Влада Илић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Влада Илић
Влада Илић.JPG
Влада Илић
Биографија
Датум рођења (1882-09-19)19. септембар 1882.
Место рођења Власотинце
Кнежевина Србија
Датум смрти 3. јул 1952.(1952-07-03) (69 год.)
Место смрти Београд
СФРЈ
Супружник Олга Илић
10. јануар 1935. — 13. септембар 1939.
Претходник Милутин Петровић
Наследник Војин Ђуричић

Влада Илић (Власотинце, 6/19. септембар 1882Београд, 3. јул 1952) био је српски индустријалац, председник београдске Индустријске коморе и Централне индустријске корпорације Југославије, градоначелник Београда од 10. јануара 1935. до 13. септембра 1939. године. Створио је пословну империју, која је имала у свом поседу 17 фабрика већином из текстилне бранше (штофаре), Електрично предузеће Србија и бројне некретнине.

Биографија[уреди]

Влада Илић је рођен у Власотинцу 1882. године као најмлађи од шесторице синова, мајке Костадине Илић рођена Јовић и Косте Илића који је припадао првој генерацији трговаца у тој варошици у време Османског царства шесдесетих и седамдесетих година 19. века. Поред синова Владе, Сотира, Михајла, Милана, Петра и Благоја, Коста је имао и кћерку Јевросиму - Роску која је била удата за лесковчанина Мику Јанковића, а живели су у Београду. Пошто су се Влада и Сотир интерсовали за учење и били врло радознали и жељни знања, отац Коста је одлучио да их пошаље на школовање у иностранство. Влада и Сотир завршили су техничку школу у Љубљани у Аустроугарској, а затим и текстилни факултет у Ахену. Влада је одлично говорио три језика - немачки, француски и енглески. Ово школовање отац Коста им је омогућио јер је разрадио посао у мануфактури гајтана у Лесковцу коју је купио 1896. године када је Влада имао 14 година. Главни догађај у породици Илић се десио када се Влада оженио Олгом, унуком чувеног велепоседника из Бачке, у Аустроугарској, Лазе Дунђерског, акциoнара Српске банке из Загреба. Олга је добила знатан мираз, а овај брак је створио пословно партнерство између две породице, Илића и Дунђерских.

Индустријалац[уреди]

Коста Илић тада са синовима одлучује да прошири своје пословање, те, у ортаклуку са синовима, 1906. године од Немца Евгенија Михаела на Карабурми у Београду купује фабрику чоје. У овој фабрици, која је подигнута 1897., имао је значајан улог Карл Волф, индустријалац из Немачке, који је такође био власник фабрике за прераду кудеље у Врању. Пошто су ове две фабрике биле повезане, прешле су у власништво породице Илић. Породица Илић је тако у свом власништву имала три фабрике текстилног материјала чиме је основан пословни концерн под називом „Коста Илић са Синовима и Комп.

Компанија је 1910. године прерасла у акционарско друштво, са капиталом од 3.000.000 динара у злату. Главни акционари су били браћа Илић, а велики удео је имала и Српска банка из Загреба, преко Лазе Дунђерског. Друштво се бавило подизањем фабрика, оснивањем филијала као и индустријским и трговачким пословима. Браћа Илић предвођени Владом су дошли у посед енглеске технологије за производњу текстила јер су уочи Првог светског рата откупили текстилну фабрику „Кромптон Лтд“ у Београду од Угарске текстилне индустрије (Ungarische Tehtilindustrie), у којој је породица Дунђерски била акционар. Са своје стране, ова текстилна индустрија је била наследница ткачке фабрике „Хатерлеу и Кромптон“ чији је повереник био, београдски трговац Божа Живковић, који је саградио претходно савремену радионицу за ткање са разбојем која је радила по технологији чувеног енглеског проналазача Хатерлија. Куповином ове фабрике са најсавременијом енглеском технологијом компанији Илић је много значило за даљи развој. Након Првог светског рата фабрика на Карабурми је била обновљена финансијским средствима Народне банке, а и репарацијом из Немачке на име ратне одштете, у висини од 9.722.000 динара.

Градоначелник Београда[уреди]

Влада Илић је од 10. јануара 1935. до 13. септембра 1939. године био градоначелник Београда. На тој функцији показао се изузетно способним за вођење јавних послова. Као градоначелник, Илић је извршио крупне реформе у градској општини, умањио цену електричне енергије и на тај начин утицао на развој занатских радионица; средио је финансијске прилике у градској општини у трошаринској политици тиме омогућивши јавне радове великих размера. Ангажовао се на решавању социјалних проблема, изградњи радничких станова, здравствених установа и дечјих прихватилишта, школа, уклањању баруштина, изградњи паркова.

На самом почетку његовог мандата свечано је отворен нови висећи мост преко реке Саве који је понео име „Мост Витешког краља Александра I“, који је један од најлепших мостова саграђених у Југославији у 20. веку. Такође на самом почетку његовог мандата отворен је и мост преко Дунава, који је спојио Београд и Панчево, друмско-железнички мост који је понео име „Краљ Петар II“. Преко њега је прошла и нова железничка пруга, чија траса је полазила са Главне железничке станице, па Карађорђевом улицом уз реку Саву ишла испод Доњег града Београдске тврђаве, а затим обалом Дунава, где се налазила индустријска градска четврт, и поред Илићеве текстилне фабрике излазила на нови мост и даље за Панчево. За време Илићевог мандата отворена је трамвајска линија од Београда до Земуна, подигнуто је Старо сајмиште на левој обали Саве, започета изградња Храма Св. Саве, подигнута Главна пошта, изграђени нови путеви и тргови, отворен Београдски золошки врт и др. Сам золошки врт је 11. јула 1936. године од својих пара и на свом имању основао Влада Илић.[1] Врт је тада био двоструко већи него данас и простирао се све до Небојшине куле.

Други светски рат[уреди]

За време окупације био је један од најповерљивијих саветника Милана Недића.

Одузимање имовине[уреди]

Владу Илића су ухапсиле нове револуционарне власти марта 1945. године и извеле на суђење још док се Други светски рат није завршио. Осуђен је, 26. марта 1945. од стране Војног суда Команде града Београда решењем под ознаком 333/44, а неколико дана касније, 5. априла 1945. је и Виши војни суд донео пресуду која носи ознаку 237/45. У обе пресуде као главна кривица Влади Илићу је наведена да су његове текстилне фабрике радиле током рата и на тај начин јачале ратни потенцијал окупатора, а глави разлог је била намера нових власти да конфискују целокупну његову имовину. То је урађено за мање од две године на суђењу, 17. јануара 1947. године пред Среским судом за Рејон Град Београда, који је донео пресуду решењем под ознаком 153/42-02 и чиме је целокупна његова имовина конфискована.

Последње године[уреди]

Осуђен је на десет година робије и тако је наредних скоро седам година Илић провео у затвору у Сремској Митровици, где су му бивши радници доносили пакете. Комунистичке власти су га осудиле на смрт а од погубљења, бившег градоначелника Београда, спасио га је лично Винстон Черчил, који је интервенисао код Јосипа Броза Тита. Пред крај 1951. године Илић је пуштен на слободу. Преминуо је од шлога у поткровљу свог рођака 3. јуна 1952. године у највећој беди. Сахрану су му организовали некадашњи радници.

Рехабилитација[уреди]

Окружни суд у Београду је фебруара 2009. усвојио захтев за рехабилитацију Владе Илића и ништавном прогласио пресуду Војног суда из 1946. године.

О њему је Саша З. Станковић написао монографију „Први модерни градоначелник Београда” (COBISS.SR).[2]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]