Тамерлан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Тимур
Tamerlan.jpg
Пуно име Шуја-уд-дин Тимур[1]
Датум рођења (1336-04-09)9. април 1336.[2]
Место рођења Шахрисаб
Чагатајски канат
Датум смрти 19. фебруар 1405.(1405-02-19) (68 год.)
Место смрти Отрар, Фараб
Близу Шимкента
Гроб Џамија Гуле Амир, Самарканд
Династија Тимуридска династија
Отац Мухамед Тарагхај
Мајка Текина Мохбегим
Вероисповест Ислам
Супружник Сарај Мулк Ханум
Чулпан Мулк Ага
Аљаз Туркхан Ага
Тукал Ханум
Дид Шад Ага
Тоуман Ага
непознато име
Потомство Шахрук Мирза, Miran Shah
Период 9. април 137014. фебруар 1405 (34 година)
Крунисање 9. април 1370.[2]
Претходник Емир Хусејин
Наследник Халил Султан

Тимур[3] (персијски: تیمورTemūr, Chagatai: Temür; 9. април 1336 — 18. фебруар 1405), историјски познат као Тимур-Ленк (Тимур Хроми) и Амир Тимур[4] (персијски: تيمور لنگTemūr(-i) Lang, био је татарски емир (1360—1405) и освајач. У три похода је победио Златну Хорду, освојио је и потчинио Персију, Индију, Месопотамију и велики део Мале Азије. Његово царство се простирало од Москве до Кинеског зида. Престоница царства је био Самарканд, где му се и гроб налази. Ратовао је и са турским султаном Бајазитом, кога је потукао у бици код Ангоре (1402. година). Тиме је у Османском царству дошло до деценијског грађанског рата између Бајазитових синова што је ослабило Османлије и продужило је за коју деценију опстанак неких балканских земаља (Српска деспотовина, Византија итд). Умро је 1405. године док је планирао поход на Кину.

Као оснивач Тимуридског царства у Персији и Централној Азији, он је постао први владар Тимуридске династије.[5] Према Џону Сондерсу, Тимур је био „производ исламизованог и иранизованог друштва”, а не степски номад.[6] Рођен у Барлаској конфедерацији у Трансоксијани (садашњем Узбекистану) дана 9. априла 1336, Тимур је стекао контролу над западним Чагатајским канатом до 1370. године. Из те базе, он је предводио војне кампање широм западне, јужне и централне Азије, Кавказа и јужне Русије, и појавио се као најмоћнији владар у муслиманском свету након што је поразио Мамелуке Египта и Сирије, настајуће Османско царство, и опадајући Делхијски султанат.[7] Из ових освајања основао је Тимуридско царство, али се ово царство фрагментисало убрзо након његове смрти.

Тимур је био један од великих номадских освајача из евроазијских степа, и његово царство је поставило сцену за успон боље структуираних и трајнијих барутних царстава у 16. и 17. веку.[8][9]:1 Тимур је имао на уму обнављање Монголског царства Џингис-кана (умро 1227). Према Беатрис Форбс Манц, „у својој званичној кореспонденцији, Тимур је током читавог живота наставио са портретисањем себе као обновитеља права Чингисида. Он је оправдавао своје иранске, мамлучке и османске кампање као поновно наметање легитимне монголске контроле над земљама које су заузели узурпатори.”[10] Да би озаконио своја освајања, Тимур се ослањао на исламске симболе и језик, називао је себе „Мачем ислама”, и био је покровитељ образовних и верских институција. Он је конвертовао скоро све борџигске лидере у ислам током свог животног века. Тимур је одлучно поразио хришћанске Хоспиталце у опсади Смирне, стилизирајући себе као газију.[11]:91 До краја своје владавине, Тимур је задобио потпуну контролу над свим остацима Чагатајског каната, Илканата, и Златне хорде, и чак је покушао да обнови династију Јуан у Кини.

Тимурове армије су биле инклузивно мултиетничке и од њих се страховало широм Азије, Африке и Европе,[11] знатни делови којих су током његових кампања разорени.[12] Научници процењују да су његове војне кампање узроковале смрт око 17 милиона људи, што је сачињавало око 5% светске популације тог времена.[13][14]

Он је био деда Тимуридског султана, астронома и математичара Улуг-бега, који је владао Централном Азијом од 1411 до 1449, пра-пра-пра-прадеда Бабура (1483–1530), оснивача Могулског царства, које је владало деловима Јужне Азије више од три века, од 1526 до 1857.[15][16] Тимур се сматра великим патроном уметности и архитектуре. Он је имао интеракције са интелектуалцима као што су Ибн Халдун и Хафизи Абру.[11]:341–2

Порекло[уреди]

Генеалошка веза између Тимура и Џингис-кана

Преко свог оца, Тимур је тврдио да је потомак Туманај Кана, претка који је по мушкој линији био у сродничкој вези са Џингис-каном.[17] Туминајов пра-пра праунук Карачар Нојан (1165–1242/54) био је царев министар и на крају је прекомандован да помогне његовом другом сину Чагатају у управи Трансоксијаном.[18][19] Карачар се мало помиње у записима из 13. и 14. века, мада каснији тимуридски извори у великој мери наглашавају његову улогу у раној историји Монголског царства.[20] Ови историчари исто тако наводе да је Џингис-кан касније „успоставио везу очинства и синства” путем склапања брака са Чагатајовом ћерком Карачар.[21] Путем вођења порекла из тог брака, Тимур је тврдио да је у сродству са Чагатајским кановима.

Порекло Тимурове мајке, Текине Катун је мање познато. Зафарнама само наводи њено име без давања било каквих информација о њеном пореклу. Пишући 1403. године Џин, архиепископ Султаније тврди је да је била ниског порекла.[22] Рад Mu'izz al-Ansab, написан декадама касније тврди да је била родом из Јасаурског племена, чије земље су се граничиле са Барласовим.[23] Ибн Халдун је изјавио је да му сам Тимур описао како је његова мајка потицала од легендарног персијског хероја Манучехра.[24] Ибн Арабшах је сугерисао да је она потомак Џингис Кана.[25] Дело Књига Тимура из 18. века идентификује је као ћерку 'Садр ел-Шарије', за шта се сматра да се односи на ханафског научника Убајд Алах ел-Махбубуја из Бухаре.[26]

Детињство, младост и почеци[уреди]

Реконструкција Тамарлана након ексхумације совјетских археолога 1941. у Самарканду.

Тамерлан је рођен у Трансоксијани, поред Хинду Куша, око 70km јужно од Самарканда, у данашњем Узбекистану.[27] Његов отац, Тарагај, је био мањи племић барлас,[27] монголског племена[28][29] које је било потурчено у многим аспектима.[30][31][32]

Тамерлан је своју рану владавину засновао на тврдњи да је потомак чувеног монголског владара Џингис-кана. Оно што је заиста утврђено је да је он био потомак монголских племена која су се преселила западно пошто је Монголска империја била проширена.

Тамерланов отац Тергај је био вођа племена Барлас, номадског монголског племена које је користило један од турских језика. Тергај је био чукунунук Карахар Невиана и први монголски племенски вођа који је примио ислам. Тергај је живот провео повучено, посветивши се учењу, тако да је под његовим надзором Тамерлан проучавао Куран, али се бавио и физичким вежбама.

Персоналне карактеристике[уреди]

Реконструкција Тимуровог лица из лобање

Тимур се сматра војним генијем и сјајним тактичаром са невероватном способношћу за делује унутар високо флуидне политичке структуре, који је задобио и одржао лојалну подршку номада током своје владавине у Централној Азији. Такође се сматра изузетно интелигентним - не само интуитивно, већ и интелектуално.[9]:16 У Самарканду и током његових бројних путовања, Тимур је под вођством истакнутих научника, савладао персијски, монголски, и турски језик[11]:9 (према Ибн Арабшаху, Тимур није говорио арапски).[33] Што је још важније, Тимур је окарактерисан као опортуниста. Користећи своје турско-монголско порекло, Тимур је често користио исламску религију или закон, и традиције Монголског царства да би остварио своје војне објективе или домаће политичке циљеве.[11] Тимур је био учени краљ и уживао је у друштву научника; био је толерантан и великодушан према њима. Он је био савременик персијског песника Хафиза, и прича о њиховом састанку објашњава да је Тимур позвао Хафиза, који је написао Газел са следећим стихом:

За црни младеж на образу
Дао бих градове Самарканд и Бухару.

Тимур га је прекорио због овог стиха и рекао: „Ударцима мог добро окаљеног мача освојио сам већи део света да бих увећао Самарканд и Бухару, моје престонице и резиденције; а ти, бедниче, би разменио ова два града за младеж." Хафиз, незастрашен, је одговорио, „Сличном великодушношћу ја сам био сведен, као што видите, на моје садашње стање беде.” Према записима краљ је био задовољан духовитим одговором и песник је отишао с величанственим поклонима.[34][35]

Тимур је често користио персијске изразе у својим конверзацијама, и његов мото је била персијкса фраза rāstī rustī (راستی رستی, са значењем „истина је сигурност” или „veritas salus”).[33]

Војно вођство[уреди]

Тамерлан је током младости, у својим раним двадесетим, према Шараф ал Дину, задобио рану од стреле због које је остао сакат у десну ногу и са укоченом десном руком до краја живота. Због тога је и добио надимак Тимур Хроми. Али Тимуру то није сметало у војничкој каријери и до 1369. је заузео све територије некадашњег Шагатаја, прогласио се за владара у Балку, и именово Самарканд за своју престоницу.

Савременици сведоче да је Тамерлан био човек високе интелигенције, не само интуитивне снаге, него и интелектуалне. Говорио је три језика (међу којима и персијски), проучавао је историју, волео је градитељство и баштованство. Савременици кажу да је толико волео уметност да није могао да је не краде. Византијска врата палате са двора османске престонице Бурсе је скинуо и однео у Самарканд. Као врстан играч шаха, измислио је тотално нову врсту те игре, данас познату као "Тамерланов шах" са дупло више фигура и сто десет поља.

Империја и ратови[уреди]

Тамарлан поред ухапшеног Бајазита након битке код Ангоре 1402.

Тамерлан је се уздигао из номадских племена, као Џингис Кан, али за разлику од њега, Тамерлан је своју снагу засновао и на знању народа које је покорио. Његова држава је била комбинација номадских и насељених народа. Тамерланова војска је била састављена од муслимана, хришћана, Турака, Таџака, Арабљана, Грузијаца и Индијаца, а не само од Монгола. Била је позната не само по величини територије коју је заузела, него и по суровости.

Војска Тамерлана се састајала од тумена - војних јединица од 10.000 људи на покореним територијама. Састав је варирао: од чланова тимуридске породице, преко чланова лојалих племена Барлас и Џалаир, до припадника Златне Хорде, анадолских и персијских плаћеника.

Тамерланова армија је била стално у покрету. 18. јуна 1391. је била велика битка код Кандуче после које је Тамерлан продро у Индију. Са тог похода је донео слоновачу коју је искористио у Самарканду за градњу џамија и некропола.

Тамерлан је 1401. напао Ирак. После освајања Багдада, око 20.000 његових становника је било масакрирано.[36] Тамерлан је наредио да се сваки војник врати са најмање две одселене људске главе и да му је покаже. Многи војници су били толико уплашени да су убијали таоце заробљене раније да би имали довољно глава да покажу Тамерлану.[37] Тамерлан је такође спроводио масакре над домаћим асирским хришћанским становништвом, тада већинским становништвом у северној Месопотамији, и у то време древни асирски град Асур је коначно напуштен.[38]

Тамерлан је код Ангоре 28. јула 1402. победио османског султана Бајазита Муњу, разбио његову војску, а самог Бајазита заробио. У току или непосредно после битке заробио је и његову супругу принцезу Оливеру. Бајазит је умро у заточеништву, а Оливеру је Тамерлан ослободио без откупа захваљујући договору с њеним братом кнезом Стефаном Лазаревићем кога је изузетно поштовао као великог и храброг ратника. Савременици трвде да је Тамерлан био импресиониран тактиком српске тешке коњице под вођством деспота Стефана Лазаревића.

Тамерланова амбиција је била да поново отвори Пут свиле као централну трговачку руту између Европе и Кине, и да држи монопол над њим. Монопол би био досегнут освајањима, првенствено покоравањем Златне Хорде на северу, потом држава Персије, свих осталих монголиских племена, и напокон Индије и Кине.

Кина и смрт[уреди]

Први владар Минг династије у Кини, император Хунг Ву (1368—1398.) је послао гласнике у све бивше монголске провинције са захтевом да буде признат за врховног владара. Један од гласника је стигао у Самарканд 1395. и био је одмах затворен од стране Тамерлана, који је већ имао развијене амбиције о контроли Пута Свиле, развоју империје и „престизању Александра по величини освојених територија“.

Други владар Минга, Јинг Ло (1402—1424.) предвидео је могућност сукоба са Тамерланом и послао је још једно посланство у Самарканд. И овај други гласник је био затворен. 1405. Јинг Ло шаље велику поморску експедицију на запад са жељом да лиши Кину изолације, али и да избегне коришћење Пута Свиле који држи Тамерлан.

Тамерлан није слушао савет својих генерала и није чекао пролеће 1405. Кренуо је одмах у напад на Кину. Планирао је да се без заустављања запути до реке Јархант, тамо се улогори и чека прве знаке пролећа да почне велики напад. Напустили су Самарканд рано у јануару. Тамерлан је водио огромну војску за његов последњи и највећи напад - напад на Кину. Иако је његова војска била јака, сам Тамерлан је био слаб. Имао је скоро седамдесет година, био је преслаб да хода или јаше, морали су да га носе у носиљци. Крајем јануара стигли су до Утрара. Због велике зиме и тешког пута Тамерланово здравље је било већ озбиљно нарушено. 17. или 18. фебруара 1405. Тамерлан је умро док је предводио свој поход на Кину. Његово тело је враћено у Самарканд и он је сахрањен у џамији - маузолеју Гур-и-Мур.

После Тамерланове смрти његово царство, Тимуридска империја, је ослабила. Сузбијена је на шири простор средње Азије, али је се одржала, са прекидима, још дуго времена.

Иако никада није освојио Кину, Тамерлан је саздао империју која је се ширила од граница Кине ка Босфору, и од Индије до данашњег европског простора Русије, једну од највећих империја коју је свет икада видео, и многи историчари га сматрају највећим освајачем после Џингис-кана и Александра Великог.

Референце[уреди]

  1. ^ W. M. Thackston, A Century of Princes: Sources on Timurid History and Art, (1989), p.239
  2. 2,0 2,1 Muntakhab-ul-Lubab, Khafi Khan Nizam-ul-Mulk, Vol I, p. 49. Printed in Lahore, 1985
  3. ^ /tɪˈmʊər/
  4. ^ /ˈtæmərln/
  5. ^ Meri, Josef W. (2005). Medieval Islamic Civilization. Routledge. стр. 812. 
  6. ^ Saunders, J. J. (март 2001). The History of the Mongol Conquests. University of Pennsylvania Press. стр. 173. ISBN 978-0-8122-1766-7. 
  7. ^ „Counterview: Taimur's actions were uniquely horrific in Indian history”. 
  8. ^ Darwin, John (2008). After Tamerlane: the rise and fall of global empires, 1400–2000. Bloomsbury Press. стр. 29, 92. ISBN 978-1-59691-760-6. 
  9. 9,0 9,1 Manz, Beatrice Forbes (1989). The rise and rule of Tamerlane. Cambridge University Press. 
  10. ^ Forbes Manz, Beatrice (април 1998). „Temür and the Problem of a Conqueror's Legacy”. Journal of the Royal Asiatic Society. Third. 8 (1): 25. JSTOR 25183464. 
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 Marozzi, Justin (2004). Tamerlane: Sword of Islam, conqueror of the world. HarperCollins. 
  12. ^ Matthew White: Atrocitology: Humanity's 100 Deadliest Achievements, Canongate Books, 2011. ISBN 9780857861252., section "Timur"
  13. ^ „The Rehabilitation Of Tamerlane”. Chicago Tribune. 17. 01. 1999. 
  14. ^ J.J. Saunders, The history of the Mongol conquests (page 174), Routledge & Kegan Paul Ltd., 1971. ISBN 978-0-8122-1766-7.
  15. ^ „Timur”Неопходна новчана претплата. Encyclopædia Britannica, Online Academic Edition. 2007. 
  16. ^ Beatrice F. Manz (2000). „Tīmūr Lang”. Encyclopaedia of Islam. 10 (2nd изд.). Brill. Приступљено 24. 04. 2014. 
  17. ^ Harry N. Abrams, Turks: A Journey of a Thousand Years, 600-1600 (2005), p. 196
  18. ^ Martin Bernard Dickson, Michel M. Mazzaoui, Vera Basch Moreen, Intellectual studies on Islam: essays written in honor of Martin B. Dickson (1993), p. 97
  19. ^ Franklin Mackenzie, The Ocean and the Steppe: The Life and Times of the Mongol Conqueror Genghis Khan, 1155-1227 (1963), p. 322
  20. ^ Michael Biran, Chinggis Khan: Selected Readings (2012), ch. 5
  21. ^ Mansura Haidar, Indo-Central Asian relations: from early times to medieval period (2004), p. 126
  22. ^ Martin Bernard Dickson, Michel M. Mazzaoui, Vera Basch Moreen, Intellectual studies on Islam: essays written in honor of Martin B. Dickson (1990), p. 97
  23. ^ Mu'izz al-Ansab, Folio. 97a
  24. ^ W.J Fischel, Ibn Khaldun and Tamerlane (1952), p. 37
  25. ^ Ahmed ibn Arabshah, Tamerlane: The Life of the Great Amir, p. 4
  26. ^ Ron Sela, The Legendary Biographies of Tamerlane: Islam and Heroic Apocrypha in Central Asia (2011), p. 27
  27. 27,0 27,1 „Tamerlane”. AsianHistory. Приступљено 01. 11. 2013. 
  28. ^ "Central Asia, history of Timur", in Encyclopædia Britannica, Online Edition, 2007. (Quotation:"Under his leadership, Timur united the Mongol tribes located in the basins of the two rivers.")
  29. ^ "Islamic world", in Encyclopædia Britannica, Online Edition, 2007. Quotation: "Timur (Tamerlane) was of Mongol descent and he aimed to restore Mongol power."
  30. ^ Carter V. Findley, The Turks in World History, Oxford University Press, 2005, Oxford University Press, 2005. ISBN 978-0-19-517726-8. стр. 101.
  31. ^ G. R. Garthwaite, The Persians, Malden. ISBN 978-1-55786-860-2., MA: Blackwell Pub., 2007. (p.148) Quotation: "Timur's tribe, the Barlas, had Mongol origins but had become Turkic-speaking ... However, the Barlus tribe is considered one of the original Mongol tribes and there are "Barlus Ovogton" people who belong to Barlus tribe in modern Mongolia."
  32. ^ M.S. Asimov & Clifford Edmund Bosworth, History of Civilizations of Central Asia, UNESCO Regional Office, 1998. ISBN 978-92-3-103467-1. стр. 320.: "One of his followers was [...] Timur of the Barlas tribe. This Mongol tribe had settled [...] in the valley of Kashka Darya, intermingling with the Turkish population, adopting their religion (Islam) and gradually giving up its own nomadic ways, like a number of other Mongol tribes in Transoxania ..."
  33. 33,0 33,1 Walter Joseph Fischel, Ibn Khaldūn in Egypt: His Public Functions and His Historical Research, 1382–1406; a Study in Islamic Historiography, University of California Press, 1967, page 51, footnote
  34. ^ Holden, Edward S. (2004) [1895]. The Mogul Emperors of Hindustan (1398–1707 A.D). New Delhi, India: Westminster, Archibald Constable and Co. стр. 47—48. ISBN 978-81-206-1883-1. 
  35. ^ Cowell, Professor (first name not given). MacMillan's Magazine, vol. XXX (via Google Books). London: MacMillan & Co., 1874, p. 252.
  36. ^ „Tamerlane – Timur the Lame Biography”. Asianhistory.about.com. 15. 02. 2010. Приступљено 21. 04. 2010. 
  37. ^ „14th century annihilation of Iraq”. Mert Sahinoglu. Приступљено 19. 06. 2011. 
  38. ^ ^ Nestorians, or Ancient Church of the East at Encyclopædia Britannica

Литература[уреди]

  • Knobler, Adam (1995). „The Rise of Tīmūr and Western Diplomatic Response, 1390–1405”. Journal of the Royal Asiatic Society (Third Series). 5 (3): 341—349. 
  • Knobler, Adam (2001). „Timur the (Terrible/Tartar) Trope: a Case of Repositioning in Popular Literature and History”. Medieval Encounters. 7 (1): 101—112. 
  • May, Timothy. „Timur (“the Lame”)(1336–1405)”. The Encyclopedia of War. 
  • Marozzi, Justin, Tamerlane: sword of Islam, conqueror of the world, London: HarperCollins, 2004
  • Marozzi, Justin, "Tamerlane", in: The Art of War: great commanders of the ancient and medieval world, Andrew Roberts (editor), London: Quercus Military History, 2008. ISBN 978-1-84724-259-4.
  • Beatrice Forbes Manz, "Temür and the Problem of a Conqueror's Legacy," Journal of the Royal Asiatic Society, Third Series, Vol. 8, No. 1 (Apr., 1998)
  • Abazov, Rafis. "Timur (Tamerlane) and the Timurid Empire in Central Asia." The Palgrave Concise Historical Atlas of Central Asia. Palgrave Macmillan US, 2008. 56–57.
  • YÜKSEL, Musa Şamil. "Timur’un Yükselişi ve Batı’nın Diplomatik Cevabı, 1390–1405." Selçuk Üniversitesi Türkiyat Araştırmaları Dergisi 1.18 (2005): 231–243.
  • Shterenshis, Michael V. "Approach to Tamerlane: Tradition and Innovation." Central Asia and the Caucasus 2 (2000).
  • Marlowe, Christopher: Tamburlaine the Great. Ed. J. S. Cunningham. Manchester University Press, Manchester 1981.
  • Novosel'tsev, A. P. "On the Historical Evaluation of Tamerlane." Soviet studies in history 12.3 (1973): 37–70.
  • Sykes, P. M. "Tamerlane." Journal of the Central Asian Society 2.1 (1915): 17–33.
  •  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништвуChisholm, Hugh, ур. (1911). „Timūr”. Encyclopædia Britannica. 26 (11. изд.). Cambridge University Press. 

Спољашње везе[уреди]