Pređi na sadržaj

Odbijanje vakcinacije

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dobro uspostavljena komunikacija lekara sa roditeljima je važna za podsticanje roditelja koji sumnjaju, brinu i oklevaju da vakcinišu svoje dete

Odbijanje vakcinacije odnosno nedovođenje deteta na vakcinaciju se prema Posebnom protokolu sistema zdravstvene zaštite i zaštite dece od zlostavljanja i zanemarivanja Ministarstva zdravlja Republike Srbije, svrstava u oblik zanemarivanja deteta.[1] S obzirom da je članom 6. Porodičnog zakona, utvrđeno da država ima obavezu da preduzima sve potrebne mere za zaštitu deteta od zanemarivanja i zlostavljanja, krug sprovođenja obavezne vakcinacije je time zatvoren jer se smatra obaveznim[2][3]

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Vakcina stimuliše imuni sistem da stvara antitela koja štite vakcinisanu osobu od određene bolesti. Ako je većina stanovništva u nekoj zajednice vakcinisana protiv neke bolesti, biće zaštićena cela zajednica, čak i onaj njen deo koji nije primio vakcinu, ali samo pod uslovom da je vakcinom obuhvaćeno više od 95% populacije. Vakcinacija je dokazana i isplativa strategija javnog zdravlja koja je drastično umanjila morbiditet i smrtnost dece u celom svetu.[4]

Vakcinacija (imunizacija) svake godine spašava milione života, jer pomaže u zaštiti dece od ozbiljnih bolesti. Stoga ona zauzima centralno mesto u smanjenju smrtnosti i očuvanju zdravlja dece.[5]

Iako vakcine danas štite više dece nego ikad ranije kroz čovekovu višemilenijumsku istoriju, ipak skoro svako peto novorođenče na svetu, odnosno oko 19,5 miliona dece, ne prima najosnovnije vakcine. To ovu populaciju čini ranjivom na opasne bolesti, na šta ukazuje podatak da više od 1,5 miliona dece godišnje umre od bolesti koje se mogu sprečiti vakcinom.

Vakcinacija je dokazana, isplativa strategija javnog zdravlja koja štiti i pojedince i celu zajednicu. Istovremeno, imunizacija je postala žrtva svog uspeha jer su mnoge bolesti koje se mogu sprečiti vakcinom postale tako retke da neki ljudi veruju da su zauvek iskorenjene, tako da ne shvataju koristi imunizacije i olako iz neznanja ili namerno i svesno odbijaju vakcinaciju svoje dece.[6]

Odbijanja vakcinacije kao oblik zanemarivanja deteta[uredi | uredi izvor]

Zanemarivanje je najčešći oblik nasilja nad decom, kako su pokazale mnoge studije u Engleskoj, SAD, Australiji i Kanadi. Posledice zanemarivanja po pojedinca i ukupno opterećenje zanemarivanja po društvo teško je sagledati u pravom svetlu i obimu jer veliki broj slučajeva ostaje na globalnom nivou neprijavljen.

Zanemarivanje se može definisati kao hroničan neuspeh roditelja ili staratelja da obezbedi detetu osnovne uslove koji su neophodni za njegov normalan rast i razvoj, kao što su hrana, odeća, stanovanje, medicinska i stomatološka zaštita i podsticanje i nadzor edukativnog, emocionalnog i socijalnog razvoja.[7]

Medicinsko zanemarivanje deteta kao oblik uskraćivanja detetu zakonom propisane ili od stručnjaka preporučene zdravstvene zaštite, u koje spadaju pored ostalog i preporučeni preventivni programe (nprvakcinacije), ali i terapijski postupci.[8]

Zaneseni debatama, ljudi često zaboravljaju bazičnu statistiku Ujedinjenih nacija koja je više nego jasna:

  • Od 2000. godine, širom sveta je protiv bolesti koje se mogu sprečiti, vakcinisano oko 440 miliona dece. To je, kako se procenjuje, sprečilo smrt 6 miliona mališana.
  • S druge strane, 22,6 miliona dece još nije vakcinisano, a godišnje od posledica bolesti protiv kojih postoji vakcina, premine 1,5 milion dece mlađe od pet godina.[9]

Mogući uzroci odbijanja vakcinacije[uredi | uredi izvor]

Do odbijanja vakcinacije prema sprovedenim istraživanja u Srbiji obično dolazi zbog:[10]

  • verske pripadnost;
  • kulturnih mitova o štetnosti vakcinacije
  • iracionalnih i racionalnih stavovova roditelja, strah od nuspojava;
  • nedostatka naučne pismenosti i nepoverenja u nauku;
  • teorije zavere o vakcinaciji;
  • nepoverenje u zdravstveni sistem;
  • nepoverenja u politički sistem i institucije (politička anomija);
  • konspirativni mentalitet;
  • pogrešnog izveštavanja medija.

Opravdanja za ovakvo ponašanje roditelja su brojna – od religijskih, običajnih do razloga vezanih za popularnu (sub)kulturu; od iracionalnih do racionalnih.[11][12]

  • nedostatka verodostojnih informacija,
  • nerazumevanja datih informacija,
  • dobijanja suprotstavljenih informacija iz različitih izvora.[13]

Svaki od navedenih razloga zahteva adekvatan odgovor i dodatni napor zdravstvenih radnika i različitih institucija u okviru države da se roditelj oslobodi zabluda, neznanja i predrasuda, a sve to u pre svega u interesu zdravlja deteta i njegovog okruženja.

Sve ove barijere su jače izražene kod roditelja takozvane „ugrožene dece“ (prerano rođene, hronično bolesne) ili kod roditelja koji su posvećeni nekoj ideologiji ili uverenju (na primer, versko uverenje koje direktno zabranjuje vakcinaciju, mit o štetnosti vakcinacije kao deo kulturnog folklora ili verbalne tradicije).[14]

Postupak zdravstvene službe i inspekcije MZ[uredi | uredi izvor]

Postupak padijatra i zdravstveneinspekcije u slučaju odbijanja vakcinacije deteta, sproovodi se u više koraka, na nivou zdravstvene ustanove i na nivou Ministarstva zdravlja:[8]

Postupak na nivou zdravstvene ustanove

U slučaju da roditelj odbije vakcinaciju deteta, pedijatar je dužan:

Prvo — da ukaže roditelju na sve posledice odbijanja vakcinacije, po zdravlje deteta, i na pravne posledice njegovog postupka.

Drugo — pokuša da promeni odluku roditelja.

Treće — da ukoliko roditelj ustrajava u svojoj odluci, zatraži njegovu pismenu izjavu o odbijanju vakcinacije.

Četvrto — da ukoliko roditelj odbije da potpiše izjavu o odbijanju vakcinacije, o tome sačini službenu belešku, i to evidentira u medicinskoj dokumentaciji (npr ovom obliku roditelj upozoren na posledice odbijanja vakcinacije, zatražena pismena izjava koju je roditelj odbio da da).

Peto — da o odbijanju vakcinacije obavesti sanitarnu inspekciju Ministarstva zdravlja Srbije

Postupak na nivou inspekcije Ministarstva zdravlja

Po prijemu obaveštenja o odbijanju vakkcinacije deteta od strane roditelja inspekcija Ministarstva zdravlja Srbije koja je nadležna da kontroliše sprovođenje Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti po ubrzanom postupku:

  • Donese rešenje sa nalogom roditeljima da dovedu dete u određenom roku na vakcinaciju,
  • Podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka (kod nadležnog prekršajnog suda) protiv roditelja ako on nije postupi po rešenju sanitarnog inspektora.[15]

Društvene okolnosti[uredi | uredi izvor]

Svetska zdravstvena organizacija upozorava da rizici od imunizacije dobijaju nesrazmerno više medijske pažnje nego pozitivni efekti imunizacije. Pored toga, zdravstvene informacije su postale javno dostupne na internetu ali status istinitih i lažnih informacija je podjednak, a nauka i pseudoznauka nisu jasno razgraničene, tako da stručnjaci i laici zauzimaju jednak medijski prostor i i zato mogu imati jednak uticaj na korisnike informacija o imunizaciji.[16]

Društvo – država – ima primarnu ulogu u sprečavanju zanemarivanja i ublažavanju posledica kada je reč o vakcinama. Uloga države je da obezbedi široku dostupnost vakcina, dovoljan broj zdravstvenih radnika koji će primeniti vakcine, ali i široku dostupnost potpune informacije – usklađene potrebama roditelja različitog obrazovnog, jezičkog, religijskog i drugog opredeljenja.

Sa druge strane država je dužna da spreči širenje dezinformacija o vakcinama putem digitalnih i društvenih platformi, ko jednog od faktora koji leži iza porasta broja necepljene dece i izbijanja bolesti širom sveta. U takvim uslovima pitanje da li je vakcinacija obavezna ili ne postaje sporedno pitanje, jer je ono u Srbiji i mnogim zemljama u svetu zakonski rešeno.

Međutim, ono što je neophodno je da srpsko društvo promeni način komunikacije i odnos prema roditeljima (detetu) da bi vakcinacija bila uspešna i postala društvena norma koja će se poštovati i odvijati bez prinude, uz punu saglasnost roditelja koji su osposobljeni da donesu ispravnu odluku na bazi što kvalitetnijih i razumljivih informacija i uz puno poštovanje prava deteta.[7]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Porodični zakon. “Sl. glasnik SRS”, br. 18/05 , 72/11 - dr. zakon, 6/15
  2. ^ .Vlada Republike Srbije. Zakon o pravima pacijenata. Sl. glasnik RS 45/13. 6.
  3. ^ Vlada Republike Srbije. Pravilnik o imunizaciji i načinu zaštite lekovima. „Sl. glasnik RS”br.11/06.
  4. ^ Znanje, stavovi i prakse u vezi sa imunizacijom dece u Srbiji 2017. Istraživanje koj je za UNICEF sproveo Ipsos Strategic Marketing. Beograd, Unicef, 2018. rr.5-11
  5. ^ WHO Report (2016). Best practice guidance: How to respond to vocal vaccine deniers in public. WHO, Coppenhagen, Denmark
  6. ^ Znanje, stavovi i prakse u vezi sa imunizacijom dece u Srbiji 2017. Istraživanje koj je za UNICEF sproveo Ipsos Strategic Marketing. Beograd, Unicef, 2018. r.3
  7. ^ a b Milica Pejović-Milovančević, Dragoslav Popović, Zašto je izbegavanje imunizacije mediicinsko zanemarivanje? XVIII seminar Pedijatrijska škola Srbije, Zlatibor, 7 - 13. jun 2015, Zbornik predavanja str. 19-24
  8. ^ a b Pejović Milovančević M, Minčić T, Kalanj D (ured.). Priručnik za primenu posebnog protokola sistema zdravstvene zaštite za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Beograd: Institut za mentalno zdravlje; 2014, II dopunjeno izdanje.
  9. ^ Skroza, Tamara. „Stav: EU i vakcinacija - bocni me nežno”. Radio televizija Vojvodine, 18. mart 2016. Pristupljeno 20. 1. 2020. 
  10. ^ Pejovic Milovancevic M, Radosavljev Kircanski J, Vidojevic O, et al. The role of mental health service providers in protection from child and adolescent abuse nad neglect – a Serbian example. Paediatrics Today 2013; 9:76-83.
  11. ^ Ristić M, Šeguljev Z, Petrović V, Vuleković V, Dugandžija T. Uticaj sociodemografskih karakteristika roditelja na obuhvat imunizacijom dece. Opšta medicina. 2013;19(1-2):19-25.
  12. ^ Ristić M, Šeguljev Z, Petrović V , Dugandžija T, Stanimirov B. Odnos stavova roditelja prema imunizaciji i obuhvata imunizacijom dece. Medicina danas. 2012;11(10-12):315-323.
  13. ^ Berg JW, Apelbaum PS, Lidz CW, et al. Informed Consent: Legal Theory and Clinical Practice. 2nd ed. Oxford, New York: Oxford University Press, 2001;227-45.
  14. ^ Cialdini, R. B. (2007). Descriptive social norms as underappreciated sources of social control. Psychometrika, 72, 263-.
  15. ^ Zakonik o krivičnom postupku. „Sl. glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14.
  16. ^ White E. Science, pseudoscience, and the frontline practitioner: the vaccination / autism debate. J Evid Based Soc Work 2014; 11:269-74.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Одбијање_вакцинације&oldid=27441971”