Ханс Кристијан Андерсен

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Ханс Кристијан Андерсен
HCA by Thora Hallager 1869.jpg
Ханс Кристијан Андерсен
Датум рођења (1805-04-02)2. април 1805.
Место рођења Оденсе
Данска
Датум смрти 4. август 1875.(1875-08-04) (70 год.)
Место смрти Копенхаген
Данска

Ханс Кристијан Андерсен (дан. Hans Christian Andersen; Оденсе, 2. април 1805. — Копенхаген, 4. август 1875) био је дански књижевник, познат као писац бајки. Паул Хазара га је назвао краљем дечјих писаца следећим речима: „Андерсен је краљ јер нико попут њега није знао продрети у душу бића и ствари.“

Андерсенове бајке, од којих је бар 3381 радова[1] преведено на више од 125 језика,[2] су постале културно уткане у западњачку колективну свест, лако доступне деци, али представљање лекција врлине и отпорности у суочавању са несрећама за зреле читаоце.[3] Неке од најпознатијих бајки су „Царево ново одело”, „Мала сирена”, „Најтингејл”, „Снежна краљица”, „Ружно паче”, „Тамбелина”, и мног друге. Његове приче су инспирисале балете, позоришне комаде, анимиране филмове, као и акционе филмове.[4] Једанан од Копенхагенских најширих и најпрометнијих булевара је назван „Х.К. Андерсенов булевар”.[5]

Он је проширио тематику бајке, развијао народне мотиве (Дивљи лабуди), али и стварао оригиналне приче. Његове приче су блиставе, разумљиве, буде машту и лако могу занети дете, јер је он сам умео да машта, увиђа разна чудеса и размишља као деца. „Читав је свет пун чудеса, али ми смо на њих тако навикли да их називамо свакодневним стварима." — изјавио је Андерсен. Квалитет његових бајки је, између осталог, у томе што је уклопио поезију у причу, уносио је нове мотиве, писао богатим, лаким и лепршавим језиком, с пуно хумора испод којег се често могу наћи озбиљни, тужни, иронични мотиви из којих деца могу учити — „Оловни војник“, ...

Биографија[уреди]

„Ништа не смета што се неко родио у пачјем гнезду, само кад се излегао из лабуђег јајета.”

"Ружно паче"
Андерсенов дом из детињства у Оденси

Рођен је 2. априла 1805. године у месту Оденсе на острву Фунен у Данској. Отац му је био обућар, сањалица који је више волео уметност него занат, а мајка — неписмена праља. Он је био једино дете. Андерсенов отац, као и Ханс, сматрао је себе рођаком племства (његова бака по очевој страни је рекла његовом оцу да је њихова фамилија припадала вишој друштвеној класи,[6] али истраживања нису потрврдила ту тврдњу).[6][7] Једна перзистентна спекулација сугерише да је Андерсен био нелегални син краља Кристијана VIII, али је та идеја оспоравана.[6] Школовао се нередовно.

Са четрнаест година отишао је у Копенхаген без пребијене паре, у потрази за послом као глумац. Тамо се није прославио, јер је био лош глумац, плесач и певач. Међутим, иако је био чудан по изгледу и понашању, поседовао је јединствени шарм, па је придобио симпатије многих богатих породица, пре свих породице Колин, нарочито Џонса Колина који је био његов мецена и много му помогао.[8] Остатак породице је био лош према њему, нарочито Едвард Колин. Сматра се да је Едвард био љубав његовог живота, али како му овај није узвратио љубав, помиње се у многим бајкама као негативан лик.

Године 1828. Андерсен је завршио гимназију[9] и уписао се на универзитет. Његово прво дело „Пут пешке од Холменског канала до историјског краја Амагера“, објављено 1829, слабо је прихваћено, али му је омогућило пут у Немачку и Италију, који је имао велики значај за његов даљи рад. Приликом посете Великој Британији био је гост Чарлса Дикенса ком се он није допао јер је био феминизиран, ситничав, самољубив и хипохондрик.

Затим је почео да пише романе, путописе, драме, аутобиографије и поезију. Његов следећи роман „Импровизатор“ је веома добро прихваћен. Следе романи „О. Т.“ и „Само гуслач“ који су били слаби. Од 1835. године па све до смрти у малим свицима је писао „Приче и згоде“, које су временом постигле велики успех.

Године 1823. Андерсен је доживео оштру критику Шведске енциклопедије, која га је оптуживала да је превише „цмиздрав“, а да су његове бајке под великим утицајем народних бајки и Хофмана. Међутим, Андесен је пре романтик и иако се у његовим бајкама јављају мотиви из народних бајки, оне су прочишћене (нема суровости — копање очију и сл.) и проширене су описима — нпр. „Мала сирена“. Н. А. Доброљубов је о Андерсеновим бајкама рекао следеће: „Андерсенове бајке имају прекрасну особину која недостаје другим дечјим књижевницима. У њима оно што постоји у стварности добија изванредни поетички карактер, а ипак не плаше дечју машту свакаквим бауцима и тамним силама. Андерсен оживљава обичне ствари и ставља у покрет обичне неживе предмете. Код њега се оловни војник тужи на своју самоћу, цвеће се одаје веселом плесу, лан доживљава свакодневне преобразе док прелази у нити, платно, рубље, папир. Нема ни прича у којима се јављају натприродне више силе, и те без сумње иду у најслабије приче. Но, зато су дивне оне приче у којима нема уопште ничег фантастичног. Такве су нпр. „Царево ново одело“, „Девојчица са шибицама“, „Принцеза на зрну грашка“, „Сапутник“ и др.“

Након његове смрти, од 1893. године почиње отворена дискусија о Андерсеновој сексуалности. Многе студије, међу којима је и она штампана у годишњаку Magnusa Hirschfelda 1901, говоре да је он био бисексуалац, да је волео и мушкарце и жене, да су његове везе најчешће били љубавни троуглови, али да је највероватније до краја живота остао невин. Ова теорија се може потврдити проучавањем неких од његових бајки. На пример, постоји могућност да се у бајци „Мала сирена“ и роману „О. Т.“ говори о његовој љубави према Едварду Колинсу, о којем ће касније бити речи.

Каријера[уреди]

Папирни димничар који је направио Андерсен

Рани рад[уреди]

Веома рана Андерсонова бајка, „Лојна свећа” (дан. Tællelyset) откривена је у данском архиву у октобру 2012. Прича која је написана током 1820-тих је о свећи која се није осећала цењеном. Она је написана док је Андерсен још увек био у школи и посвећена је добротвору у чијем породичном поседу је остала док се није појавила међу другим породичним папирима у локалном архиву.[10]

Године 1829, Андерсен је имао доста успеха са кратком причом „Пешачење од Холменовог канала до источне тачке Амагер” (енгл. A Journey on Foot from Holmen's Canal to the East Point of Amager). Њен протагониста се среће са ликовима у опсегу од Светог Петра до мачке која говори. Андерсен је следио тај успех са позоришним комадом, Љубав на торњу цркве Светог Николе, и кратким томом поема. Мада је био релативно мало успешан у писању и објављивању непосредно након тога, године 1833. је добио малу путну потпору од краља, чиме му је омогућено да се запути на прво од многих путовања кроз Европу. У кантону Јура, у близини Ле Локла у Швајцарској, Андерсен је написао причу „Агнета и Мерман”. Једно вече проведено у италијанском поморском селу Сестри Леванте исте године је инспирисало причу „Залив бајки”.[11] Октобра 1834. он је допутовао у Рим. Андерсенова путовања по Италији су изражена у његовој првој новели, фиктивној аутобиографији са насловом Импровизатор (дан. Improvisatoren), која је објављена 1835. и наишла на добар пријем.[12][13]

Бајке и поезија[уреди]

Андерсенови иницијални покушаји писања бајки биле су ревизије прича које је чуо као дете. Иницијално његове бајке нису биле добро прихваћене, делом услед потешкоћа при њиховом превођењу. Године 1835, Андерсен је објавио прва два наставка својих Бајки (дан. Eventyr; лит. „фантастичне приче”). Још прича, којима је комплетиран први том, је објављено 1837. године. Колекција се састојала од девет прича, укључујући приче „Кутија за кресиво”, „Принцеза на зрну грашка”, „Палчица”, „Мала Сирена” и „Царево ново одело”. Квалитет тих прича није био одмах препознат, и оне су лоше продаване. У то време, Андерсен је имао више успеха са своја два романа, О.Т. (1836) и Само виолиниста (1837);[14] последњи рад је разматрао млади Серен Киркегор. Знатан део његовог рада је инспирисала Библија, јер је током његовог детињства хришћанство било веома важно у данској култури.[15]

Андерсенова слика из 1836, рад Кристијана Албрехта Јенсена

Након посете Шведској 1837. године, Андерсен је био инспирисан скандинавизмом и посветио се писању поеме која би изражавала сродност Швеђана, Данаца и Норвежана.[16] У јулу 1839, током посете острву Фин, Андерсен је написао текст своје поеме Jeg er en Skandinav („Ја сам Скандинављанин”)[16] да би овековечио „лепоту нордијског духа, начин на који се три сестрињске нације постепено зближавају” као део скандинавске национална химна.[16] Композитор Ото Линдблад је написао музику за ту поему, и композиција је објављена јануара 1840. Њена популарност је достигла врхунац 1845, након чега је ретко извођена.[16]

Андерсен се вратио жанру бајки 1838. године са још једном колекцијом, Бајке за децу, нова колекција, прва књижица (дан. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), која се састојала од прича „Дејзи”, „Оловни војник”, и „Дивљи лабуди”.

Године 1845. је била веома успешна за Андерсена услед објављивања четири превода његових бајки. „Мала сирена” се појавила у периодичном часопису Bentley's Miscellany, чему је следио други том, Предивне приче за децу. Два друга тома који су наишли на ентузијастичан пријем су били Књига данских прича и Данске бајке и легенде. Преглед који се појавио у лондонском часопису The Athenæum (фебруар 1846) је изјавио за Предивне приче, „Ово је књига пуна живота и маште; књига за деде исто колико и за унуке, чија ни једна реч неће бити прескочена при читању.”[3]

Андерсен је наставио са писањем и објављивањем бајки до 1872.[17]

Путописи[уреди]

Године 1851, он је објавио веома добро прихваћени том путописних скица У Шведској. Велики заљубљеник у путовања, Андерсен је објавио неколико других дугих путописа: „Слике из сенке путовања у Харц, Саксонску Швајцарску, итд. итд. у лето 1831”, „Песников базар”, „У Шпанији” и „Посета Португалу 1866. године”. (Задњи описује његову посету својим португалским пријатељима Хорхеу и Хозеу О’Нил, који су били његови пријатељи током средине 1820-тих, док је живео у Копенхагену.) У својим путописима, Андерсен је узимао у обзир неке од савремених конвенција о писању путовања, али је увек развијао жанр који одговарао његовим сопственим циљевима. Сваки од његових путописа комбинује документарно и описно сведочанство призора које је видео са више филозофким пасусима о темама попут ауторства, бесмртности, и о природи фикције у извештају о књижевном путовању. Неки од његових путописа, као што је У Шведској, чак садрже бајке.

Током 1840-тих, Андерсенова пажња се вратила на позоришне комаде, али није имао већег успеха. Он је имао више среће са објављивањем дела Сликовница без слика (1840). Друга серија бајки је почела 1838, а трећа 1845. Андерсен је сада био прослављен широм Европе, мада је његова родна Данска још увек показивала извесне резервације за његове претензије.

Између 1845. и 1864, Х. Ц. Андерсен је живео на локацији 67 Нугавн, Копенхаген, где сада стоји меморијална плакета.[18]

Мотиви[уреди]

Андерсен је у своје бајке уносио многе ликове из свог живота. Тако је Палчица и принцеза из бајке „Принцеза на зрну грашка“ у ствари Хенриета, кћи адмирала Вулфа, а у причи „Заручници“ се јавља Риборга Воигтова, у коју је писац дуго био заљубљен.

Андерсен је, осим типичних животиња које су до тада биле ликови у бајкама, увео и неке друге. Тако се јављају бајке „Сретна породица“ — пужеви, „Клин чорба“ — мишеви, „Роде“, „Ружно паче“ — лабудови и патке итд. Он је увиђао сличност појединих животиња са људима и о њима је писао баш онако какве оне јесу у стварности.

У своје бајке је увео и биљке, увидевши и њихову сличност са људима према боји, цвету, држању и сл. Овде треба споменути бајке „Цвеће мале Иде“, „Породица из суседства“ и „Пуж и ружин грм“ у којима се јавља ружин грм.

Андерсен је оживљавао и многе предмете: играчке, фигуре, старе куће, свакодневне предмете, портрете, кипове, ормаре, огледала, посуђе итд. — „Оловни војник“, „Кресиво“, „Срећне каљаче“, „Црвене ципелице“, „Стара кућа“...

Овако се остварује спона између фантазије и реалности, бајке и живота, поезије и приче, симболике и реализма, и у овом лежи сва Андерсенова величина.

Ханс Кристијан Андерсен је умро 4. августа 1875. године.

Дела[уреди]

  • Песме
  • Пешачење од Холменског канала до источног рта Амагера
  • Бајке (9 књига)
  • Приповести
  • Нове бајке и приче
  • Сликовница без слика
  • Бити или не бити
  • Ружно паче (1843)
  • Царево ново одело (1837)
  • Мала сирена
  • Мала принцеза (1837)
  • Принцеза на зрну грашка
  • Ашасвер (драма)
  • Две баронесе (роман)
  • Импровизатор (роман)
  • Палчица

Референце[уреди]

  1. ^ „Centrets vision og mission - H.C. Andersen Centret”. andersen.sdu.dk. 
  2. ^ Wenande, Christian (13. 12. 2012). „Unknown Hans Christian Andersen fairy tale discovered”. The Copenhagen Post. Архивирано из оригинала на датум 14. 12. 2012. Приступљено 15. 12. 2012. 
  3. 3,0 3,1 Wullschläger (2002)
  4. ^ Bredsdorff (1975)
  5. ^ Google Maps, by City Hall Square (Rådhuspladsen), continues eastbound as the bridge "Langebro"
  6. 6,0 6,1 6,2 Rossel (1996). стр. 6.
  7. ^ Askgaard, Ejnar Stig. „The Lineage of Hans Christian Andersen”. Odense City Museums. Архивирано из оригинала на датум 4. 5. 2012. 
  8. ^ Hans Christian Andersen - Childhood and Education. Danishnet.
  9. ^ „H.C. Andersens skolegang i Helsingør Latinskole”. Hcandersen-homepage.dk. Приступљено 2. 4. 2010. 
  10. ^ „Local historian finds Hans Christian Andersen's first fairy tale”. Politiken.dk. Приступљено 2. 6. 2013. 
  11. ^ „Andersen Festival, Sestri Levante”. Andersen Festival. Приступљено 2. 6. 2013. 
  12. ^ Murray, Christopher John (2013). Encyclopedia of the Romantic Era, 1760-1850. Routledge. стр. 20. ISBN 1-135-45579-1. 
  13. ^ Sjåvik, Jan (2006). Historical Dictionary of Scandinavian Literature and Theater. Scarecrow Press. стр. 20. ISBN 978-0-8108-6501-3. 
  14. ^ Only a Fiddler from Archive.org
  15. ^ FutureLearn. „Biblical themes in Hans Christian Andersen's fairy tales - Hans Christian Andersen’s Fairy Tales - Hans Christian Andersen Centre”. FutureLearn (на језику: енглески). Приступљено 7. 12. 2017. 
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 „I am a Scandinavian”. Hans Christian Andersen and Music. Приступљено 12. 1. 2007. 
  17. ^ „Who Was Hans Christian Andersen?” (на језику: енглески). Приступљено 21. 9. 2017. 
  18. ^ „Official Tourism Site of Copenhagen”. Visitcopenhagen.com. Архивирано из оригинала на датум 25. 7. 2008. Приступљено 2. 4. 2010. 

Литература[уреди]

  • Murray, Christopher John (2013). Encyclopedia of the Romantic Era, 1760-1850. Routledge. стр. 20. ISBN 1-135-45579-1. 
  • Andersen, Hans Christian (2005) [2004]. Jackie Wullschläger, ур. Fairy Tales. Tiina Nunnally. New York: Viking. ISBN 0-670-03377-4. 
  • Andersen, Jens (2005) [2003]. Hans Christian Andersen: A New Life. Tiina Nunnally. New York, Woodstock, and London: Overlook Duckworth. ISBN 978-1-58567-737-5. 
  • Binding, Paul (2014). Hans Christian Andersen : European witness. Yale University Press. 
  • Bredsdorff, Elias (1975). Hans Christian Andersen: the story of his life and work 1805–75. Phaidon. ISBN 0-7148-1636-1. Приступљено 4. 4. 2012. 
  • Stig Dalager, Journey in Blue, historical, biographical novel about H.C.Andersen, Peter Owen, London 2006, McArthur & Co., Toronto 2006.
  • Roes, André. Kierkegaard en Andersen, Uitgeverij Aspekt, Soesterberg . 2017. ISBN 9789463382151.
  • Ruth Manning-Sanders, Swan of Denmark: The Story of Hans Christian Andersen, Heinemann, 1949
  • Rossel, Sven Hakon (1996). Hans Christian Andersen: Danish Writer and Citizen of the World. Rodopi. ISBN 90-5183-944-8. 
  • Stirling, Monica (1965). The Wild Swan: The Life and Times of Hans Christian Andersen. New York: Harcourt, Brace & World, Inc. 
  • Terry, Walter (1979). The King's Ballet Master. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 0-396-07722-6. 
  • Wullschläger, Jackie (2002) [2000]. Hans Christian Andersen: The Life of a Storyteller. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 0-226-91747-9. 
  • Zipes, Jack (2005). Hans Christian Andersen: The Misunderstood Storyteller. New York and London: Routledge. ISBN 0-415-97433-X. 

Спољашње везе[уреди]