Палчица

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Palčica
Ilustracija Vilhelma Pedersena, Andersenovog prvog iliustratora
Nastanak i sadržaj
AutorHans Kristijan Andersen
ZemljaDanska
Jezikdanski
Žanr / vrsta delabajka
Izdavanje
Datum6. decembar 1835.

Palčica (dan. Tommelise) je bajka danskog autora Hansa Kristijana Andersena koju je prvi put objavila izdavačka kuća C. A. Reitzel 16. decembra 1835. godine u Kopenhagenu u Danskoj, u drugom tomu „Bajki ispričanih deci” zajedno sa bajkama „Nevaljali dečak“ i „Saputnik“. Palčica govori o sićušnoj devojčici, i njenim avanturama sa žabama, krticama i gundeljima. Uspešno izbegava njihove namere pre nego što se zaljubi u cvetno-vilinskog princa baš njene veličine.

Palčica je uglavnom Andersenovo delo, mada je inspiraciju dobio iz priča o minijaturnim ljudima kao što je „Toma Palčić“. Palčica je objavljena kao jedna u seriji od sedam bajki 1835. godine, koje danski kritičari nisu dobro prihvatili, jer im se nije dopadao njihov neformalni stil i nedostatak morala. Jedan kritičar je, međutim, pohvalio Palčicu. [1] Najraniji prevod Palčice na engleski datira iz 1846. godine. Priča je prilagođena različitim medijima, uključujući televizijsku dramu i animirani film.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Žena koja žudi za detetom pita vešticu za savet. Ona joj daje ječam da posadi. Iz ječma je nikao cvet a u cvetu sićušna devojčica, ne veća od palca, koju je nazvala Palčica.

Jedne noći, Palčicu, usnulu u kolevci od orahove ljuske, odnese žaba krastača koja ju je želela kao nevestu za svog sina. Uz pomoć prijateljskih riba i leptira, Palčica pobegne krastači i njenom sinu, i plovi na lokvanju sve dok je ne uhvati gundelj. Gundelj je kasnije odbaci kada njegovi prijatelji odbiju njeno društvo.

Kada je došla zima, Palčica se našla u očajnom položaju. Napokon, utočište joj je pružila stara poljska mišica, kojoj je znak zahvalnosti održavala prebivalište. Prilikom posete krtici, komšiji poljske mišice, Palčica ugleda povređenu lastu. Posećuje lastu tokom noći, a da ne govori mišici gde idie, i pokušava da joj pomogne da stekne snagu i često provodi vreme pevajući joj pesme, pričajući joj priče, sve dok ne dođe proleće. Nakon što je ozdravila, lasta odlazi, i obećava da će ponovo doći na to mesto.

Na kraju zime, mišica predlaže Palčici da se uda za krticu, ali Palčici je perspektiva da se uda za takvo stvorenje odbojna, jer on sve dane provodi pod zemljom i nikada ne vidi ni sunce ni nebo. Mišica neprestano gura Palčicu u brak, govoreći da joj krtica dobro odgovara i ne sluša njene proteste. Palčica nevoljno pristaje jer se oseća zahvalnost prema poljskoj mišici koji joj je bila zaštitnik.

U poslednjem trenutku, Palčica beži s lastom u daleku zemlju. Na sunčanom polju cveća, Palčica sreće majušnog cvetno-vilinskog princa baš njene veličine i po njenom ukusu i venčavaju se. Dobija par krila da prati supruga na putovanjima od cveta do cveta i novo ime, Maja. Na kraju, lasta kojoj je slomljeno srce kad se Palčica uda za princa, odleti u malu kuću u Danskoj. Tamo priča Palčicu čoveku za koga se podrazumeva da je sam Andersen, koji beleži priču.[2]

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Hans Kristian Andersen je rođen u Odenseu u Danskoj 2. aprila 1805. godine, od oca Hansa Andersena obućara i majke Ane Marie Andersdater.[3] Kako je bio jedino dete, Andersen je ljubav prema književnosti delio sa svojim ocem, koji mu je čitao „Hiljadu i jedna noć“ i basne Žana de Lafontena. Zajedno su pravili panorame, pop-ap knjige igrali se pozorišta i išli na izlete u selo.[4]

Andersen 1836.

Andersenov otac je umro 1816. godine,[5] i od tada je Andersen ostao sam. Da bi pobegao od svoje siromašne, nepismene majke, promovisao je svoje umetničke sklonosti kulturnoj srednjoj klasi Odensea, pevajući i recitujući u njihovim salonima. Četrnaestogodišnji Andersen je 4. septembra 1819. godine otišao iz Odensea u Kopenhagen sa malo ušteđevine koju je stekao od svojih nastupa, referentnim pismom balerini Madam Šal i mladalačkim snovima i namerama da postane pesnik ili glumac.[6]

Posle tri godine odbijanja i razočaranja, konačno je pronašao pokrovitelja u Jonasu Kolinu, direktoru Kraljevskog pozorišta, koji je, verujući u dečakov potencijal, od kralja obezbedio sredstva za slanje Andersena u gimnaziju u Slagelse, provincijski grad na zapadnom Sjelandu, očekujući da će dečak u odgovarajuće vreme nastaviti školovanje na Univerzitetu u Kopenhagenu.

U Slagelseu, Andersen je potpao pod tutorstvo Simona Meislinga, niskog, stasitog, ćelavog tridesetpetogodišnjeg klasičara i prevodioca Vergilijeve Eneide. Andersen nije bio najbrži učenik u razredu i dobio je izdašne doze Meislingovog prezira. [7] „Ti si glup dečak koji nikada neće uspeti“, rekao mu je Meisling. [8] Veruje se da je Meisling uzet kao model za krticu u „Palčici“. [9]

Folkloristi Iona i Peter Opie pretpostavili da je priču „ u počast“ Andersenovoj prijateljici Henrijet Vulf, maloj, krhkoj, grbavoj ćerki danskog prevodioca Šekspira, koja je volela Andersena kao što Palčica voli lastu. Međutim, ne postoje pisani dokazi koji podržavaju teoriju.[9]

Izvori i inspiracija[uredi | uredi izvor]

Palčica je u suštini Andersenovo delo, ali inspiraciju je dobio iz tradicionalne priče o „Tomu Palčiću“ (obe priče počinju ženom bez dece koja se savetuje sa natprirodnim bićem o sticanju deteta). Ostale inspiracije bili su liliputanaci u Guliverovim putovanjima Džonatana Svifta, Volterova pripovetka "Mikromegas" sa džinovskim i minijaturnim narodima i priča E.T.A. Hofmana "Meister Floh", u kojoj je sićušna dama muči glavnog junaka. Sićušna devojčica je glavni lik u Andersenovoj proznoj fantaziji „Putovanje pešice od Holmenovog kanala do istočne tačke Amagera“ (1828),[9][10] a junakinja slična Andersenovom malom biću u cvetu nalazi se u priči E.T.A. Hofmana „Princeza Brambila“.[11]

Publikacija i kritički prijem[uredi | uredi izvor]

Andersen je objavio dva dela svoje prve zbirke Bajki ispričanih deci 1835. godine, prvi u maju, a drugi u decembru. „Palčica“ je prvi put objavljena u decembarskom delu, 16. decembra 1835. u Kopenhagenu. „Palčica“ je bila prva priča u knjižici koja je obuhvatala još dve priče: „Nevaljali dečak“ i „Saputnik“. Priča je ponovo objavljena u sabranim izdanjima Andersenovih dela 1850. i 1862. godine. [12]

Prve kritike o sedam priča iz 1835. pojavile su se tek 1836. godine, a danski kritičari nisu bili oduševljeni. Neformalni stil priča i njihov nedostatak morala smatrani su neprikladnim u dečjoj literaturi. Međutim, jedan kritičar je priznao da je „Palčica“ „najlepša bajka koju ste mogli poželjeti“. [13]

Kritičari nisu previše hrabrili Andersena. Jedan književni časopis uopšte nije pominjao priče, dok je drugi savetovao Andersena da ne gubi vreme na pisanje bajki. Jedan kritičar je izjavio da je Andersenu „nedostajao uobičajeni oblik te vrste poezije [...] i da ne bi proučavao modele“. Andersen je osećao da radi protiv njihovih unapred stvorenih predstava o tome šta bi bajka trebala biti, i vratio se pisanju romana, verujući da je to njegov istinski poziv.[14] Kritična reakcija na priče iz 1835. godine bila je toliko oštra da je čekao čitavu godinu pre nego što je objavio „Malu sirenu“ i „Carevo novo odelo“ u trećem i poslednjem delu Bajki ispričanih deci.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Wullschlager 2002, str. 165.
  2. ^ Opie & Opie 1974, str. 221–9
  3. ^ Wullschlager 2002, str. 9
  4. ^ Wullschlager 2002, str. 13
  5. ^ Wullschlager 2002, str. 25–26
  6. ^ Wullschlager 2002, str. 32–33
  7. ^ Wullschlager 2002, str. 60–61
  8. ^ Frank & Frank 2005, str. 77
  9. ^ a b v Frank & Frank 2005, str. 76
  10. ^ Wullschlager 2002, str. 162.
  11. ^ Frank & Frank 2005, str. 75–76
  12. ^ „Hans Christian Andersen: Thumbelina”. Hans Christian Andersen Center. Arhivirano iz originala 21. 04. 2009. g. Pristupljeno 2009-08-22. 
  13. ^ Wullschlager 2002, str. 165
  14. ^ Andersen 2000, str. 335

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Palčica na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Палчица&oldid=26969283”