Вакцинашке контраверзе

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Вакцина

Вакцинашке контроверзе представљају феномен који је, како у свету, тако и у Србији, широко распрострањен. Разне теорије завере које се односе на ову тему покренула је студија Ендруа Вејкфилда из 1998. године, која повезује појаву аутизма са вакцинацијом. Након великог медијског публицитета и низа скандалозних наслова у штампи све су чешћи случајеви у којима родитељи одбијају да дете подвргну редовној вакцинацији. Светска здравствена огранизација је овакво понашање оценила као једну од десет најопаснијих претњи по глобално здравље у 2019. години. Антивакцинашки активисти сматрају да вакцинација не сме бити обавезна, већ је она право избора. Такође сумњају у научне чињенице и истраживања у вези са вакцинама, као и њихову безбедност и ефикасност.

О имунитету и вакцинама[уреди | уреди извор]

Immunity graphic.png

Имунитет или отпорност (од лат. immunitas – ослобођен од службе, пореза) је медицински појам којим се означава способност организма одупирању и обрани од инфекција, болести или неке друге биолошке или хемијске опасности. [1] Бела крвна зрнца представљају једно од „оружја” имуног система. Она детектују потенцијалне претње и стварају антитела која се везују за патогене чиниоце како би омогућиле њихово уништавање. Имунитет се често дели на:

  • Природно стечени имунитет који се успоставља контактом са изазивачем заразе (односи се на „случајан” контакт).
  • Уметнуто стечени имунитет који се постиже искључиво намерним интервенцијама, односно вакцинацијом.

Вакцина је биолошки препарат који садржи специфичне антигене који се примењују са циљем индуковања активног имунског одговора ради спречавања развоја болести. Најчешће се примењује као превентивна мера инфективних обољења, али се могу употребити и након излагања антигену. Вакцина типично садржи агенс које наликује на микроорганизам који узрокује болест и често се прави од ослабљених или убијених облика микроба, његових токсина или једног од његових површинских протеина. Тај агенс стимулише телесни имунски систем да препозна агенс као опасност, уништи га, и да надаље препознаје и уништава све микроорганизме асоциране са тим агенсом са којима се може срести у будућности. Употреба вакцина се зове вакцинација.

Вакцине су допринеле ерадикацији богиња, једне од најзаразнијих и најсмртоноснијих болести код људи. Друге болести као што су рубела, полио, мале богиње, заушке, варичела и тифус далеко су ређе него што су биле пре сто година. Све док је велика већина људи вакцинисана, много је теже да се догоди избијање болести, а поготово ширење. Овај ефекат се назива колективни имунитет.

Колективни имунитет[уреди | уреди извор]

Колективни имунитет је ефекат који се јавља уколико је већи део једне популације имунизиран против неке инфективни болести. За сваку болест постоји одређени проценат људи популације који мора да буде вакцинисан како би болест била под „контролом” и вероватноћа за избијање епидемије била спуштена на занемарљиво мали број.

Болест [2] Неопходан проценат вакцинисаности популације
Морбили 95%
Велики Кашаљ 92-94%
Дифтерија 83-86%
Рубеола 83-86%
Полио 85-86%
Заушке 80%
Велике Богиње 80-86%

Оно што је дефинитивно чињеница јесте да свако има право на избор, докле год не угрожава право неког другог. Да ли нечије „право” да се не вакцинише утиче на право колектива, односно целе популације да буде здрава је одлично питање за размишљање и дебату. Управо је ово кључно питање око ког се споре присталице и противници вакцинације.

О Вејкфилдовој студији[уреди | уреди извор]

Ендру Џереми Вејкфилд је рођен у Великој Британији 1957. године. Био је гастроентеролог, али му је лекарска лиценца одузета након контроверзне студије. Часопис The Lancet објавио је 1998. године Вејкфилдову студију у којој је повезао MMR-вакцину са колитисом и аутизмом. Оно што је занимљиво јесте да са његовом специјализацијом у раду има везе само појава колитиса, а с обзиром да се рад тиче имунологије, епидемиологије, неурологије и психијатрије, одмах је деловао сумњиво[према коме?]. Основна особина сваког научног истраживању јесте да се резултати могу проверити и да ако се истраживање понови од стране независног научног тима, резултати морају бити исти, или у довољној мери слични. Са Вејкфилдовом студијом то није био случај. Неколико озбиљних институција које су спровеле истраживања су:

  • American Academy of Pediatrics
  • US National Academy of Sciences
  • Centers of Disease Control and Prevention.

Ниједно од ових истраживања није успело да добије резултате који су били изнесени у раду и из којих су изведени горенаведени закључци. Тиме је научна заједница оборила његову студију и он је изгубио лиценцу због ширења неистина и утицаја на друштво путем медија, пре провере исправности хипотезе изнесене у раду.

Неке од мана студије су то што је узорак од 12 деце над којима је вршено истраживање премали, с обзиром да се ради о медицинској епидемиолошкој студији. Испоставило се да су нека деца имала симптоме аутизма и пре добијања MMR-вакцине, а да је Вејкфилд означио да су се симптоми појавили наком имунизације.

Извор заблуде представља чињеница да се први симтоми аутизма код деце испољвају када су стара 12-16 месеци, а управо у том периоду се даје MMR-вакцина.

Антивакцинашки покрет у Србији[уреди | уреди извор]

Докторка Јована Стојковић, иначе психијатар, је неформални „вођа”, односно представник антивакцинашког покрета у Србији.[тражи се извор] Регионална лекарска комора Београда покренула је поступак пред првостепеним Судом части против ње, у циљу одузимања лиценце за рад због ширења антивакцинашких идеја и одвраћања родитеља од вакцинације своје деце.[3] Прим. др. Татјана Радосављевић, бивша директорка Лекарске коморе Србије, је у једном од саопштења за медије изнела став да је др. Стојковић прекршила кодекс медицинске етике Лекарске коморе Србије, те да јој је већ после првог појављивања у медијима требало запретити покретањем поступка за одузимање лиценце по службеној дужности, а не да јој се дозволи да као запослен лекар шири неистине приликом јавних наступа. Др. Стојковић се оптужује да је застрашивала родитеље да је MMR-вакцина опасна, да је износила тврдње како су заговорници вакцинације лобисти фармацеутских кућа, да је износила ставове наводних стручњака без научних доказа и да је вређала колеге, што кодекс такође забрањује.

Осим др. Стојковић, овом темом, уско везаном за специфичне гране медицине бавиле су се и многе естрадне личности, које никако нису компетентне да доносе закључке и износе своје антивакцинашке „теорије” у јавност. Међу њима су Јелена Карлеуша, Маја Волк, Мирољуб Петровић, Мирјана Бобић Мојсиловић и Слађана Велков. Због великог броја пратилаца на друштвеним мрежама и великог броја њихових обожаваоца, сматра се да су учинили велику штету по јавно здравље и колективни имунитет, као и да су нарушили поверење пацијената у процес имунизације, као и у лекаре уопште. Због тога је група од 270 родитеља широм Србије поднела пријаву Првом основном тужилаштву у Београду против поменутих естрадних личности и још 43 особе које су организовале и учествовале у ширењу антивакцинашке пропаганде. Владимир Цимерман из Београда и Др. Томислав Стевановић из Зрењанина представници су 270 родитеља који су скупили обиман доказни материјал и поднели ову кривичну пријаву.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Недељковић, Надежда; Ђорђевић, Јелена; Цвијић, Гордана. Биологија за 3. разред гимназије општег смера. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 978-86-17-20025-9. 
  2. ^ „Колективни имунитет”. 
  3. ^ Милојковић, Маша (20. 05. 2019). „"Одговорна за развој епидемије малих богиња" Шта пише у извештају о Јовани Стојковић и њеним сулудим теоријама, достављеном лекарском Суду части”. Блиц. Приступљено 26. 07. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]