Кастиља

Из Википедије, слободне енциклопедије
Кастиља
Castilla
Положај Кастиље у Шпанији
Положај Кастиље у Шпанији
Држава Шпанија

Кастиља (шп. Castilla, [kasˈtiʎa]) је шпанска историјска област са неодређеним границама, које су резултат постепеног спајања Краљевине Кастиље са околином од којих је настала Круна Кастиље и касније Краљевина Шпанија када се ујединила са Круном Арагона и Краљевином Наваром. У савременој Шпанији, обично се сматра сјеверозападним дијелом аутономне покрајине Кастиље и Леон, средишњим и југозападним дијелом Кастиља-Ла Манча и Мадридом у потпуности, а понекад укључује Кантабрију и Риоху на сјеверу, из историјских разлога. Међутим, постоје различите верзије око спољашњих граница Кастиље, а пошто нема савремених званичних признања, област нема званичне границе. Традиционално је подјељена на Стару Кастиљу, коју од 1833. чине Кантабрија, Риоха и источна половина Кастиље и Леон и Нову Кастиљу, коју чине Кастиља-Ла Манча и Мадрид.

Назив Кастиље води поријекло од „земље замкова“, који подсјећа на замкове који су изграђени у овој области за вријеме хришћанске Реконкисте против Мавара. Шпанска ријеч за замак је castillo.

Историја[уреди]

Историјски, Краљевина Кастиља и њен народ се сматрају главним ствараоцима шпанске државе процесом ширења на југ током борбе против муслимана и браковима, ратовима, асимилацијом или анексијом мањих источних и западних сусједа. Од Бурбонске рестаурације послије Рата за шпанско наслеђе све до јављања парламентане демократије 1977. године, кастиљански језик је био једини са званичним статусом у шпанској држави.

Првобитно је источна грофовија краљевине Леон, Кастиља постала независан посјед са сједиштем у Бургосу и касније у Ваљадолиду. Грофовија Кастиља је на почетку у свом саставу имала већи дио Бургоса и дијелове Бискаја, Алаве, Кантабрије и Риохе,[1] поставши водећа сила међу сјеверним хришћанским државама током Реконкисте средишње и јужне Шпаније од муслиманских владара који су управљали полуострвом од раног 8. вијека.

Освајањем Толеда 1085. године и Нова Кастиља је додата крунским посједима и битком код Навас де Толоса (1212.) поражени муслимани су изгубили већину јужне Шпаније. Леон се поновно ујединио са Кастиљом 1230. године и након тога је дошло до опсаде Кордобе (1236), Мурсије (1243) и Севиље (1248). Алкасовашким миром са Португалијом 4. септембра 1479. контрола над Канарским острвима је пребачена на Кастиљу.

Династичка унија Кастиље и Арагона 1469. године, када су се вјечали Фернандо II од Арагона и Изабела I од Кастиље, довела је до формалног успостављања Шпаније као јединственог ентитета 1516. године када је њихов унук Карло V Хабзбуршки преузео оба пријестола и постао Карло I од Шпаније.

Географија[уреди]

У данашње вријеме постоје двије већином кастиљске аутономне покрајине у Шпанији, и оне садрже топоним у својим званичним називима: Кастиља и Леон и Кастиља-Ла Манча. Трећа, Покрајина Мадрид се такође сматра кастиљском по свом географском положају и, прије свега, по исказу Статута Аутономије, јер је њен аутономни процес настао од националног интереса, и није популарно издвајање од Кастиље.[2]

Друге територије под контролом Круне Кастиље су изостављене из различитих разлога. Уствари, територије Круне Кастиље заправо чине све аутономне јединице у саставу Шпаније, осим Арагона, Балеарских острва, Валенсије и Каталоније, које су све припадале касној Круни Арагона, и Наваре, насљедника старијег краљевства истога имена. Кастиља је подјељена на Стару Кастиљу на сјеверу, која се тако зове зато што је Краљевина Кастиља основана на том простору, и Нову Кастиљу, која се звала Краљевина Толедо у средњем вијеку. Област Леона, која је дио Круне Кастиље од 1230. сматра се облашћу са сопрственим правом од средњег вијека упоредо са двије Кастиље и јавља се на мапама уз Стару Кастиљу све док се њих двије не спајају у једну област, Кастиљу и Леон 1983. године. Међутим, Шпаније је 1833. године подјељена на управне области са посебним званичним границама.

Двије неуправне кастиљске области су постојале од 1833. до 1982. године: Стара Кастиља, укључивала је Сантандер (аутомна заједница Кантабрија од 1981.), Бургос, Логроњо (аутомна заједница Риоха од 1982.), Паленсија, Ваљадолид, Сорија, Сеговија и Авила, и Нова Кастиља која се састојала од Мадрида (заједница Мадрид од 1983.), Гвадалахара, Куенка, Толедо и Сијудад Реал.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Martínez Díez (2005), стр. 819.
  2. "En efecto, la negativa de las provincias castellano-manchegas a la integración de Madrid en su región, su falta de entidad regional histórica, su existencia como Área Metropolitana y, el ser la Villa de Madrid la capital del Estado significaron que la provincia madrileña partiese de cero en el camino de su autonomía, sin trámites intermedios, sin régimen preautonómico". "La falta de entidad regional histórica de Madrid, hizo preciso acudir a la vía del artículo 144, apartado a) de la Norma Fundamental: "Las Cortes Generales, mediante ley orgánica, podrán por motivos de interés nacional: a)Autorizar la constitución de una Comunidad Autónoma cuando su ámbito territorial no supere el de una provincia y no reúna las condiciones del apartado 1 del artículo 143." Blanca Cid. Directora de Gestión Parlamentaria de la Asamblea de la Comunidad de Madrid. (2003 Actualizado 2007.). [http http://narros.congreso.es/constitucion/estatutos/sinopsis.jsp?com=74 „Sinopsis del Estatuto de la Comunidad de Madrid”] (на Spanish). Приступљено 26. 12. 2009.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]