Pedro Alonso Ninjo
 Put Ninjove ekspedicije. | |
| Sponzor | Luis Gera |
|---|---|
| Država |  Kastilja |
| Vođa | Pedro Alonso Nunjez (Ninjo) |
| Početak | Palos de la Frontera jun 1499. |
| Završetak | Bajona (Španija) februar 1500. |
| Cilj | Trgovina zlatom i biserima sa Indijancima Južne Amerike. |
| Brodovi | 1 karavela |
| Posada | 33 čoveka |
| Postignuća | Istražena obala Južne Amerike u današnjoj Venecueli i Kolumbiji. |
Pedro Alonso Ninjo (šp. Pedro Alonzo Niño, nastradao 11. jula 1502), poznat i pod imenom Pedro Alonso Nunjez (šp. Pedro Alonzo Nuñez), španski moreplovac i istraživač, glavni pilot Santa Marije. Jedan od prvih istraživača Južne Amerike.[1][2][3]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Član ugledne porodice moreplovaca iz Mogera, Ninjo je bio dobro poznat u oblasti morskih luka Huelva, Moger i Palos i od velike pomoći Kolumbu u prevazilaženju prvobitnog odbijanja pomoraca u tri sela da ih vodi ovaj nepoznati stranac koji je predložio da stigne u Cipangu (Japan) i Kitaj (Kina) ploveći na zapad preko Tamnog mora. Iako je većina zvaničnih zapisa o drugom putovanju izgubljena, veruje se da je Ninjo takođe pratio admirala na delu tog putovanja, vraćajući se u Španiju sa flotom Antonija de Toresa 7. marta 1494. godine. Zatim je učestvovao u putovanju dve karavele i karaka 1496, kojim je komandovao, natovaren namirnicama za koloniju u Isabeli, tadašnjoj prestonici Hispanjole. Ninjo je tamo stigao početkom jula i isporučio poruku španskih suverena u kojoj je naređeno da se prestonica prenese iz Isabele na severnoj obali u novu koloniju koja će biti osnovana na južnoj obali, koja je postala današnji Santo Domingo. Takođe je predao pismo od admirala u kojem se navodi da se trgovina robljem može nastaviti pod uslovom da su Indijanci pravi ratni zarobljenici. Shodno tome, tri stotine Indijanaca, svi označeni kao „zarobljenici“, okupljeno je i poslato na tržište u Španiji na Ninjovim brodovima. Prihod od njihove prodaje iskoristio je biskup Huan Rodrigez de Fonseka, agent krune, da pomogne u finansiranju Kolumbovog trećeg putovanja.[3]
Samostalna ekspedicija[uredi | uredi izvor]
Sredinom 1499. godine, biskup Fonseka je ovlastio brojne avanturiste da preduzmu privatno finansirane ekspedicije u Novi svet. Peralonso Ninjo je brzo odgovorio na ovu priliku i, kao i Alonso de Oheda pre njega, tražio je finansijsku podršku od bogatih trgovaca u Sevilji. Jedini trgovac koji je bio spreman da obezbedi neophodna sredstva bio je Luis Gera, ali njegova ponuda je bila uslovna: njegov brat Kristobal Gera mora da komanduje ekspedicijom. Ninjovo materijalno stanje je bilo takvo da mu je jedino rešenje bilo da prihvati podređeni položaj u sopstvenoj ekspediciji.
Početkom juna 1499. Ninjo je isplovio iz luke Palos u maloj karaveli od samo pedeset tona tereta, sa posadom od trideset tri čoveka. Njegovo pristanište na neimenovanom južnom kontinentu bilo je samo malo udaljeno od Kolumbovog, čiji je put pratio. Idući ka severozapadu kroz zaliv Parija i ušavši u Karibe, uputio se direktno ka ostrvu Margarita, nedaleko od severoistočne obale današnje Venecuele, za koje je Kolumbo javio da je bogato biserima.
Našavši domorodce gostoljubive, a bisere lepe, velike i izobilne, posada je tamo ostala nekoliko nedelja. Izveštaji o putovanju ranih istoričara ukazuju na to da su, nakon što su sakupili značajnu količinu bisera, Gera i Ninjo krenuli su duž obale ka zapadu na neodređenu, ali verovatno kratku udaljenost. Prilikom prvog pokušaja da izađu na obalu, suočili su se sa neprijateljski raspoloženim Indijancima koje je prethodno podstakao ratoborni Oheda. Gera, koji je mudro dozvolio iskusnijem Ninju da stvarno komanduje ekspedicijom, insistirao je u ovom trenutku na brzom povlačenju i odlasku sa svojim dragocenim teretom sa ove neprijateljske obale. Nakon nesmetanog putovanja kući, stigli su u Španiju početkom februara 1500.[3]
Opis ekspedicije kod Pjetra Martira[uredi | uredi izvor]
Opis ekspedicije Pedra Alonsa Nunjeza u Južnu Ameriku zauzima čitavo 8. poglavlje u Prvoj dekadi knjige O novom svetu, prve istorije otkrića Amerike, koju je 1504. godine objavio španski istoričar Pjetro Martire.[1]
Tokom Kolumbovog trećeg putovanja (jun-septembar 1498) otkrivena je obala Južne Amerike od ušća reke Orinoko do ostrva Margarita, gde su urođenici nosili ogrlice i ukrase od zlata i bisera. Posle toga, neki od njegovih brodskih kapetana zatražili su kraljevsku dozvolu da preduzmu istraživanja o svom trošku, obećavajući španskoj Kruni petinu ostvarene dobiti. Najsrećniji od ovih avanturista bio je Pedro Alonsko Nunjez, poznat i pod imenom Ninjo, koji je plovio sa Kolumbom na prva dva putovanja. Nunjez je bio siromašan čovek i opremio je jednu karavelu nosivosti 50 tona sa 33 mornara uz pomoć seviljskog trgovca po imenu Gero, čiji je brat, Kristobal, pošao na put kao kapetan broda. Kraljevski ukaz zabranjivao im je da pristanu na pedeset sati plovidbe od bilo kog mesta koje je Kolumbo već otkrio.[1]
Nunjez je zaplovio na jug u zaliv Parija, gde su ga blizu moreuza Zmijina usta (između ostrva Trinidad i kopna) napali kanibali, koje je uspešno rasterao jednim hicem iz topa, zarobivši jednog kanibala i oslobodivši jednog zarobljenika. i nastavio na zapad, uz obalu Južne Amerike, sve do zemlje koju su domoroci nazivali Kurijana (lat. Curiana). Lokalno stanovništvo dočekalo je Špance veoma prijateljski i za manje od sat vremena sakupili su 15 unci (skoro pola kilograma) bisera koje su urođenici nosili kao ogrlice i narukvice u zamenu za igle, staklene perle, praporce i druge sitnice koje su poneli za razmenu. Ekspedicija je tu provela 20 dana, menjajući svoju robu za hranu i bisere. Urođenici su bili veoma gostoljubivi. Živeli su u drvenim kućama pokrivenim palminim lišćem i gajili guske i patke. Iznad vrata kuće jednog od poglavica visila je glava jednog od kanibala, sačuvana kao ratni trofej. Glavna hrana bile su im ostrige, koje su ujedno proizvodile bisere, i hleb od korenja kasave i kukuruza.[a] Iako nisu nosili odeću, koristili su igle za čačkanje zuba i vađenje trnja ispod kože. Žene su obrađivale zemlju, a muškarci su lovili paunove, fazane, golubove i tapire[b]. Genitalije su pokrivali tikvom ili školjkom koja je visila na uzici vezanoj oko struka. Od susednih plemena trampom su dobijali zemljano posuđe i ukrase od nekakve domaće legure sa malim sadržajem zlata. Tela mrtvih poglavica sušili su na vatri, a zatim čuvali.[v][1]
Prisustvo mnogih životinja kojih nema na ostrvima, kao i činjenica da su Španci plovili 120 sati na zapad uz obalu ne videći joj kraj, naveli su Martira na ideju da se ne radi o ostrvu, već o kontinentu. Urođenici su objasnili Špancima da dobijaju zlato iz zemlje 6 dana plovidbe na zapad, po imenu Kauhijeta (lat. Cauchieta). Stigavši tamo, Španci su našli veoma malo zlata vrlo lošeg kvaliteta, ali su nabavili nekoliko majmuna i papagaja. U toj zemlji pamuk je rastao u divljini. Vreme u novembru bilo je veoma toplo, pošto se zemlja nalazila blizu ekvatora. Nastavivši dalje na zapad, Španci su naišli na veliku grupu maoružanih domorodaca, koji su ih sprečili da se iskrcaju i odbili svaki pokušaj trgovine, pa su se vratili natrag u Kurijanu, gde su proveli još dvadeset dana i obilno se snabdeli namirnicama.[1]
Ekspedicija je krenula natrag 23. februara 1500, sa tovarom od čak 48 funti (oko 22 kilograma) bisera i putovanje u Španiju je trajalo 61 dan zbog protivnih struja. Na dolasku u Španiju, Nunjez je pokušao da sakrije deo bisera i tako plati manju carinu, ali su ga njegovi mornari izdali, pa je uhapšen i proveo je dugo vremena u zatvoru. Na kraju je pušten, ali je uvek tvrdio da su ga opljačkali za njegov deo bisera. Tovar je prodat u avgustu 1501. i zarada je podeljena među članovima posade.[1]
Pjetro Martire je naveo i da su neki savremenici sumnjali u Nunjezov izveštaj o putovanju, tvrdeći da nije našao bisere u zemlji Kurijana daleko na zapadu, već u oblastima Kumana i Makapana kod ostrva Margarita, koje je Kolumbo već bio otkrio, prekršivši tako kraljevsku dozvolu za istraživanje koju je dobio.[1]
Poslednje putovanje i smrt[uredi | uredi izvor]
Peralonso Ninjo je 13. februara 1502. ponovo isplovio iz Kadiza kao glavni pilot zastavnog broda veličanstvene flote od trideset brodova koji su prevozili 2.500 mornara, kolonista i vojnika u Santo Domingo, novu prestonicu Hispanjole. Na glavnom brodu bio je Nikolas de Ovando, novoimenovani guverner Indije. Put tamo bio je bez događaja, ali pokušaj povratnog putovanja je bio katastrofa. Ignorišući pravovremeno upozorenje Kolumba o približavanju uragana, Ovando je naredio floti da isplovi. Nesrećni brodovi su upravo ušli u prolaz Mona između Haitija i Portorika kada je počeo uragan, 11. jula 1502. Nekoliko brodova se prevrnulo na moru, a većina onih koji su preživeli početni nalet oluje izbačeni su na obalu i razbijeni u komadiće. Samo pet od trideset brodova je preživelo. Izgubljeno je preko pet stotina ljudi, među njima i komandant flote Antonio de Tores i njegov glavni pilot Peralonso Ninjo.[3]
Napomene[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e Martyr D' Anghera, Peter (1912). De Orbe Novo, The Eight Decades of New World. Prevod: MacNutt, Francis Augustus. New York: G. P. Putnam's Sons. str. 150—157.
- ^ Fajfrić, Dr Željko (2008). KORTES I CARSTVO ASTEKA. Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. 22. ISBN 978-86-85269-26-4.
- ^ a b v g Bedini, Silvio A., ur. (1992). The Christopher Columbus encyclopedia. Basingstoke, Hants: Macmillan. str. 517—518. ISBN 978-0-333-55899-7.