Opsada Ktesifona (637)
| Opsada Ktesifona 637. | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Muslimansko osvajanje Persije | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
| Rašidunski kalifat | Sasanidsko carstvo | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
|
Sad ibn Abi Vakas Zuhra ivn El Havija,[note 1] Asim ibn Amr el Tamimi , El Kaka ibn Amr el Tamimi, Halid ibn Urfuta, Hašim ibn Utba |
Jezdigerd III, Mihran Razi, Faruhzad † | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| nepoznati | nepoznati | ||||||
Opsada Ktesifona odigrala se u od januara do marta 637. godine između snaga Sasanidskog carstva i Rašidunskog kalifata. Ktesifon koji je bio smešten na istočnoj obali reke Tigar, predstavljao je jedan od najvećih i najčuvenijih gradova Persije, bio je carska prestonica Partskog i Sasanidskog carstva. Muslimani je pošlo za rukom da osvoje Ktesifon i time okončaju persijsku vlast nad Mesopotamijom.
Uvod[uredi | uredi izvor]
Nakon ubedljive pobede muslimana u bici kod Kadisije, rašidunski kalif Omar odlučio je da sada nastupio pravi čas za osvajanje prestonice Sasanidskog carstva Ktesifona. Znao je da će Persijanci dokle god drže kontrolu nad svojim glavnim gradom zadržati mogućnost da pre ili kasnije ponovo organizuju novi kontranapad. Omar je tada izdao naređenje Sadu ibn Abi Vakasu, vojskovođi i muslimanskom zapovedniku Iraka, da sa svojim snagama krene maršem ka Ktesifonu.
U decembru 637. godine Sad je krenuo ka Ktesifonu sa vojskom Rašidunskog kalifata koja je brojala 15 000 ljudi. Sasanidski šašanšah (šah) Jezdigerd III plašeći se neprijateljke invazije, brzo je delovao nakon što je primio vesti od svojih špijuna. Zatim je rasporedio odrede vojnika u gradu i duž puta koji je vodio do Ktesifona kako bi usporio napredovanje neprijatelja i stekao dovoljno vremena za uspostavljanje potrebnih odbrambenih položaja. Kada je Sad saznao za sasanidske odrede na glavnom putu koji je vodio do Ktesifona, odlučio je da poveća pokretljivost svoje vojske; tako je Sad podelio ostatak svoje vojske u četiri dela, pod komandom 'Abd Alah bin Mutima, Šurahbil bin el Simta, Hašim ibn Utbe i Halid bin Urfuta. A sam Sad se razmestio u sastav druge vojske. Zuhra ibn el Havija el Tamimi preuzeo je vođstvo nad predhodnicom vojske, sastavljene isključivo od konjice, i dobio naređenja da se brzo kreće tokom svog puta ,prema glavnim odbrambenim položajima neprijatelja duž puta do Ktesifona. Na tom mestu je mogao doći u situaciju da se mora sukobiti sa značajnim sasanidskim odredima, a ako bi njegove snage naišle na veliku koncentraciju sasanidske vojske, on je onda morao da sačeka pomoć najvećeg dela muslimanske vojske sačinjene od Arapa.
Zuhra je napustio glavninu vojske, krenuo napred i zauzeo Nadžaf, gde je očekivao da će ga stići ostale trupe. Zatim je prešao Eufrat i nastavio putem do Ktesifona. Čekao je u Bursu, posle pobede u bici kod Bursa, na desnoj obali Eufrata, da ga većina muslimanskih trupa stigne. Sledeći korak bio je Vavilon, na suprotnoj obali Eufrata, utvrđeni grada, za koji se znalo da kod njega postoji velika koncentracija sasanidskih snaga. Bitka kod Vavilona bila je strateški važna i bila je ključna za pristup oblasti pozatoj kao Savad, teritoriji između Tigra i Eufrata.
Sredinom decembra 636. godine, muslimani su stigli do Eufrata i ulogorili se izvan Vavilona. Kaže se da su sasanidskim snagama u Vavilonu komandovali Piruz Hozroje, Hormuzan, Mihran Razi i Nahiragan. Hormuzan se povukao sa svojim snagama u svoju provinciju Ahvaz, nakon čega su drugi persijski generali vratili svoje jedinice i povukli se na sever.
Nakon povlačenja sasanidskih snaga, stanovnici Vavilona su se formalno predali. Obezbeđena im zaštita po nestandarnim uslovima za plaćanja džizije. Neki od njih sarađivali su sa muslimanskim snagama koje su odnele pobedu protiv Sasanida i obezbedili im vrlo vredne imformacije o rasporedu persijskih snaga. Priča se da su za izgradnju puteva i mostova bili angažovani i neki inžinjeri iz Vavilona. Dok je glavnina muslimana bila prikupljena u Vavilonu, Zuhra je dobio naređenje od Sad ibn Abi Vakasa da nastavi da dalje progoni Sasanide koji su se povukli iz grada ,pre nego što budu uspeli da se ponovo prikupe negde drugde i suprotstave tako što će mu pružiti novi otpor. Arapsko-muslimanska predhodnica je po naređenju Zuhre napala Persijce i udarila u njijhovu pozadinu kod Sure, probivši sasanidske redove i naterala ih da se povuku u Deir Kab. Zuhra je potom krenuo na Deir Kab, gde je pobedio sasanidski odred, pružajući zaštitu narodu pod istim uslovima koji su odobreni stanovnicima Vavilona.
Početkom januara 637. muslimanska predhodnica Zuhre stigla je do Kuta, sedamnaest kilometara od Ktesifona, gde su Persijanci poslednji put pokušali da se suprotstave Arapima. Sasanidski odred imao je među svojim pripadnicima dehkana, po imenu Šahriar, koga je u dvoboju ubio musliman koji je verovatno pripado elitnim Mubarizunima.
U drugoj sedmici januara 637. muslimanska predhodnica stigla je do Sabaha (Valašabad), na 7 km. o prestonici Sasanida, a da pri tome nije naišla ni na jedan persijski garnizon, iako su oni tamo obično boravli. Stanovništvu je data zaštita pod istim uslovima a to je bilo plaćanje džizije. Muslimani su tada zauzeli celo područje do ulaza u Ktesifon.[1]
Opsada Buhurasira[uredi | uredi izvor]
Grad Ktesifon je bio rezultat dva različita urbana centra, toliko da su ga Arapi zvali "el-Mada'in" ili gradovi. Glavni se nalazio na istočnoj obali Tigra, dok je zapadni deo bio poznat kao Bahurasir (Veh Ardašir / Seleukija).
Napredovanje muslimana kroz Ktesifon bilo je odloženo zbog odvojenosti puteva koji su vodili u ovu prestonicu. Ovo je Jezdigerdu III dalo dovoljno vremena da se pripremi za odbranu grada. Očekivalo se da će muslimani slediti tradicionalni put ka Ktesifonu i pojaviti se na strani Bahurasira. Znajući to, grad se dobro pripremio za odbranu, pripremajući dubok rov oko oboda prestonice. Kako se arapska predhodnica približavala Bahurasiru, persijski garnizoni su izbacivali veliko kamenje i gromade sa svojim balističkim spravama i katapultima. Muslimani su se povukli izvan dometa projektila i opseli grad. Opsada je počela u januaru 637. i trajala dva meseca. Bahurasir je obezbeđivao zalihe svojoj okolini, iako je i sam sa druge strane Tigra primao isporuke hrane od Ktesifona. Muslimani su po prvi put počeli da dopremaju opsadnu opremu koju su im pružili persijski inženjeri koji su prihvatili islamsku vlast.
U martu 637., sasanidski garnizon je izvučen iz grada u odlučnom pokušaju da probije opsadu. Prema izveštajima, sasanidske snage predvodio je lav, koji je bio posebno obučen za rat, koji je brzo napredovao prema muslimanskim linijama, zaprepastivši konje, koji su u strahu pobegli. Kaže se da je Hašim ibn Utba potrčao prema životinji i zadao joj udarac tako dobro da je odmah pala mrtava. Sad bin Abi Vakas je napredovao i poljubio Hašima u čelo, diveći se njegovom neviđenom činu hrabrosti. Iako ne znaju ko je komandovao sasanidskim snagama, muslimanski hroničari kažu da je persijski zapovednik ubijen u duelu sa Zuhrom. Kasnije, iste večeri, Zuhra je povređn strelom, pa je tako heroj marša na Ktesifon i umro. Bio je ispraćen sa svim vojnim počastima.[note 1]
Nakon što su borbe zaustavljene, jedan persijski poslanik je otišao u muslimanski logor sa porukom sasanidskog šahanšaha (šah). Rečeno je da je izaslanik rekao:
Naš car vas pita da li biste zagovarali mir zasnovan na činjenici da Tigar funkcioniše kao linija razgraničenja između vas i nas, tako da ono što se prostire na istoku od nas ostaje naše, a zapadno bude vaše, ako ovo ne udovolji vašoj gladi, ništa vas ne može zadovoljiti.
Sad bin Abi Vakas, je međutim, insistirao na uobičajenim uslovima plaćanja džizje od strane predatih osoba ili mač, odnosno na krajnjoj borbi na život i smrt. Sasanidi su odabrali mač.
Dok su zatvarale Ktesifon radi sopstvene odbrane, sasanidske snage i stanovnici Bahurasira napustili su većinu grada narednog dana, uništivši za sobom sve mostove na reci Tigar. Uklonili su svaki brod sa zapadne obale reke i usidrili ih na istočnoj obali. Ktesifon su od njegovog južnog kraja pratile prirodne barijere koju je napravio Tigar, dok je oko ostatka predgrađa iskopan rov. Kada su muslimani okupirali Bahurasir, grad je bio prazan. [1]
Pad Ktesifona[uredi | uredi izvor]
Nakon zauzimanja Bahurasira samo je reka Tigar u širini od 750 metara razdvajala muslimane od Ktesifona. Međutim, reka je nabujala a muslimani nisu imali čamaca kojima bi prešli na drugu obalu. Sasanidskim snagama kod Ktesifona zapovedali su vojskovođe Mihran i Faruhzad, brat vojskovođe Rostama Farohzada, koji je ubijen u bici kod Kadisije.
Persijski dobrovoljci koji su prihvatili muslimansku vlast pokazali su Sadu jedno mesto koje se nalazilo nizvodno na kome je mogla da se pređe reka, ali nije bilo previše sigurno da će oni moći da izvrše takvu vrstu prebacivanja, s obzirom na visok vodostaj. Sledećeg jutra Sad je zatražio od dobrovoljaca da na konjima pređu reku. Isprva je grupa od šest ratnika dobrovoljaca, po naredbi Asima ibn 'Amr el Tamimija, ušla u reku kako bi je prešla. Odred sasanidske konjice poslat je da ih presretne, tako da je i on ušao u vode Tigra. U sukobu koji je usledio, muslimani su bili bolji, konačno stavivši nogu na istočnu obalu. Prvu grupu dobrovoljaca odmah su pratile ostale grupe konjanika. Pešadija je verovatno takođe poslata na istočnu obalu Tigra čamcima koji su bili privezani na obali.
Sasanidske snage bile su suviše inferiorne da bi pružile efikasan otpor muslimanima, pa je Ktesifon pao. Predvođene Asimom ibn Amrom, muslimanske snage su ušle u glavni grad Sasanidskog carstva. Kolone su ušle u centar grada, ne naišavši na nikakav persijski otpor. Stigli su do Bele palate (Tak-i Kisra), sedišta persijske vlasti, i zauzele je. Ktesifon je pao u arapske ruke bez ikakve bitke.[1]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Nakon što je zauzeo grad, Sad bin Abi Vakas je proglasio amnestiju za sve preostale Persijance. Delegacija narodnih predstavnika poznavala je uslove predaje i morali su da se predaju i daju danak u vidu džizije. Potpisan je sporazum o miru i građani su pozvani da se vrate svojim uobičajenim zanimanjima. Sad se preselio u Belu palatu i uspostavio tu svoje sedište. U velikom unutrašnjem dvorištu sagrađena je džamija.
Šahanšah Jezdigerd III se u međuvremenu sklonio u Hulvan, odnevši veći deo carskog blaga i sve one dragocenosti koje je mogao da ponese sa sobom. Tada je Sad poslao naoružane kolone u različitim pravcima kako bi presreo sasanidske izbeglice, nakon čega je ogroman plen dospeo u ruke muslimana. Iako su muslimanske snage osvojile persijske provincije, došavi čak i do Huzestana, njihov napredak su usporili snažna suša u Arabiji 638. i kuga na jugu Iraka i u Siriji 639. godine. Nakon ovih događaja, kalif Omar odlučio je da reorganizuje osvojene teritorije i odlučio da zaustavi ofanzivu.
Sasanidi su nastavili borbu za povraćaj izgubljenih teritorija, ali njihova moćna vojska poražena je u bici za Nahavand, u kojoj se borila u decembru 641. Godine 651. , poslednji sasanidski šahanšah, Jezdigerd III, ubijen je u vreme kalifata Osmana. Nakon smrti Jezdigerda III, Persijsko carstvo Sasanida je prestalo da postoji.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Beleške[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Some sources indicate that Zuhra ibn Al-Hawiyya managed to live after the siege, then to be killed in a battle fighting for the Umayyad Caliphate against a revolt led by Shabib ibn Yazid al-Shaybani.[2]
Reference[uredi | uredi izvor]
Bibliografija[uredi | uredi izvor]
- Franz Rosenthal, The Muqaddimah: An Introduction to History by Ibn Khaldūn, NJ Dawood, 1967
- Ashtiani, Abbas Iqbal and Pirnia, Hassan. Tarikh-e Iran ( History of Iran ), 3rd ed. Tehran, Kayyam Publishing House, 1973.
- Muḥammad ibn Jarīr al-Ṭabarī, Abū Ja'far Muḥammad. The Battle of al-Qādisiyyah and the conquest of Syria and Palestine. Edited and translated by Yohanan Friedmann. SUNY series in Middle Eastern Studies. Albany, State University of New York Press, 1992.