Plava džamija u Jerevanu
| Plava džamija | |
|---|---|
| Կապույտ Մզկիթ, Kapuyt Mzkit | |
 Ulaz u džamiju | |
  Plava džamija Lokacija na mapi Jermenije | |
| Osnovne informacije | |
| Lokacija | Maštoc avenija 12 |
| Koordinate | 40° 10′ 41″ S; 44° 30′ 20″ I / 40.1781° S; 44.5056° I |
| Religija | islam |
| Grana/tradicija | dvanaestero-imamski šiizam |
| Grad | Jerevan |
| Država |  Jermenija |
| Eklesijastikalni ili organizacioni status | džamija |
| Vlasništvo | Iran |
| Arhitektonski opis | |
| Stil arhitekture | islamski |
| Osnivač | Husein Ali Kan |
| Osnivanje | sredina 18. veka obnova: 1990-ih |
| Završetak izgradnje | 1764—68. |
| Specifikacije | |
| Broj kupola | 3 |
| Broj minareta | 1 |
| Visina minareta | 24 |
Plava džamija (jerm. Կապույտ մզկիթ, Kapuyt mzkit; pers. مسجد کبود, Masjed-e Kabud) predstavlja šiitsku džamiju iz osamnaestog veka u Jerevanu, glavnom gradu Jermenije. Tokom sovjetskog perioda džamija je prestala sa radom i predstavljala je dom Istorijskog muzeja Jerevana, da bi, nakon što je Jermenija stekla nezavisnost, džamija bila obnovljena uz podršku iranske vlade i ponovo počela dobila religijsku namenu, uglavnom za Irance koji žive u zemlji. Danas Plava džamija u Jerevanu predstavlja jedinu operativnu džamiju u Jermeniji.[1]
Istorija
[uredi | uredi izvor]Pozadina
[uredi | uredi izvor]Jerevanska regija bila je pod kontrolom raznih muslimanskih vladara još od Tamerlanovih osvajanja u 14. veku. Od ranog 16. veka, zvanično od 1555. Mirom u Amasji, pa sve do početka 19. veka, Jermenija je bila pokrajina Irana (kojom su sukcesivno vladali Safavidi, Nadir Šah, Karim-kan Zand i iranska dinastija Kadžar), kada je pala pod susednu Rusku imperiju tokom Rusko—persijskog rata od 1826. do 1828. godine, što je ozvaničeno Turkmančajskim sporazumom 1828. godine.[2]
U literaturi se kao godine izgradnje džamije mogu pronaći različiti datumi tokom sredine 18. veka. Tako je putopisac iz devetnaestog veka H. F. B. Linč zabeležio da je Plava džamija građena tokom vladavine iranskog vladara Nadira Šaha (1736—1747) od strane arhitekte Huseina Alija Kana.[3] Džordž Burnutijan navodi Huseina Alija Kana kao zadužbinara građevine, ali njegovu vladavinu smešta u period 1762—1783.[4] godine, dok Vladimir Arutjunjan tvrdi da je izgradnja džamije započeta 1760. godine i završena za vreme vladavine Huseina Alija Kana tokom 1764—1768. godine.[5][6]
Nakon što je izgrađena, zgrada je predstavljala glavnu džamiju za ceo grad. Kada je Rusija okupirala Jerevan 1827. godine tokom Rusko—persijskog rata (1826—1828), Plava džamija je, prema katastru koji su Rusi tada sastavili, bila najveća od osam funkcionalnih džamija. Kompleks se sastojao od džamije sa površinom od 442 m², biblioteke i medrese sa 28 prostorija, sa velikim dvorištem i ukupnom površinom od 7.000 kvadratnih metara. Zabeleženo je da je džamija imala jedan minaret što je u skladu sa džamijama iz tog perioda, a nema dokaza da je džamija ikada imala još neki minaret.
Sovjetski period
[uredi | uredi izvor]Zbog sekularističke politike Sovjetske Jermenije, verske službe su u džamiji bile zabranjene od 1931. godine i ona je od tada bila korišćena kao Muzej grada Jerevana.[7]
Nezavisna Jermenija
[uredi | uredi izvor]Tokom druge polovine devedesetih godina započeta je restauracija koju je finansirala iranska vlada, a džamija je potpuno restaurirana 1999. godine. Bredi Kisling, službenik Ministarstva spoljnih poslova Sjedinjenih Država, okarakterisao je restauraciju džamije kao „strukturalno neophodnom, ali estetski nejasnom”.[8] Restauracija je izazvala zabrinutost kod nekih zvaničnika Azerbejdžana pošto je džamija predstavljena kao iranska, a Azerbejdžan smatra da ona pripada nasleđu nekadašnje velike azerbejdžanske zajednice u Jermeniji.[9] Islamska verska služba ponovo je uspostavljena u Plavoj džamiji, tako da je ona od tada jedina operativna džamija u Jerevanu, a Muzej grada Jerevana je sada premešten na drugu lokaciju i smešten u za njega posebno namenjenoj zgradi.
Vlasništvo nad džamijom predato je Iranu 1995. godine od strane jerevanskih vlasti.[10] Decembra 2015. godine jermenska vlada donela je odluku da vlasništvo nad džamijom produži za 99 godina.[11]
Galerija
[uredi | uredi izvor]-
Plava džamija u Jerevanu, pogled iz dvorišta prema džamiji (fotografija F. Sarea, 1897) -
Panos Terlemezijan, 1917 -
Ulaz i kupola -
Ulaz u džamiju -
Detalji na ulazu -
Pomoćni ulaz u Plavu džamiju, dodat originalnom planu krajem 19. veka -
Sadašnji pogled iz dvorišta prema džamiji -
Minaret Plave džamije -
Minaret izbliza -
Kupola izbliza -
Unutrašnjost kupole -
Unutrašnjost -
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ „Armenia applies to place Blue Mosque on UNESCO’s World Heritage List”. Today's Zaman. 22. 1. 2013. Arhivirano iz originala 21. 12. 2015. g.
- ^ Dowling 2014, str. 728–730
- ^ Lynch 1901, str. 213–214.
- ^ Bournoutian 1992, str. 45.
- ^ Arutyunyan 1986, str. 31.
- ^ Ritter 2006, str. 363–366.
- ^ Hovhannessian 1986, str. 19-21.
- ^ Kiesling 2005, str. 31.
- ^ Zeynalov, Natiq (5. 5. 2010). „Yerevanda Göy məscid hər gün İran vətəndaşları ilə dolu olur”. azadliq.org (na jeziku: azerbejdžanski). Radio Free Europe/Radio Liberty.
- ^ „Կապույտ մզկիթը 99 տարով հանձնվեց Իրանի տնօրինությանը”. azatutyun.am (na jeziku: jermenski). Radio Free Europe/Radio Liberty. 10. 12. 2015.
- ^ „Իրանի դեսպանատունը 99 տարով անհատույց կօգտագործի Կապույտ մզկիթն ու հարակից հողամասը”. Hetq Online (na jeziku: jermenski). 10. 12. 2015.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Dowling, Timothy C. (2014). Russia at War: From the Mongol Conquest to Afghanistan, Chechnya, and Beyond [2 volumes]. ABC-CLIO. str. 728—730. ISBN 978-1-59884-948-6.
- Arutyunyan, Vladimir M. (1986). Erevan (na jeziku: ruski). Moscow: Izdvo litry po stroitelstvu.>
- Ritter, Markus (2006). „Moscheen und Madrasabauten”. Iran 1785–1848: Architektur zwischen Rückgriff und Neuerung (na jeziku: nemački). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-14481-1.
- Bournoutian, George (1992). The Khanate of Erevan Under Qajar Rule, 1795-1828. Costa Mesa, CA: Mazda Publishers. ISBN 9780939214181.
- Hovhannessian, Hrant A. (1986). The Museums of Yerevan. Yerevan: Hayastan Publishing.
- Kiesling, Brady (2005). Rediscovering Armenia (2 izd.). Yerevan: Matit.
- Lynch, H.F.B. (1901). Armenia, Travels and Studies. 1. London: Longmans.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]
- 3D model Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. oktobar 2012)
- Glava 5. Erevan. Taйnы Vostoka
- V kartinkah 2012 god. posle restavracii kupola