Petar Ilić
Petar Ilić | |
|---|---|
| Datum rođenja | 1866. |
| Mesto rođenja | Vlasotince |
| Datum smrti | 5. novembar 1927. |
Petar Ilić (Vlasotince, 1866 — Beč, 5. novembar 1927) je bio industrijalac i dobrotvor.[1]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen u je u Vlasotincu, od majke Kostadine Ilić, rođene Jović i Koste Ilića, koji je pripadao prvoj generaciji trgovaca u toj varošici u vreme Osmanskog carstva šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka. Pored sinova Mihajla (1864—1929), Blagoja (1868—1916), Sotira (1873—1935), Milana (1875—1957) i Vlade (1882—1952), Kosta je imao i ćerke Vasiliju (1876—1890), koja je rano preminula i Jevrosimu - Rosku (1874—1939), koja je bila udata za Leskovčanina Miku Jankovića.[2][3]
Osnovnu školu i terzijski zanat je izučio u Vlasotincu. Za razliku od svoje braće, nije se dalje školovao, već je nakon oslobođenja od Turaka pomagao ocu u trgovini i posvetio se osnivanju tekstilne fabrike. Učestvovao je u osnivanju i razvoju Leskovačke udeoničarske štedionice i nalazio se u njenom upravnom odboru od 1889. do 1895. kada je napustio banku.[1]
Nakon toga je učestvovao u osnivanju firme, koja je nastala spajanjem dve konkuretske fabrike gajtana u Vučju, a zatim i prve srpske fabrike vunenih štofova i fabrike za izradu sukna, šajka i čoje za vojsku, pod nazivom „Popović, Ilić i kompanija”. Fabrika je više puta menjala naziv i akcionare. Ostao je suvlasnik i nakon izlaska njegovog oca i braće iz akcionarskog društva (1906). Do 1908. fabrika je postala jedna od najvećih na Balkanu.[1] Zbog posla krajem 19. veka preselio u Leskovac gde se oženio Jelenom. U Prvom svetskom ratu je oslobođen vojne dužnosti, kao industrijalac i vojni liferant. Izbegao je u Francusku pre okupacije zemlje. Fabrika je tokom rata bila veoma oštećena[1]
Nakon rata, zahvaljujući velikoj ratnoj odšteti, fabrika je ubrzo obnovila proizvodnju.[1]
Kao srčani bolesnik, otišao je u Beč na lečenje, gde je i umro.[1]
Njegovi posmrtni ostaci su stigli iz Beča u Leskovac, specijalnim vozom, 13. novembra 1927. u pratnji njegove supruge, brata Vlade, niškog episkopa Dositeja i vojne muzike iz Niša. Pevale su leskovačke pevačke družine „Branko” i „Brastvo”, kao i Vlasotinačka družina „Njegoš”. Sprovod je išao od železničke stanice, zastajkujući pored brojnih institucija koje su Ilići pomagali, sve do porte Saborne crkve Svete Trojice. Broj položenih venaca je bio simbolično 62 koliko je imao godina. Pored članova porodice, bili su prisutni brojni prijatelji, industrijalci, radnici, predstavnici leskovačkih i vlasotinačkih udruženja.[4]
Pošto nije imao potomstvo, pre smrti je četvrtinu svog imetka je zaveštao Leskovačkoj crkvi za njenu izgradnju, u čijoj je kripti je i sahranjen i drugim ustanovama u Leskovcu, kao što su Sirotinjski dom, Invalidsko udruženje, Ženska zanatska gimnazija. Fond siromašnih učenika osnovne škole, Fond „Leskovačkog glasnika”, Crveni krst, Pevačka društva „Bratstvo” i „Branko”, Zdravstvena zadruga, Streljačka družina, sportska druga društva.[1] Odlikovan je Ordenom Svetog Save IV reda.[1]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž Kostić 2009, str. 169.
- ^ Stanković & 7. 3. 2017, str. 8.
- ^ Stanković & 4. 3. 2014, str. 20.
- ^ Kocić & 22. 11. 2017.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Kostić, Dragiša (2009). Popov, Čedomir, ur. Srpski biografski rečnik, knjiga 4, I-Ka. Novi Sad: Matica srpska. str. 169—170. ISBN 978-86-7946-037-0.
- Stanković, Saša Z. (7. 3. 2017). „Kosta Ilić Mumdžija u istoriji i predanju” (PDF). Naše Vlasotince. Vlasotince: Narodna biblioteka Desanka Maksimović. 7: 8—9. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 03. 2023. g. Pristupljeno 8. 2. 2019.
- Stanković, Saša Z. (4. 3. 2014). „Vlada Ilić Vlasotinčanin na čelu Beograda” (PDF). Naše Vlasotince. Vlasotince: Narodna biblioteka Desanka Maksimović. 4: 20—21. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 01. 2021. g. Pristupljeno 8. 2. 2019.
- Kocić, Danilo. „Saša Z. Stanković: Dobročistvo porodice Koste Ilića Mumdžije”. Leskovac. Arhivirano iz originala 12. 02. 2019. g. Pristupljeno 10. 2. 2019.