855), o trepanacijjama lobanje napisali su:

„Najveći evropski autoriteti slične operacije praktikuju samo u krajnjoj nuždi. Čudno zvuči, ali tu delikatnu operaciju vrše u Crnoj Gori veoma spretno i sa retkom srećom.[23]

Sa prvim operacijama iz neurohirurškog domena u Srbiji početo je u Hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu (od 1889. godine) a nastavilo se osnivanjem prvog Neurohirurškog odeljenja u Srbiji, u okviru Hirurške klinike u Beogradu (1938).

Opšta načela[uredi]

Neurohirurgija je medicinska disciplina, odnosno specijalizacija koja osposobljava lekare za hirurško i nehirurško lečenje (prevenciju, dijagnozu, procenu, lečenje, intenzivnu negu i rehabilitaciju) bolesnika sa povredama i bolestima centralnog i perifernog (autonomnog) nervnog sistema, uključujući i potporne strukture nervnog sistema (kičma, lobanja, meka tkiva), kao i vaskularne strukture centralnog i perifernog nervnog sistema.[24]

Bolesti koje leči neurohirurgija[uredi]

Neurohirurgija podrazumeva, pre svega savremeno lečenje;

  • bolesti mozga, moždanica i lobanje
  • krvnih sudova lobanje, mozga i moždanica, uključujući i ekstrakranijalne delove karotidnih i vertebralnih arterija,
  • poremećaje i bolesti hipofize,
  • lezija kranijalnih i spinalnih nerava,
  • bolesti perifernih nerava,
  • poremećaje autonomnog dela nervnog sistema,
  • bolesti kičmene moždine, moždanica kičme i kičmenog stuba uključujući i one koji u lečenju zahtevaju primenu spinalne fuzije i instrumentacije.

Podela neurohirurgije na oblasti[uredi]

Neurohirurgija se uslovno može podeliti na sledeće oblasti:

  • Neurohirurgija povreda glave i mozga
  • Neurohirurgija tumora mozga
  • Neurohirurgija bolesti krvnih sudova mozga
  • Neurohirurgija bolesti kičmene moždine i kičmenog stuba
  • Neurohirurgija povreda i bolesti nerava
  • Neurohirurgija urođenih anomalija nervnog sistema
  • Neurohirurgija bola
  • Neurohirurgija infektivnih procesa u nervnom sistemu
  • Funkcionalna ili sterotaksička neurohirurgija
  • Dečija neurohirurgija

Cilj, trajanje i struktura specijalizacije[uredi]

Cilj

Specijalizacija iz neurohirurgije je obrazovni proces u toku kog specijalizant dobija teorijsko i praktično znanje iz područja hirurškog i nehirurško lečenje (prevenciju, dijagnozu, procenu, terapiju, intenzivnu negu i rehabilitaciju) pacijenata sa povredama i bolestima centralnog i perifernog (autonomnog) nervnog sistema, uključujući i potporne strukture nervnog sistema (kičmu, lobanju, meka tkiva), kao i vaskularne strukture centralnog i perifernog nervnog sistema.

Takođe specijalizacija osoposobljava buduće neurohirrge za savremene oblike lečenje bolesti mozga, moždanica, lobanje i njihovih krvnih sudova uključujući ekstrakranijalne delove karotidnih i vertebralnih arterija, poremećaje i bolesti hipofize, lezije kranijalnih i spinalnih nerava, perifernih nerava, poremećaje autonomnog dela nervnog sistema, bolesti kičmene moždine, moždanica kičme i kičmenog stuba uključujući i one koji u lečenju zahtevaju primenu spinalne fuzije i instrumentacije.

Trajanje

Specijalizacija traje šest godine.

Struktura specijalizacije
Godina specijalizacije Oblasti osposobljavanja (broj meseci stažiranja)
Prva
  • Opšta hirurgija - abdominalna hirurgija (0,5)
  • Opšta hirurgija - endokrina i onkološka (0,5),
  • Grudna hirurgija (0,5),
  • Neurologija (3) — neurologija odrasalih (2) i dečja neurologija (1),
  • Neuroradiologija (0,5),
  • CT (0,5) i MRI (0,5),
  • Nuroradiološka angiosala (1),
  • Anestezija i intenzivna terapija (2),
  • Vaskularna hirurgija (1),
  • Otorinolaringologija (0,5),
  • Plastična i rekonstruktivna hirurgija (0,5),
  • Maksilofacijalana hirurgija (0,5),
  • Oftalmologija (0,5),
  • Ortopedija (0,5).
Druga do četvrta
  • Klinička neurohirurgija - sve oblasti (36)
Peta
  • Pedijatrijska neurohirurgija (12) — neuroortopedija (bolesti kičmenog stuba) (4) i klinička neurohirurgija (8)
Šesta
  • Klinička neurohirurgija (6),
  • Neuropatologija (1),
  • Neuroradioterapija (1),
  • Kliničko ili laboratorijsko istraživanje (4).

Napomena:tokom specijalizacije kandidat vodi specijalni dnevnik u koji upisuje po oblastima sve operacije na kojima je učestvovao. Ovaj dnevnik je utvrdila Evropska asocijacija neurohirurških društava i prihvaćena je u svim zemljama Evropske unije.

Izvori[uredi]

  1. ^ Ilija Nagulić, Neurohirurgija, Beograd. 1975. pp. 848.
  2. ^ Miroslav Samardžić, SAVREMENA NEUROHIRURGIJA - IZABRANA POGLAVLJA, Izdavač: Obeležja plus, Broj strana: 359
  3. ^ Horrax G: Neurosurgery - An Historical sketch. Charles C. Thomas publ. 1952. pp. 91–93.
  4. ^ Brown RA, Nelson JA (2012). „Invention of the N-localizer for stereotactic neurosurgery and its use in the Brown-Roberts-Wells stereotactic frame”. Neurosurgery. 70 (2 Supplement Operative): 173—176. PMID 22186842. doi:10.1227/NEU.0b013e318246a4f7. 
  5. ^ Brown RA, Nelson JA (2015). „The origin and history of the N-localizer for stereotactic neurosurgery”. Cureus. 7 (9): e323. PMID 26487999. doi:10.7759/cureus.323. 
  6. ^ Heilbrun MP, Roberts TS, Apuzzo ML, Wells TH Jr, Sabshin JK (avgust 1983). „Preliminary experience with Brown-Roberts-Wells (BRW) computerized tomography stereotaxic guidance system”. Journal of Neurosurgery. 59 (2): 217—222. PMID 6345727. doi:10.3171/jns.1983.59.2.0217. 
  7. ^ Thomas DG, Anderson RE, du Boulay GH (januar 1984). „CT-guided stereotactic neurosurgery: experience in 24 cases with a new stereotactic system”. Journal of Neurology, Neurosurgery & Psychiatry. 47 (1): 9—16. PMC 1027634Slobodan pristup. PMID 6363629. doi:10.1136/jnnp.47.1.9. 
  8. ^ Leksell L, Leksell D, Schwebel J (januar 1985). „Stereotaxis and nuclear magnetic resonance”. Journal of Neurology, Neurosurgery & Psychiatry. 48 (1): 14—18. PMC 1028176Slobodan pristup. PMID 3882889. doi:10.1136/jnnp.48.1.14. 
  9. ^ Thomas DG, Davis CH, Ingram S, Olney JS, Bydder GM, Young IR (januar 1986). „Stereotaxic biopsy of the brain under MR imaging control”. AJNR American Journal of Neuroradiology. 7 (1): 161—163. PMID 3082131. 
  10. ^ Heilbrun MP, Sunderland PM, McDonald PR, Wells TH Jr, Cosman E, Ganz E (1987). „Brown-Roberts-Wells stereotactic frame modifications to accomplish magnetic resonance imaging guidance in three planes”. Applied Neurophysiology. 50 (1-6): 143—152. PMID 3329837. doi:10.1159/000100700. 
  11. ^ Maciunas RJ, Kessler RM, Maurer C, Mandava V, Watt G, Smith G (1992). „Positron emission tomography imaging-directed stereotactic neurosurgery”. Stereotactic and Functional Neurosurgery. 58 (1-4): 134—140. PMID 1439330. doi:10.1159/000098986. 
  12. ^ Levivier M, Massager N, Wikler D, Lorenzoni J, Ruiz S, Devriendt D, David P, Desmedt F, Simon S, Van Houtte P, Brotchi J, Goldman S (jul 2004). „Use of stereotactic PET images in dosimetry planning of radiosurgery for brain tumors: clinical experience and proposed classification”. Journal of Nuclear Medicine. 45 (7): 1146—1154. PMID 15235060. 
  13. ^ Brown, Russell A. (jun 1979). „A computerized tomography-computer graphics approach to stereotaxic localization”. Journal of Neurosurgery. 50 (6): 715—20. PMID 374688. doi:10.3171/jns.1979.50.6.0715. 
  14. ^ Brown, Russell A. (jul 1979). „A stereotactic head frame for use with CT body scanners”. Investigative Radiology. 14 (4): 300—4. PMID 385549. doi:10.1097/00004424-197907000-00006. 
  15. ^ US patent 4608977, Brown, RA, "System using computed tomography as for selective body treatment", odobren 2. 9. 1986  
  16. ^ Brown RA, Roberts TS, Osborn AG (July 1980). "Stereotaxic frame and computer software for CT-directed neurosurgical localization". Investigative Radiology 15 (4): 308–12. doi:10.1097/00004424-198007000-00006. PMID 7009485.
  17. ^ Leksell L, Jernberg B (1980). "Stereotaxis and tomography. A technical note.". Acta Neurochirugica 52 (1-2): 1–7. doi:10.1007/BF01400939. PMID 6990697.
  18. ^ Couldwell WT, Apuzzo ML (January 1990). "Initial experience related to the Cosman-Roberts-Wells stereotactic instrument. Technical note". Journal of Neurosurgery 72 (1): 145–8. doi:10.3171/jns.1990.72.1.0145. PMID 2403588.
  19. ^ Miloš Janićijević. Neurohirurgija u Srbiji-od laičkih trepanacija do današnjih dana, Svetlost, Čačak, 2006.
  20. ^ Mihailović V. O trepanaciji kod Srba. Srp Arh 7-8:311–316, 1920.
  21. ^ Miljanić P: Povrede lobanje i veštastva mozga. 1889
  22. ^ Protić FM: Prve trepanacije lobanje u našoj zemlji. Medicinski arhiv (Sarajevo) 1:71–85, 1951
  23. ^ Protić FM: Kako su naši narodni vidari vršili trepanaciju i plastike na lobanji. Glas medicinara (Sarajevo) 1:56–59, 1961
  24. ^ 16. Neurohirurgija U: Zakona o zdravstvenoj zaštiti (Službeni glasnik RS, br. 107/05, 72/09 - dr. zakon, 88/10, 99/10, 57/11, 110/12 - US i 119/12)

Literatura[uredi]

  • Burdenko N. N. Neйrohirurgiя, Sobr. soč., t. 4, M., 1950, s. 26-41.
  • Arutюnov A. I. 50 let sovetskoй neйrohirurgii, «Voprosы neйrohirurgii», 1967, v. 5.
  • Mnogotomnoe rukovodstvo po hirurgii. Tom 3 (kn. 1-2), t. 4, M., 1963-68.
  • Irger I. M. Neйrohirurgiя, M., 1971.

Spoljašnje veze[uredi]