Paleofon

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Paleofon - uređaj za snimanje zvuka. Razlika između paleofona i fonografa je što prvi ima ploču a drugi valjak gde se dobija trag zvuka.

Paleofon (naziv potiče od grčkih reči „παλαιός - paleos“ - (drevni) i „φωνή - fon“ - (glas)- što znači glas prošlosti ili drevni glas)[1] je jedan od najranijih uređaja za snimanja i reprodukciju zvuka koji nije realizovan i potvrđen u prošlosti. Tvorac ideje paleofona je francuski naučnik Šarl Kro (franc. Charles Cros),[2] koji je 1877. obrazložio teoriju paleofona (Edisonovog fonografa), ali nije uspeo da proizvede i radni model.[3][4] Reč je o istom izumu[5] na kojem je istovremeno radio i Edison, ali nije imao kapitala da svoja istraživanja nastavi i realizuje. Nepriznat kao naučnik umro je 1888. u Parizu. Edison je postao svetski poznat, dok Šarl Kro je u velikoj meri zaboravljen. On je svojim teorijskim radom dao veliki doprinos primeni snimanja zvuka. U francusko postoji akademija[6]i muzej[7] u čast ovom velikanu.


Pariz je centar prvih sačuvanih zvučnih zapisa[uredi | uredi izvor]

Pariz je svakako centar sveta za prve pronalaske snimanja zvuka. Tamo je Eduar Leon Skot de Martenvil izmislio fonoautograf koji snima zvuk na papir 1857. godine, a 20. godina kasnije Šarl Kro je unapredio proces radeći na tome kako da ostavi trag zvuka na čeličnu ili bakarnu ploču pomoću oscilacija. U aprilu 1877. je napisao rad u kome opisuje svoju tezu i podnosi je Akademiji nauka u Parizu. Pre nego što je dobio priliku da izgradi prototip, Tomas Edison koji je živeo hiljadama milja daleko u Americi, pretekao ga je u dobijanju prava na patent. Šarlov rad je razmatran sa velikim zakašnjenjem i to na višestruku njegovu intervenciju. Razlozi njegove žurbe da akademija pregleda njegov rad bila je zbog glasina o istraživanjima Edisona na sličnoj aparaturi koja snima i reprodukuje zvuk. Kopiju svog rada dostavio je Akademiji nauka u aprilu 1877. godine, tri meseca pre pronalaska Edisonovog fonografa, ali nije patentirao pronalazak do maja 1878 i nikada nije napravio radni model. U jednom članku u oktobru 1877 Edisonov fonograf imenovan je po Šarlovom paleofonu.

Teorijski princip rada paleofona[uredi | uredi izvor]

Kod Šarlovog paleofona tragovi su se, zbog titranja, stvarali na začađenoj površini membrane. Titraji su se upisivali bočno, a dobijeni tragovi fotogravirali na čeličnu ili bakarnu ploču. Ovo je uređaj koji funkcioniše slično principima fonografa, ali umesto cililindra, nosač zvuka je metalna ploča.[8] Šarl Kro nije imao kapitala da svoja istraživanja nastavi i realizuje.

  • Istorijski redosled nastanka uređaja koji beleže zvuk su sledeći
  1. Fonoautograf (Eduar Leon Skot de Martenvil, 1857.)
  2. Paleofon (nije patentiran) (Šarl Kro, 1877.)
  3. Fonograf (Tomas Edison, 1877.)
  4. Grafofon (Čarls Samner Tejnter i Čičester Aleksandar Bel, 1886.)
  5. Gramofon (Emil Berliner, 1887.)

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ (jezik: engleski)-Voice of the past - glas prošlosti
  2. ^ (jezik: engleski)-Šarl Kro Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. mart 2014)
  3. ^ (jezik: engleski)-Njegov model nije patentiran
  4. ^ (jezik: engleski)-Pronalazač i vizionar
  5. ^ Dnevni list Danas | Periskop | Preko brda, pa među bikove
  6. ^ (jezik: francuski)-Akademija Šarl Kro Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. oktobar 2013)
  7. ^ (jezik: francuski)-Muzej Šarl Kro Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. oktobar 2013)
  8. ^ (jezik: srpski)-Princip rada paleofona

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Paleofon na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Палеофон&oldid=26969112”